„Последњи џедаји“ – необични „Звездани ратови“ и борба за равнотежу Силе

Упозорење: овај текст разматра детаље заплета радње новог филма „Звездани ратови: последњи џедаји“ и може да поквари угођај читаоцу који га још није гледао.

Утицај „Звезданих ратова“ (Star Wars) на савремену глобалну културу не може се довољно нагласити, и само ако разумемо величину овог културног феномена моћи ћемо да разумемо зашто се сваком новом филму из ове научно-фантастичне франшизе коју је зачео амерички редитељ Џорџ Лукас, а која већ деценијама живи својим самосталним животом, посвећује толика пажња у јавности. Без икакве сумње, сваки филм у који корпорација „Дизни“ уложи стотине милиона долара, гледано чисто економском логиком, по свој прилици (мада не нужно) биће у могућности да уложени новац врати инвеститорима уз значајан профит, али „Звездани ратови“ представљају културну појаву која далеко превазилази своју (позамашну) финансијску исплативост. За глобалну англо-америчку културу у којој живимо, ови филмови и приче су пандан трансетничкиммитологијама претходних„глобалних“ цивилизација – попут хомеровско-олимпских митова у хеленистичкој, библијског митоса у јудео-хришћанској, односно митова о Зигфриду, Фаусту, Робину Худу у романтизму и сл.У том контексту, у савременом англојезичком свету „Звездани ратови“ свој пандан донекле имају само у раскошној митологији Џ. Р. Р. Толкина, утолико што су, у најмању руку, новим генерацијама Гандалф и Јода препознатљивији синоними за дрвену мудрост од Тиресије или Нестора, а Леголас, Лук Скајвокер, Дарт Вејдер или Саруман упечатљивије митолошке иконе од Ајанта, Роланда, Едипа или Азазела. Допадали се ови нови митови некоме или не, остаје чињеница да је њихово познавање неизоставан елемент опште културе, да су свима познати и препознатљиви, и да свако према њима гаји известан став. И то је управо разлог због кога је филмове о њима изузетно тешко снимати.

Иако је старогрчка митологија била омиљен извор инспирације за филм безмало од самих почетака кинематографије, успешне екранизације античких митова су реткост, а у последње време најчешће имају успеха када су пренесене из неког другог уметничког медија, попут фантастичне књижевности или стрипа. Библијска митологија (још једном у својим савременим адаптацијама) послужила је као предложак за снимање неких култних остварења у историји филма, али последњих деценија, пратећи плиму антирелигијске идеологије на западу, у Холивуду једноставно више „не успева“. У екранизацијама Толкиновог дела у Холивуду се до сада озбиљно окушао само Питер Џексон, са половичним успехом: његова трилогија „Господар прстенова“ (2001-2003) хваљена је као једна од науспешнијих екранизација књижевне фантастике у историји Холивуда (последњи филм – „Повратак краља“ – изједначио је рекорд „Бена Хура“ и „Титаника“ по највећем броју „Оскара“ за један филм), док је његова најновија трилогија, заснована на дечјој књизи „Хобит“ (2012-2014), углавном исмејана као бескрупулозан лов на паре, и ништа више од тога.

У случају сваког од ових комерцијално успешних филмова, баш као и у случају филмова о традиционалној митологији као што су „Троја“ (2004), „Судар титана“ (2010) или „Богови Египта“ (2016), постојала је приврженичка публика која је немилосрдно критиковала ова остварења због значајних одступања од уметнички знатно успешнијих и вреднијих изворника. При томе у случају Толкинових дела, или класичних остварења светске митологије, није тешко разликовати оригинал од његових модерних уметничких обрада – у питању су класична дела која су одавно ушла у историју уметности, па није тешко разлучити Леониду као иконичну историјску личност класичне Хеладе од Леониде (у лику Џералда Батлера) као иконе глобалне поп-културе (као што се, уосталом, у Србији разликује Милош Обилић из народне песме од улоге коју је у „Боју на Косову“ одиграо Жарко Лаушевић).

Хоризонт очекивања публике и „мрзитељи међу љубитељима“

Када су у питању „Звездани ратови“, ситуација је знатно компликованија, и то не само зато што је у питању митолошки корпус који се већ 40 година (први филм изашао је далеке 1977. год.) непрекидно надограђује и шири новим садржајима. У датом случају заиста је тешко рећи шта би био „изворник“, а шта „обраде“, будући да је ова франшиза избацивала мултимедијалне садржаје (филмове, цртане филмове, стрипове, романе итд.) практично од тренутка свог настанка, а у настанку ових жанровски различитих и уметнички различито успешних остварења учествовале су дословно стотине уметника. Свако ко посеже за једноставним решењем ове дилеме, по коме су „оригинали“ само три филма „оригиналне трилогије“ (тзв. „епизоде IV-VI“основне саге о Луку Скајвокеру, снимљене између 1977. и 1983. год.), одмах се суочава са непријатним питањем зашто то, рецимо, нису и озлоглашени ТВ филмови „Празнични специјал“ (1978) и „Евокси: Битка за Ендор“ (1985), који су практично настали у исто време.

У време када је интелектуалном својином „Звезданих ратова“ управљао њихов творац Џорџ Лукас, читав низ остварења из различитих медија проглашен је за „канон“ на који се морају наслањати сви нови приповедачи о свету Лукасове „далеке галаксије“. Овај канон је корпорација „Дизни“ – након куповине „Лукасфилма“ и „Звезданих ратова“2012. године – „ресетовала“, прогласивши (уз бурно негодовање гледалаца и читалаца) канонским само шест до тада снимљених играних филмова, а све остало сврставши у тзв. „легенде“. Ово је довело и до „брисања“ из „званичнеисторије“ далеке, далеке галаксије неких потпуно иконичних – и уметнички веома успелих остварења, као што је „Траунова трилогија“ романа Тимотија Зана (1991-1993), или хваљени и награђивани серијал стрипова „Витезови Старе Републике“ (2005-2009), али је омогућило новим, „Дизнијевим“, ауторима знатно више слободе, него што ју је имао сам Лукас када је писао и снимао своју предтрилогију (епизоде I-III).

Резултат овог „Дизнијевог“ митотворачког експеримента је већ историја глобалне кинематографије – филм „Буђење силе“ (епизода VII, 2015) постао је један од најгледанијих и најлукративнијих филмова свих времена, док је аутор ових редова „Одметника-1“ (2016) прогласио за „можда најбољи од свих“ досадашњих филмова о „Звезданим ратовима“, што је оцена уз коју и даље стоји. Али без обзира на огроман комерцијални успех и глобалну еуфорију публике, снимање ових филмова било је изузетно тешко,  с једне стране због огромног интересовања јавности која је била спремна да сваки потенцијални приповедачки обрт унапред размотри и искритикује као да се већ догодио, а с другестране захваљујући и огромном отпору веома широке и утицајне заједнице „тврдокорних љубитеља франшизе“, који су пружали фанатичан отпор свим „новим садржајима“, настојећи да очувају своје виђење „Звезданих ратова“ као једино валидно и правоверно, и бранећи ту своју ортодоксију са жаром уобичајеним за религијске расправе. Овај „борбени“ део „Star Wars заједнице“ је систематски одбацивао све квалитете и успехе (иначе заиста одличних и са љубављу снимљених) нових филмова као „упропашћење оригинала“ (којих оригинала?), а најновији филм Рајана Џонсона – „Последњи џедаји“ (епизода VIII) – дочекали су на нож у оноликој мери у којој је реч о заиста вансеријском остварењу које је у већој мери освежило франшизу него претходни филмови.

„Тарантиновски“ печат Рајана Џонсона

Заиста, оно што на први поглед боде очи код овог необичног филма, који је потписао редитељ који раније никада није снимао мегапројекте овог типа (Рајан Џонсон је познат по сценарију и режији за уврнути и хваљени тинејџерски филм „Цигла“ из 2005. год. као и за естетични, али у великој мери фелерични научнофантастични филм Looperиз 2012. год.), јесте његов изразити ауторски печат, који га издваја од свих осталих филмова у серији (укључујући ту чак и уметнички и технички најуспешнији „Империја узвраћа ударац“ Ирвина Кершнера). Овај уплив индивидуалног ауторског генија у све елементе изведбе филма – од фотографије и светла, преко сценарија и приповедања, до хумора и интерпретације појединачних улога представља нешто радикално ново у филмским верзијама „Звезданих ратова“, иако је у питању давнашња пракса када су питању други медији, и вероватно ће управо по томе „Последњи џедаји“ остати највише запамћени.

Џонсон је приповедању своје епизоде основне саге филма дао један, слободно се може рећи, „тарантиновски шмек“, будући да филм има практично све оно по чему су Тарантинови филмови познати, осим славних река крви (на Тарнтинову жалост, светлосне сабље и плазматске пушке које се користе у далекој, далекој галаксији, имају неугодну особину да све ране које начине истовремено и каутеризују, спречавајући крволиптање) и шашаве музике из седамдесетих (која би, додуше, у низу сцена била сасвим примерена). Филм је пун духовитог дијалога који је често сам себи сврха, препун је неочекиваних и насилних обрта који радњу наизглед банализују, приповедање је (неуобичајено за црно-бели наратив целе саге) рашомонско и крајње субјективизовано, насиље је високоестетизовано, а референце на старе вестерне, кунг-фу филмове и научнофантастичне серије „Б продукције“ (као и аутореференце на елементе ових филмова у самим „Звезданим ратовима“) налазе се безмало на сваком кораку. Неке од визуелно и приповедачки најуспешнијих сцена у филму неодољиво подсећају на иконичне сцене из Тарантиновог кунг-фу спектакла „Убити Била“ (2003-2004), док у другима Џонсон пренаглашава и иначе изразити утицај вестерна на „Звездане ратове“ у једном типично тарантиновском маниру.

Резултат овог уметничког експеримента је филм који је за публику у сваком погледу неочекиван и необичан, што је на први поглед велики плус за франшизу која је озлоглашена по рециклирању својих властитих садржаја.Ово важи утолико пре, уколико је главна замерка на рачун претходног филма – „Буђења силе“ – био да је превише конзервативно, опрезно и „зихерашки“ приступила репродукцији оних садржаја који су у старим филмовима оцењени као омиљени код публике. Џонсонов приступ омогућио је да се унесе једна доза истинске неочекиваности у причу која је позната по неким од најпознатијих неочекиваних обрта у историји филма („не, ја сам твој отац“), али која је касније до те мере шаблонизована да је ова врста обрта постала потпуно депласирана, и чак у великој мери немогућа (јер је невероватни обрт унапред очекиван). Ово се пре свега тиче два најважнија питања која је публика постављала након претходног филма – ко је главна хероина Реј (и ко су њени родитељи), и ко је Врховни вођа Сноук (и која је његова улога у коначном расплету саге о Скајвокерима) – и ова питања Џонсон на бруталан начин игнорише, и чак претвара у својеврсну сатиру старих филмова, у којима су сви главни ликови (разбацани по огромној галаксији) по правилу испадали повезани неком врстом родбинско-пријатељских веза. Са друге стране, редитељ је успео да изненади публику моментима које она, фокусирајући се у превеликој мери на та пренгалашена питања, никако није очекивала – кроз потпуно нове моменте у митологији, и радикално нов начин приповедања. Није потребно напоменути да горе поменута „конзервативна Star Wars заједница“ није била одушевљена овим експериментисањем, и обрушила се на филм грдећи све оно што им је пре две године толико недостајало у „Буђењу силе“.

Одјеци „Империја узвраћа ударац“ и „Повратка џедаја“

Најчешће критике „Буђења силе“ од пре две године тицале су се његовог понављања основног заплета и расплета „Нове наде“ из 1977. год. – сироче из бестрагије открива своју посебност и помаже побуњеницима да дигну у ваздух машину уништења планетарних размера, наносећи одсудни ударац империјалној сили која целу галаксију држи под фашистичком репресијом. Иако су ове критике биле претеране по више нивоа (у најмању руку бар зато што је већ „Повратак џедаја“ из 1983. год. био понављање основног заплета и расплета „Нове наде“), и иако је „Буђење силе“ у својим најважнијим моментима заправо позајмљивало садржај од „Империја узвраћа ударац“ (1980), публика је очекивала да ће управо „Последњи џедаји“ бити филм који ће у најновијој трилогији одиграти улогу „Империје“ – да ће бити мрачнији, зрелији и депресивнији, па самим тим и „бољи“ у очима „озбиљне публике“ која је „оригиналне“ филмове гледала у детињству. Продуценти су активно играли на ову карту, рекламном кампањом још једном свесно усмеравајући пажњу и очекивања публике у погрешном смеру, како би сам филм за њих представљао у што већој мери оригинално искуство.И филмсе тако испоставио као нешто сасвим другачије.

Без икакве сумње, неки од иконичних момената из „Империје“ се провлаче кроз цели филм – побуњеничка флота се повлачи пред ударима надмоћнијегПрвог реда (чију надмоћ није пољуљао губитак њиховог супероружја у претходном филму), а затим улази у напету игру мачке и миша у свемирукоја представља одраз славне потере за „Миленијумским соколом“ из „Империје“, главне јунаке издаје харизматични преварант (Бенисиодел Торо уз минимално време на филму слика потпуно иконичнуулогу у најбољој традицији „Звезданих ратова“)кога упознају на планети којом царује спекулативни капитализам (зар он не царује свуда у галаксији?), а филм се завршава копненим нападом Реда на утврђену базу у бици која у великој мери подсећа, а и завршава се налик на чувену Битку за Хот – тоталним поразом побуњеника који једва извлаче живу главу на уз поражавајуће губитке. За све то време, главна јунакиња на далекој и осамљеној планети покушава да убеди остарелог и пораженог џедајског учитеља да је тренира, само да би одјурила у помоћ својим пријатељима у невољи. Начин приповедања је, међутим, веома необичан – цела радња се одвија практично у току 24 часа, што јој даје грозничавост и напетост које нема у другим филмовима, чија епска радња обично има спорији темпо. Клаустрофобичне сцене на прогоњеној побуњеничкој флоти у великој мери реконструишу напету атмосферу из одличне серије „Галактика“ (2005-2009), а сцене на планети Кантоника (својеврсном галактичком пресеку Лас Вегаса и Дубаија) оживљавају атмосферу луксузног касина „Корал Ванда“ из Зановогромана „Успон Мрачне силе“, што није једини пресек овог филма са Зановом трилогијом.

Ипак, баш као што је кулминација радње „Буђења силе“ одсликавала најпознатије сцене из „Империје“, централна сцена „Последњих џедаја“ – обрачун главних јунака Реј и Кајло Рена у престној дворани Врховног вође Сноука – представља маестралну реконструкцију суочавања Лука Скајвокера са императором Палпатином у „Повратку џедаја“. Површински гледано, Вејдеров наследник испоручује Скајвокеровог наследника на ноге наследнику императора, а њихова међусобна динамика се одиграва у великој мери на сличан начин. Међутим разлика између ове две апсолутно иконичне сцене у великој мери представља разлику између нових и старих „Звезданих ратова“, и свако ко овим филмовима приступа површно или незаинтересовано свакако у њој неће видети ништа више од плагијата. Али она је много више од тога – Рен је негативац чија је унутрашња борба неупоредиво опипљивија и реалнија од Вејдерове, идеализам Реј је мање самоуверен и у већој мери беспомоћан од Скајвокеровог, а прагматични демонизам и технократска ароганција Сноука представља изванредно интелигентну надоградњу на помало карикатуралну злобу императора. Расплет овог троструког конфликта је приповедачки предвидљив (и већ виђен), али је технички одрађен беспрекорно, а тарантиновско лудило које услеђује након њега (наспрам патетике Луковог помирења са оцем) истовремено представља дуго очекивано „пуштање с ланца“ креативног потенцијала „Звезданих ратова“, а уједно и једну од најбољих борилачких кореографија у серијалу чији су оне заштитни знак. Најзад, искупљење Вејдера у „Повратку џедаја“ одувек је представљало једну од приповедачки најнатегнутијих момената саге, док у случају Кајлоа Рена, уместо клишеизираног обрта, имамо једно истински убедљиво продубљење лика који је и иначе био изразито комплексан и убедљив.

Акценат на препознатљивом (и донекле запостављеном) хумору

Сцена обрачуна у Сноуковојпрестној дворани свакако представља елемент који „Последње џедаје“ изводи из домена „технички беспрекорно одрађене“ епизоде у серијалу у домен заиста одличног филма. Она обухвата све оно што естетику „Звезданих ратова“ чини толико примамљивом – космичку епохалност борбе добра и зла, бајковиту лепршавост и шаренило борбе светлосним сабљама, али истовремено једну детињасту разиграност и хумор. Управо је ова обавезна доза хумора (веома често ауторефлексивног према клишеима жанра) била оно што је „Звездане ратове“ издвајало из сличних научнофантастичних серијала, и што је правило помало необичну контратежу озбиљности основног наратива. То се најбоље уочава када се у оригиналној епизоди IV из 1977. год. упореди озбиљност планетарног геноцида са комичним сценама бекства са „Звезде смрти“, које су често залазиле у домен цртаног филма. Пронаћи прави баланс између ових елемената никада није било лако, али управо он је карактерисао најбоља остварења из франшизе, као што и карактерише Џонсонов филм.

У њему у размаку од пар минута имамо урнебесни дијалог преко радија између побуњеничког пилота Поа Дамерона и генерала Хакса из Првог реда, какав није виђен откако је Хан Соло те давне '77-ме покушао да преко радио-везе одгоди империјалну интервенцију у затворској јединици из које су ослобађали принцезу Леју („ионако је био досадан разговор“), као и херојску сцену уништења целе побуњеничке бомбардерске флоте, која одише херојским патосом самоубилачког напада на оригиналну „Звезду смрти“. Однос Лука Скајвокера и Реј, баш као и неочекивани разговор Скајвокера са Јодиним духом, сјајно осликава ведру и скоро „мапетовску“ атмосферу Луковог тренирања на планети Дагоба под Јодом, а Кајло Рен са својим импулсивним изливима гнева такође додаје још један слој људскости сопственој иначе комплексној личности, истовремено враћајући на сцену помало заборављену институцију „хаотичног зла“ која је била изузетно омиљена у класичном Холивуду, али је у међувремену одбачена као исувише клишеизирана.

Одсуство оваквог интелигентног и уврнутог хумора било је вероватно највећи недостатак Лукасове предтрилогије, у којој се хумор углавном сводио на физичку (тзв. slapstick) комедију за коју су задужени дроиди и различите ванземаљске расе, и на понеку кратку духовиту опаску главних протагониста. Ова врста хумора је такође традиција „Звезданих ратова“ од самог почетка (и нови филмови је обилато експлоатишу), али он није оно што је оригиналне филмове чинио истински духовитим, и Џонсон је то на један заиста надахнут начин препознао. Његови изненађујући обрти у филму, а у великој мери и неки од главних покретача радње, најчешће имају духовиту ноту, ако нису директна последица комичних реакција неких од главних ликова. Стога када Кајло Рен наређује својој армији „нека сви топови које имамо пуцају на оног човека“, он понавља иконичну сцену у којој Гари Олдман у Бесоновом„Професионалцу“ (1994) урла у радио да му пошаљу све полицајце из станице.Обе сцене су урнебесно смешне, а да ни за тренутак не банализују негативце који у њима учествују. Вреди поменути и да је Бесонов овогодишњи „Валеријан и царство хиљаду планета“ такође препун ове врсте хумора, тако да је врло вероватно да ћемо имати још прилике да гледамо оваквих филмова.

Глумачке и приповедачке бравуре – борба за равнотежу Силе на новом нивоу

Основни задатак нове трилогије „Звезданих ратова“ био је да филмској публици открије оно што је публика цртаних филмова и стрипова већ одавно знала – да је хоризонт далеке галаксије потенцијално бескрајан, и да се унутар њега може одвијати небројено много различитих прича које немају везе са Луком Скајвокером и Дартом Вејдером. И „Буђење силе“ и „Последњи џедаји“ су нам стога омогућили да паралелно са враћањем иконама оригиналних филмова заволимо и нову генерацију глумаца и ново поколење јунака, и продуценти и редитељи су оба ова задатка испунили на сјајан начин. Реј, Фин и По Дамерон нису у сенци Лука, Леје и Хана Солоа, и ту да попуне место које остарели глумци више нису у стању да заузимају. Њихове приче су узбудљиве, њихове мотивације убедљиве, и публици је лако да их заволи – у Џонсоновом филму у још већој мери него у претходном Абрамсовом. Док Фин и Роуз јуре по касинима Канто Бајта у својој споредној причи, публика нема потребу да повиче „шта је бре ово, дајте нам Лука и Чубаку“. Ови нови ликови су једнако упечатљиви, и једнако драги као и оригинали, и та могућност „Звезданих ратова“ да бесконачно шире своју причу без разводњавања је свакако њихова највреднија (и најлукративнија) особина.

Ово не значи да су стари ликови ту само да одрже континуитет са старим филмовима – њихове улоге су кључне, њихов допринос незамењив, а стара харизма продубљена кроз поштовање и легендарни статус који уживају у новој генерацији становника галаксије. Покојна Кери Фишер у лику екс-принцезе, а сада генерала Леје Органе никако не статира у филму – она врло успешно надограђује снагу и харизму свог старог лика, успевајући при томе да дода у џедајску митологију неке потпуно нове и неочекиване елементе. Исто важи и за Лука Скајвокера, кога су вратоломије и вртоглаве кореографије џедаја у Лукасовој предтрилогији бациле у запећак, а који се у овом филму враћа на сцену на начин који доликује једном од највећих џедајских мајстора свих времена. Џонсонов однос према „Луковој легенди“ је интиман и продуховљен, а на моменте чак и филозофичан, и његове сцене у филму представљају огроман допринос поновном васпостављању невероватности и чудесности Силепровобитне трилогије и Занових романа, а која је у великој мери банализована суперхеројским вратоломијама џедаја из Лукасове предтрилогије.

„Последњи џедаји“ стога настављају на истој ноти на којој је снимљено „Буђење силе“ – борба светлосним сабљама је импресивна, али се никада не губи из вида да је Сила нешто што „прожима све што постоји“, и што има апсолутно космичке размере, те да су људи који су са њом у контакту више од мађионичара и суперхероја „који манипулишу мислима људи и подижу ствари“. Скајвокер исмева ову концепцију Силе, и на тај начин у филму у више наврата одбацује џедајство какво смо видели у епизодама I-III. При томе он тим својим опаскама не обезвређује ове филмове, већ им напротив даје на тежини, будући да наглашава да су они приказивали једну арогантну и декадентну фазу Џедајског реда, која га је одвела у пропаст у већој мери од спољњих непријатеља. Ово на сјајан начин потврђује и Јодин дух, који кудикамо више подсећа на шашавог и враголастог пустињака из „Империје“, него на замишљеног и често намргођеног Великог учитеља из предтрилогије.

У корену ових лепих нијанси стоји брижљиво писан сценарио, и сјајне глумачке изведбе практично целе екипе, од којих свакако највише треба похвалити ЕндијаСеркиса (његов Сноук је махнит и манипулативан на начин особе која је убеђена да никада неће поновити императорове грешке – зато не наређује својим гардистима да напусте просторију када му доведу заробљеницу, а свог ученика Рена настоји да држи „на краткој узици“), Адама Драјвера (Кајло Рен је вероватно психолошки најкомплекснији негативац кога смо имали прилике да видимо у досадашњим филмовима, и истинско отелотворење измучене и тиранске психологије сита) и Оскара Исака, чији По Дамерон знатно добија на дубини у односу на претходни филм. Али ипак звезда филма остаје ненадмашни Марк Хамил, чији је раскошни глумачки таленат и интелигенција незаслужено остала у сенци његових младалачких улога Лука Скајвокера, и који је највећи део своје каријере после тога посветио (одличном) синхронизовању анимираних филмова. Хамил нам даје једног новог Скајвокера, истовремено циничног као Кеноби и уврнутог као Јода, у коме је младалачки непоколебљиви хероизам проткан зрелошћу и разочарањем, али и једном дозом харизме коју само старост и искуство могу да донесу. Његова динамика са Реј и Реном, односно са Јодиним духом, истински представља моторну снагу целог филма, и управо он је носилац његових најиконичнијих момената.

Чеховљев пиштољ више не мора да опали

Али опет – колико год најновији филм био добар, односно колико год се он многима оправдано не допадао, „Звездани ратови“ као културна појава остају већи од сваког појединачног филма, и настављају да померају границе кинематографије. „Последњи џедаји“ су веома оригинално редитељско остварење, али нам не доносе ништа ново на плану специјалних ефеката, нити је њихова прича нешто нарочито ново на плану светске филмске продукције и научне фантастике. Међутим, оно што заиста јесте ново јесу нови трендови у филмској продукцији филмова које публика ишчекује са толиким нестрпљењем, да то представља оптерећење за његове творце и уметнике. То са једне стране значи да рекламна кампања за такав један филм мора нужно бити веома перфидна и заводљива, како би максимално заголицала пажњу публике, а да им не открије битне елементе заплета радње (коју није претерано тешко предвидети у једном судбински детерминисаном свету као што је далека, далека галаксија), што само по себи није проблем, али више није довољно. Да би публика могла да очува фактор непредвидљивости у дугим филмским серијалима попут овог, постало је неопходно подметати јој с времена на време „кукавичја јаја“, односно елементе заплета који делују битно, али чија је једина сврха да је заведу на погрешан траг, а колосек по коме се одвија радња разгранају да не би био превише предвидљив.

То значи да се у приповедању „Звезданих ратова“ одустало од правила „Чеховљевог пиштоља“, које се у мејнстрим Холивуду до дана данашњег веома ретко доводило у питање. Филмови у коме „напуњен пиштољ који лежи на столу увек мора да опали“ нису предвиђени за публику која ће по сто пута анализирати сваки кадар најаве филма у намери да из његово садржаја реконструише цели ток радње филма, без обзира на то што су и сами свесни да им такав приступ квари будући угођај у филму. Нови „Звездани ратови“ су стога пуни „Чеховљевих пиштоља“ чија је једина сврха да „не опале“, како би пуцањ оног једног који је опалио и даље остао колико-толико изненађујућим. У „Последњим џедајима“ се таквим елементима показује питање Рејиних родитеља (за које се испоставља да су потпуно небитни), односно Сноукове политичке позадине и мотивације (за коју се испоставља да је само сценографија за развој приче о Кајлоу Рену). Шта то значи за светску кинематографију? Значи да ћемо у будућности имати прилике да гледамо све већи број филмова чија радња не прати челична правила жанра, али зато добија на непредвидљивости и фактору изненађења. Да ли је то боље од овога то имамо сада? Можда јесте, али је сигурно да се многима то неће допасти, баш као што се многима нису допали ни „Последњи џедаји“.

Све у свему, нови „Звездани ратови“ дали су нам још један одличан филм чија ће вредност (насупрот уобичајеним трендовима „растурача биоскопских каса“) вероватно само расти са старошћу – што је, уосталом, био случај и са свим осталим филмовима ове франшизе. У питању је још једном филм који су правили љубитељи за љубитеље, али који у себи има довољно оне традиционалне магије да натера чак и „неутралну“ публику да га обавезно погледа, и да у њему ужива. Након што смо могли да видимо два од три филма најновије трилогије, по свој прилици слободно можемо да кажемо да се франшиза налази у рукама људи који знају шта раде, и који су на добром путу да у свету филма направе од „Звезданих ратова“ оно што су они већ у свету стрипа, цртаног филма и књижевне фантастике.А чињеница да је Рајан Џонсон већ добио „тезгу“ да снима први филм следеће трилогије (која, наводно, више неће имати везе са породицом Скајвокер), и који ће изаћи за четири године, показује да су продуценти свесни да имају квалитетну екипу која има прави приступ овој богатој митолошкој заоставштини. Сада чекамо посебни филм о Хану Солоу, који излази следеће године. А до тада „Звездани ратови“ остају обавезно штиво за све љубитеље фантастике, који могу да бирају између низа нових књига, стрипова и цртаних филмова којима могу попунити време до следећег филма.