Живот у Београду под окупацијом

Први дани окупације у свакој поробљеној земљи увек су најтежи. Људи се осећају поражено, понижено и ожалошћено због губитка људских живота и разорених домова. Тежак и горак осећај изгубљене слободе и страх од неизвесне будућности притиска сваког појединца. Тешко пораженима, увек је говорио наш народ. Тако је било и у Србији после Априлског рата и окупације. Посебно тешко стање изазвало је бомбардовање Београда и других градова Србије.

Београд је средином априла 1941. у првим данима окупације, пружао тужну слику. После тешких разарања паралисан је рад градских служби, што је захтевало велике и неодложне поправке. Према проценама, у Београду је уништено или оштећено до неупотребљивости око 9000 кућа, тако да су стамбене прилике биле изузетно тешке. Немачка авијација је приликом напада уништила електрична и водоводна постројења и тешко оштетила градски саобраћај. Снабдевање животним намирницама било је прекинуто због порушених комуникација и ратног хаоса. Болнице су биле препуне рањеника за које није било довољно основних лекова и ни завојног материјала. Зграде и разни градски објекти погођени авионским бомбама претворени су у гомиле рушевина тако да су поједине улице биле скоро непроходне.

Под рушевинама се налазило много страдалих људи и постојала је озбиљна претња од избијања епидемија. Током априла сахрањено је преко осам хиљада страдалих. Упечатљиво сведочење о животу у Београду после војног слома оставио је поручник краљевске војске Михаило Јелисавчић: ,,Смрад од лешева и згаришта, опасност од епидемија, порушене куће и раскопане улице које су скоро онемогућавале саобраћај, натерале су Немце, а и наше, да се првенствено позабаве овим питањима. За одстрањивање лешева и рашчишћавање улица, мобилисани су од стране Немаца сви Јевреји од 15 до 60 година, општински апарат, многи наши ратни заробљеници и свако онај ко се затекао на улици у радно време. Да би се спречила епидемија тифуса, наређено је обавезно пелцовање. Успостави водовода, телефона и радија такође се одмах приступило. Како се неколико пута десило да су каблови прекинути, одређени су од немачких власти таоци. Видео сам их са тракама око руке како пажљиво посматрају онај део кабла за који својим животом одговарају. Исти је случај био и са таоцима за понтонске мостове, као и још неке војне објекте".

Разрушен град

Окупационе власти, ради стицања потпуне контроле над становништвом, обезбеђења мира и осигурања несметаног рада окупационог поретка предузимале су све потребне мере за што бржу нормализацију стања у разореним и опустошеним местима Србије. Започело се са хитном санацијом порушених градова и стварањем услова за што нормалнији живот. Грађани су позивани да се што пре врате на своја радна места и својим радом допринесу нормализацији прилика.

Уклањање рушевина са улица

Београдско градско језгро је већ крајем априла добило електрично улично осветљење, а прорадила је и прва трамвајска линија. Путници су морали да се навикну на промене које су носиле горак печат окупације. Јеврејима је одмах забрањена вожња трамвајима и то је великим натписом назначено, а предња платформа била је резервисана само за немачке војнике. 

Највећи проблем задавала је санација разрушеног водоводног система. Недостатак воде изазвао је у граду велику нечистоћу и брзо ширење епидемија, па је уведено обавезно вакцинисање становништва против туфуса.

Од народа је тражено и апеловано да у тешким данима окупације збије редове и покаже сву неопходну солидарност и личним радом допринесе обнови и подизању разрушене државе.

Крајем априла оспособљена је и железничка станица, а саобраћај се одвијао углавном са околним местима. Касније је уведена железничка линија до Кучева, Пожаревца и Сарајева.

Проблем снабдевања

Из унутрашњости, због веома слабих, скоро никаквих, саобраћајних веза у Београд је пристизала недовољна количина намирница. Трагични догађаји из 1941. опустошили су најбогатије пределе Србије и проузроковали несташицу и глад у градовима. Усеви нису обрађени, а немачке реквизиције однеле су и оно мало хране што је сељацима остало. Снабдевање је било отежано и због изузетно оштре зиме 1941-1942. са јаким снежним наметима. На пролеће 1942. су избиле неуобичајно велике и дуготрајне поплаве, што је спречавало реализацију сетве. Несрећа никад не долази сама, говори са правом наш народ.

На лоше стање су утицале и наредбе окупационих власти о забрани сетве у заштитном појасу око путева и пруга од пола километра са обе стране. Тако су драстично смањене пољопривредне површине. При томе недостајало је семена и стоке за вучу и обраду земље, а велики број радно способних људи са села је, после Априлског рата, завршио у заробљеништву. Покушај снабдевања главног града из Баната, зоне која је била поштеђена разарања, окупационе власти су убрзо забраниле. Храна је због хроничне несташице постајала све скупља, а црна берза је цветала. Као и у сваком рату, маха су узимали шверцери и црноберзијанци. Ванредне прилике избацују на површину и цео један сој крупних и ситних ратних шпекуланата, који су на различите начине били често повезани са представницима окупационих и домаћих власти.

У кампању против црна берзе, Обнова се укључила 28.августа 1941. Писала је да је мрежа шпекуланата, црноберзијанаца, проткала цео Београд и од власти је тражено да предузме све у искорењивању овог великог зла. Поводом све тежих прилика Обнова упозорава: ,,Тим ниским и прљавим послом,црном берзом, бави се један огроман број људи. Ово чине само зато јер им тај посао доноси веће приходе него поштени рад. Они немају ни мало моралне савести ни саосећања према људима. Ни мало самилости не сме се имати према тим зликовцима. Ништа они нису мањи кривци од оних у шумама, јер док шумци убијају и уништавају, шпекуланти народ материјално упропашћавају".

Главни центри сиве економије биле су железничке станице, а главни актери железничко особље.

Најтеже је било контролисати цене намирница и огрева. Ради равномерне и што праведније расподеле хране и огрева уведени су бонови. Свако домаћинство у зависности од броја чланова добијало је месечно следовање бонова. Комесаријат за снабдевање и исхрану, на чијем се челу налазио Јеремија Протић, као свој најважнији задатак одмах је поставио производњу и дистрибуцију намирница, јер осим становништва по градовима, требало је прехранити и немачке окупационе трупе и све већи број избеглица. У уредби стоји: ,,Исхрана становништва вршиће се по систему карата које ће бити пуштене у промет почетком месеца јуна. Сваки потрошач добиће карте, односмо књижицу за исхрану, а сви продавци мораће да воде књиге у којима ће бележити свакодневне продаје. Израчуната је максимална количина расположивих намирница, а председници општина у местима преко 10 000 становника утврђиваће према стварним расположивим количинама, квоте животних намирница које отпадају на сваког потрошача".

Бонови за дрво и угаљ

Да би колико-толико олакшала живот градског становништва, комесарска управа је 11. јула 1941. донела Уредбу о регулисању цена. По тој уредби цене пољопривредних, занатских и индустријских производа, цене непокретности, станарине и осталих закупа морале су се вратити на ниво од пре Априлског рата. За прекршиоце биле су предвиђене високе новчане па и затворске казне. Окупационе и српске власти тражиле су од Београђана да не купују животне намирнице код шверцера и да поштују уредбе о максимираним ценама. Проблем је био што по тим ценама ништа се није могло купити, тако да су и најсавеснији грађани били принуђени да купују намирнице од шпекуланата по троструко вишим ценама. Београђани су продавали све како би преживели, гардеробу, намештај, накит, само да би могли купити све скупље животне намирнице. Многи имућнији Београђани су потрошили до лета 1942. све своје резерве у новцу и драгоценостима, па се прешло у продају некретнинина и имања по веома ниским ценама.

Потрага за храном била је најважнија делатност, а зависила је често од личне сналажљивости и веза. Многи београдски интелектуалци ненавикнути на овакав начин снабдевања живели су у великој оскудици. Пад животног стандарда приморао је комесаријат за снабдевање да донесе уредбу о забрани продаје меса четвртком и петком. Тим безмесним данима била је забрањена продаја меса и месних производа, као и клање стоке у кланицама или било ком другом месту. Ради очувања опустошеног сточног фонда и неким местима било је трајно забрањено клање стоке.

Плакати са позивима на рад и ред

Село, једини извор хране, од 1941. нашло се на удару окупационе пљачке и бруталних репресалија у гушењу устаничких покрета. Морали су сељаци да испоручују велике количине пољопривредних производа окупационим властима, да хране гладне градове, али и све бројније устанике. Сељацима су војске у пролазу немилице узимале храну, окупатор их је кроз реквизицију додатно оголио, а оно мало што им је остало гледали су да што боље наплате и то понекад немилосрдно.

Како су глад и несташица узимали маха, тако су сељаци све безобзирније продавали своје намирнице. Најчешће се вршила трампа. Прво је одлазило злато и накит, а касније намештај, покућство и гардероба. Свет је по градовима оголео, обосио и остао без ичега. Наши сељаци су према гладним невољницима били немилосрдни и због оног вечитог антагонизма између господе и сељака! Старо, уврежено, сеоско мишљење је да градска господа живе на терету сељака од којих кроз порезе и разне дажбине узимају незаслужено за свој удобан и паразитски живот. Мислио је сељак да је дошло његових пет минута да све то наплати, а нажалост плаћала је и страдала углавном градска сиротиња.

Живот у граду

Грађански слој, основни носилац модернизацијских процеса, који је држао у својим рукама културни, политички и привредни утицај у предратном периоду, после дугог опорављања од губитака у Првом светском рату поново је тешко погођен. Велика разарања изазвана немачким бомбрадовањима, многобројне ратне жртве, заустављен привредни развој, губитак капитала, пљачка и увођење репресивног окупаторског режима изазвао је потпуну дезорјентацију, разочарење и страх од неизвесне будућности. Деморалисани и осиромашени грађани, при томе застрашени окрутним окупратским уредбама и честим хапшењима ради обезбеђивања талаца променили су атмосферу у граду. Од некад веселог града пуног животне радости у првим данима окупације дошло до велике и мучне промене. На улицама је било много више забринутих, уплашених, утучених и потиштених људи него веселих и задовољних.

Окупација је довела до беде не само сиромашнији део градског становништва, него и социјалну егзистенцију средњег слоја. Државни чиновници су остајали без посла, пензионери без пензија, официри без службе, мали фабриканти без робе и сировина, а штедише без свог новца.

Део грађанства, ма како то апсурдно изгледало, брзо се навикао на жртве и стрељања цивила. Прихватио је злочине као неминовност, као нешто што га се не тиче и не додирује његова осећања. Хапшења, депортације и пљачкање београдских јеврејских породица ма колико је то у почетку остављало мучну слику, временом је постала београдска свакодневница на коју више нико није реаговао. Било је ту и фатализма, али и себичности својствене животу у ратном окружењу у коме је сваки нови дан представљао неизвесност.

Станислав Краков је забележио призор настао после првог јавног вешања у Београду: ,,Од Старог двора угледали смо људска тела како висе на теразијским канделабрима. На стубовима који су носили жице трамвајског саобраћаја и где су била улична светла, висило је пет људи о дугачким конопцима, али ипак изнад висине трамваја који су туда пролазили. Двојица су била у сељачком оделу. Између обешених, затезало се велико платно које је објављивало коњичке трке код Цареве ћуприје за следећу недељу. Улични радио звучници преносили су музику Радио Београда. Пред "Атином", у башти, седели су људи и жене, као и сваке недеље и пијуцкали своја пића. Породице, у шетњи, недељно обучене заустављале су се пред овим призором, а мајке су држале за руке своју децу која су лизала корнете сладоледа и гледала зачућено у обешене".

Обешени родољуби у Београду

Занимљиво је да су и партизани и четници, па и већинско сеоско становништво гледали на Београд и, уопште, на градско становништво као на део народа кога је окупација блаже погодила. Наизглед безбеднији и угоднији градски живот стварао је погрешну слику о стварним приликама. Стара друштвена раслојеност, ривалитет и односи села без симпатија према граду и његовим становницима у ратним приликама су постајали још израженији.

Теразије за време окупације

Многобројне забране и ограничења, ратна пљачка, реквизиције и огромна ратна контрибуција наметнута Србији као кривцу за рат, при томе и инфлација и услови дириговане и ограничене привреде довело је до осиромашења градског становништва. Многи мали привредници, уколико нису претрпели разарања у бомбардовању, пропадали су због уништеног тржишта, прекида комуникација, немогућности набавке сировина и продаје робе. Из привреде је искључен велики број, посебно стручних људи који су после Априлског рата завршили у заробљеништву. То је угрозило егзистенцију многих градских породица које су живеле од њихових зарада.

Окупација је са собом донела многа нова правила. Једна од њих било је кажњавање беспосличара и скитница, и то затвором до 20 дана и принудним радом.

Према немачким војницима на улици, приликом пешачења становници су имали обавезу показивања "дужне пажње и поштовања". Уколико би неко препречио пут или шетњи непропустио немачког војника, могао је за то да буде кажњен.

Аутор је члан Српског либералног савета.

Литература:

1. Драган Влаховић ,,Београд под окупацијом", фељтон из листа Политика, 2006.

2. Њемачка окупациона управа у Београду 1941-1944, Мухарем Кресо, Београд 1979.

3. Основно школство и уџбеници историје у Србији 1941-1945, др.Драгица Кољанин

4. Војни архив, фонд Недићеве владе, к-34 а, бр.35/1-4

5. Службене новине, бр.95

6. Контрареволуција у Србији, Квинслишка управа 1941-1944, Милан Борковић, друга књига

7. Историја Правног факултета у Београду, Трећа књига, проф. Љубица Кандић, Београд 2005.

8. Цензура у окупираној Србији, Љубинка Шкодрић, лист Данас

9. Театри окупиране престонице 1941-1944, Василије Марковић, Завод за уџбенике, Београд 1998.

11. Драган Влаховић ,,Игре кажњене смрћу,, Политика 2009.

12. Биоскопи у Београду1941-1944, Милош Војиновић, Београд 1989.

13. Фудбал у окупираној Србији 1941-1944. Дејан Зец, Годишњак 3-2011, ИНИС