У какву се то Европску унију Србија запутила

После невиђеног "килављења" одређен је и дан за отпочињање преговора о приступању Србије мрзовољној и скоро банкротираној Европској унији. Онима који знају да читају дипломатске сигнале, мрцварење у одређивању тог датума је било јасно. Стварна, а не изречена порука је да ЕУ не занима Србија, чак ни она снисходљива. Земље ЕУ не могу да се сложе већ годинама готово ни око чега: монетарна и фискална политика, банкарске институције, енергетска политика, гас из шкриљаца, запошљавање, односи са Русијом, питање Косова и Метохије, патентно право, генетски модификована храна, напад на Либију, помоћ побуњеницима у Сирији, проширење ЕУ... па се ствари годинама импровизију и решавају на парче.

Ствара се утисак у Србији да преговори крећу са ЕУ и да после "преговора" следи приступање. Биће ту наставак диктата, а мало преговора. Чињеница која се вешто сакрива од грађана Србије је да се "преговара" о 35 поглавља и да свака земља чланица ЕУ са своје стране понаособ може да мрцвари Србију не само за почетак, већ и за закључење сваког поглавља. Математика је сурова: 35 поглавља x 28 земаља чланица x 2 (отпочињање и закључење преговора) = 1960. Толико пута могу да се блокирају преговори са Србијом на неодређено време. Ако се томе дода да свака земља ЕУ мора да ратификује споразум о приступању Србије ЕУ, неке и на националном референдуму, краја том путу нема.

У какву се то ЕУ запутила Србија? Од организације која је служила за углед, ЕУ се преобразила у групу у којој нико није срећан и задовољан изузев мале врхушке, тј. номенклатуре у Бриселу. Британија је земља која је на добром путу да напусти ЕУ па дражесно изгледају објашњења Србији која стижу од лејди Кетрин Ештон (Британка) и амбасадора ЕУ Мајкла Давенпорта (дојучерашњег амбасадора Британије у Србији) о привлачности ЕУ. Да ли су они у стању да убеде своју матичну земљу да остане у чланству ЕУ? Ако Британија иступи из ЕУ, то може да подстакне скандинавске земље да је следе. Сетимо се да је недавно западни и демократски Исланд окренуо леђа преговорима о приступању ЕУ, док је источна Украјина нашла примамљивији аранжман са Русијом. 

Обећање које је дато грађанима земаља које су приступиле еврозони као круни успеха ЕУ било је да ће заједнички новац бити чврст као немачка марка, да ће постојати дисциплина у јавној потрошњи, да ће то убрзати раст привреде и повећати благостање становништва, да ће се продубити интеграција измећу земаља ЕУ и да ће оне да сарађују боље и да све то неће ићи преко плећа немачких пореских обвезника. И шта се остварило од свега тога? Уместо да спаја земље, заједнички новац их раздваја на север и узаврели југ ЕУ. Половина младих у Грчкој и Шпанији је без посла и без изгледа да га нађе. Те земље су на ивици друштвене провалије, а приближава им се Италија, а за њом и Француска. У поређењу са обећањима, еврозона је проузроковала економску катастрофу. Излаз је или у распаду еврозоне или у још већој федерализацији ЕУ (за то нема апетита) или у бауљању кроз постојећу маглу која повећава цену распада у будућности.

Србија од овакве ЕУ може да очекује само притисак и уцене: још формалније признавање независности Косова, па прекрајање остатка Србије, затомљење Републике Српске и заборав на трговину људским органима. Шта се добија заузврат од ЕУ? Ако је судити по искуствима суседних земаља, то је још већа незапосленост, повећање увоза и вртоглаво задужење у иностранству и поред извесне помоћи из буџета ЕУ. Безглаво срљање у овакву ЕУ је као жеља за приступањем СФРЈ 1988. године. Највећи добитници од таквог срљања су званичници ЕУ који могу да се бусају у прса и кажу да има и таквих земаља које желе да приступе и оваквој ЕУ. Приступање таквој ЕУ је улазак у кабину трећег разреда на Титанику. Можда ће понеко добити и неко инострано одличје за распродају Србије, али главна награда је суд историје и песма "Гора јечи". И на крају испада да смо се беспотребно излагали нежељеном трошку и гужвама и да смо џабе мењали онако лепе таблице на возилима.