…Potop, a posle potopa – opet Ja

Kad se niska duša izvuče ispod ugnjetavanja, i sama ugnjetava.

Dostojevski

Maksima da politička kampanja uvek traje je više puta potvđena, s tim što je ovih dana to dokazano teškom situacijom koja je zadesila našu državu, kako ekološki, tako i ekonomski. Neočekivanom(?) elementarnom nepogodom kojom su direktno zahvaćeni neki delovi Srbije, i indirektno cela država, pokazuje se kroz praksu i medijski nastup nekih naših političara relevantnost klasične teorije da se u krizi najlakše osigurava politička dominacija, te samim tim i autoritarna vladavina jednog vođe/lidera.

S tim u vezi, postizborna kampanja u kojoj dominira vladajuća politička nomenklatura, na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, pokušava da se realno stanje naše zemlje, koje se ogleda u deficitu sistemske organizacije i blagovremenog aktiviranja na polju rešavanja trenutne krize, nadomesti njegovim stamenim držanjem i “harizmom”.

Isti onaj čovek koji je doskora gradio svoju političku karijeru na kritikovanju onih istih ljudi iz EU koji ga danas hvale i podržavaju; koji je oštro napadao ekonomske, privredne, pa i socijalne reforme i programe koje sada i sam sprovodi, sa još većim žarom nego neki pre njega (koje je takođe javno prozivao); isti onaj vođa/lider, koji nam obećava Beograd na vodi, danas “uspešno” rešava problem Srbije pod vodom, i ne ostaje ravnodušan čak ni pred radom svojih stranačkih kolega i ministara.

Strogim prekorima da ministri ne pričaju dok njegova retorika traje, pedagoškim uputstvima i savetima kako da se vladaju; naredbama da se isključe telefoni, šaljući im kažiprstom znak “no-no” i zahtevajući od njih pokornost kakvu je i on imao dugi niz godina prema svom nekadašnjem ideološkom mentoru Vojislavu Šešelju, reklo bi se da naš premijer ono što je već naučio od Jednog, sada primenjuje na Drugima, trudeći se čak da bude i bolji od svog učitelja, kao i da celu situaciju drži pod kontrolom, čak još uspešnije nego što je to slučaj u “regularnim” uslovima.

Naglašavajući da se svi volonteri javljaju zato što vole Srbiju a ne njih (njega i ministre), kao i to da ni pomoć njegovog “prijatelja” (a valjda i našeg) sa Bliskog istoka neće da izostane, dirljivo nam se ponavlja ista srceparajuća priča, kako su naši političari požrtvovani, i jednako kao i narod u službi voljene nam domovine. Dramskim pauzama u govoru, snishodljivo i visokoparno naš se premijer obraća svom narodu i vladama drugih država, dominirajući u svom apsolutističkom rukovođenju države u kojoj je poplava samo jedan od mnogih problema.

Iako je, u njegovom slučaju ideologija promenjena, očigledno da ličnost i temperament nisu, što nas može samo podsetiti na istu formu njegovih stranačkih i medijskih priča i postupaka iz onih vremena kada je bio u opoziciji i na vlasti u prethodnom periodu, u jednoj drugoj političkoj partiji sa dijametralno drugačijim političkim sadržajem od ovoga danas.

Kriza, strah i društveni haos, bilo da se radi o strahovima i krizama nastalim unutrašnjim i(ili) spoljašnjim uzrocima, realnim ili umišljenim; da li je u pitanju rat, poplava, epidemija ili terorizam, i dalje se pokazuju kao najjači kohezivni element jednog društva. Element koji povezuje i drži veliki broj ljudi u bliskim, emotivnim odnosima, odakle se namesto razuma javlja iracionalnost kao najpogodnije tlo za afirmaciju i supremaciju velikog vođe (tzv. iracionalna racionalnost), i njegovu demagogiju.

Stav nepogrešivosti našeg premijera verovatno treba da nam ukaže da smo na izborima izabrali onog pravog i da je njegova trenutna angažovanost u “mutnim vodama” zalog za buduće rešenje mutnih vremena inače, bez obzira na njegovu kameleonsku političku karijeru, ili možda baš zahvaljujući njoj.