Колико год потреба наших суграђана да учествују у овој најновијој моди била смешна, искарикирана и у суштини бесмислена, Београд и други градови Србије далеко су од помаме која је у вези са овом игром захватила метрополе света.

 Из „турског доба“ редитељ нас води епохом новије историје, слободноуметнички бирајући сцене и теме. Тако, публика ужива у оперском гласу аустроугарског официра или сазнаје о атмосфери у „маџарицином“ локалном хотелу, уједно куплерај-крчми предратној и поратној.

У историји људској није било времена тако великог и тако судбоносног као што је наше време. Судбоносно је наше време по живот свих држава, свих племена и свих народа и свих генерација људских, које сада живе и које ће после нас доћи.

Зграда се зида пуних пет година, од 1960. до1965., довршава у јесен 1965. године, када и сама установа мења назив у „Музеј савремене уметности“, који носи и дан-данас, и званично се отвара на годишњицу ослобођења Београда, 20. октобра 1965.

Проблем је у томе што изгледа само он успева да препозна и пронађе успехе његовог министарства, а већ је одавно узалудан посао озбиљно коментарисати негове небулозне изјаве.

Сугестија је емотивино пријемчива, али рационално апсурдна. Који су то многи разлози „због којих би жене морале да подигну глас”? Жене данас не само да нису дискриминасaне него су заправо повлашћене многим правним и ванправним чиниоцима.

Очекивали смо да ће Костић, као неуролог, поправљати и спајати живце српском народу, а не додатно их кидати. Али, биће да је другачије схватио свој позив. Као стручњак за мозак, он се изгледа дохватио покушаја лоботомије српског јавног мнења или, како то кажу неки њему слични родомрсци, „преумљења“.

Медији нису јавили да ли је одлука о “брисању” Дучића из списка београдских улица донета једногласно, или је можда било и одборника који су захтевали од Комисије да објасни сврху њеног предлога. 

Ово поновно откривање класичне трагедије преко „Игре престола“ баца додатно светло на све феномене које смо до сада поменули и осветлили. Оно што Мартинове јунаке чини нарочитим јесте управо њихова баченост у незаустављиви жрвањ узрочно-последичних веза историје, тако лепо и надахнуто илустрован у уводној шпици серије.

Да ли ово онда значи да је Арсенијевић добио већинску подршку гласова да ова трибина не би ни била овако циљано инсценирана, јер је очигледно да је њена права намера била да се доведе у питање, након изјашњавања о кандидатима за пријем у САНУ, морални и научни интегритет Слободана Жуњића, али и академика Данила Басте.