субота, 07. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Симболичка амнестија, или случај Кристијана Голубовића
Културна политика

Симболичка амнестија, или случај Кристијана Голубовића

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Стојменовић   
среда, 07. мај 2014.

Не смета што си ништа, ако си нешто.

 Виктор Иго

Посебно је занимљиво и индикативно у раду српских медија да оно што је и де јуре и де факто установљено од стране државе и озваничено медијским путем као девијантност и тежак криминал, поприма, паралелно једну сасвим другу конотацију званично, такође кроз популаризацију телевизијских ток-шоу емисија најнижег облика хедонистичке тривијализације и парадирајућег конзумеризма. Редуковањем озбиљне друштвене патологије и аномије на ниво забаве, ироније, или пак, наводно озбиљном приступу проблематичном и несхваћеном појединцу; улизивачким фразама га сагледавати са “боље” стране и подстицати његове “врлине” исти проблем не само да бива потиснут, већ се тиме јавно представља као успех, тако што му се кроз забаву даје симболички легитимитет.

Све већа популарност Кристијана Голубовића је еклатантан пример како медијско кривотворење реалности и инструментализација јавног сервиса могу позиционирањем дискурса лошег момка, довести дотле да управо то лоше, може бити и добро. Врло добро.

Наиме, поменути Кристијан се јавно оглашава и представља као момак “тешке руке” али и “меког срца”. Све више се обавештавамо о томе да сва та повика на њега као на криминалца и човека са интернационалним затворским искуством, и нису баш тако довољан разлог за квалификацију, те самим тим могу бити и основ за једну предрасуду. Његови цртежи које је показивао гледаоцима телевизија са националном фреквенцом то јасно потврђују, као и његова поезија. Озбиљност и снисходљива сервилност водитеља који са њим воде “метафизичке” расправе о уметности, правди и смислу живота, ваљда су довољан индикатор препознавања једног, до сада, неправедно скривеног и маргинализованог уметника и хуманисте.

Поводом медијске кристијанизације огласио се социолог Ратко Божовић рекавши да је све ово заправо: “наставак праксе из деведесетих година, а у којој је обезвређен људски живот и унижено достојанство људи”. Божовић додаје и то да је култура на маргини и да је на нашим просторима одавно извршено самоубиство морала док је ово сад само наставак те праксе.

Овим је указано на извртање значења и транзиторне кризе дерегулације вредносног система једне културе, али треба додати и то да поменуто позиционирање значења лако може довести и до позитивне идентификације младих који, и премда денотативно (јавно) знају за криминални статус Кристијана, на конотативном нивоу (скривено), немеће им се конструкт да сагледају ту праксу као нешто што и није баш толико лоше, јер је очигледно да се човек добро забавља, ужива велику популарност, а уз то је још и уметник.

Ратко Божовић

Као опонент Божовићевој изјави, изјаснио се и директор Јукома Милан Антонијевић који поручује да се никоме не може забранити слобода изражавања и да се у овом случају може само поставити питање шта медији наступом Голубовића желе да поруче. Антонијевић овде као да не прави разлику између “слободе говора” као елементарног права свих грађана једног демократског друштва, и лихварске праксе неких медија са њиховом интересном политиком и пропагандним профитерством у брендирању свега што доноси гледаност, чак и ако звезда у успону долази с ону страну затворских решетака. Слобода говора и индоктринирано наметање и комерцијализација једног модела понашања и вредновања, два су различита појма.

Даље, Антонијевић каже да је већи проблем промовисање насиља у медијима на које РРА не реагује често, док је у овом случају Кристијан Голубовић промовисао своју уметност, а не насиље и кривична дела. Прво, није тачно да Кристијан није експлицитно промовисао насиље и кривична дела. У телевизијској емисији “Тешка реч” отворено је говорио о својој криминалној прошлости, рекавши како су се тада, као млади “упуцавали” и радили још много тога не би ли се доказали у суровом животу на улици. Код Огњена Амиџића је прочитао једну своју песму, наводећи и контекст у коме се јавила инспирација за “песничко стваралаштво”. Контекст је, наиме, био затвор. Или ту емисију Антонијевић није гледао, или је можда помислио да је Кристијан тада робијао због субверзивних и револуционарних порука своје уметности, као и неки други, у своје време несхваћени уметници који нису успели да као дисиденти наставе своју мисију. Добро је да нас није подсетио како је својевремено и Достојевски робијао. Поред тога, Антонијевић као да заборавља да се све ово дешава у време када Кристијан чека на правоснажну пресуду суда за казну од 14 година затвора, због продаје хероина.

Милан Антонијевић

Друго, и да је тачно да Голубовић није промовисао насиље отворено, сама његова репутација и статус на коме гради “нови” идентитет су довољни да насиље, како је већ речено, буде промовисано посредно. Поред отвореног, непосредног насиља, постоји и симболичко насиље (чијег присуства људи углавном нису свесни), односно насиље које добија дигнитет тако што на перфидан начин, у борби са одређеним значењима, ствара нова значења у оквиру друштвених односа и конструисања одређеног типа мишљења које постаје општеприхваћено и важеће, одакле се успоставља поредак који је доминантан. Сходно томе, с обзиром на то да је Голубовић познат великом броју људи као целоживотни преступник и представља симбол пропасти српског друштва деведесетих, сама његова експанзија је већ довољна за забринутост да насиље као модус вивенди буде итериоризовано код младих, који су већ ионако деперсонализовани сличним медијским садржајима. Тешко је поверовати у то да ће његов “уметнички” ангажман неког младог човека привести томе да се посвети уметности, посебно још када се узме у обзир и на којим се телевизијама Кристијан рекламира, заједно са колегама сличног “естетског” нивоа.

Треће, рекавши да Кристијан у телевизијским емисијама приказује своја уметничка дела, Антонијевић је и сам пристао на компромис са медијском комерцијализацијом и тривијализацијом, подредивши се позицији данашње анти-културне симболичке хегемоније.

На крају треба истаћи и то да и поред медијско-симболичке игре значењима у оквиру медиокритетске културе српског друштва, цео овај проблем је системске и структуралне природе. Он се манифестује и у томе да се свима нама пласира један модел који нам говори и о могућности друштвене стратификације чак и у свету криминала.

Док злочинци којих има далеко више, нису успели да се путем медија популаризују и наводно разреше кривице своје девијантности, због које су им чак и у затворима ускраћена права, дотле они малобројни пред камерама телевизија задобијајају она права (права на слободу говора, о којима говори Антонијевић), која су ускраћена и већини грађана, признатим уметницима, друштвеним теоретичарима и новинарима, одакле се једино намеће илузија о једнакости и слободи говора.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер