Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Boreći se za dostojanstvo Gimnazije, borimo se i za nacionalno dostojanstvo Srbije
Kulturna politika

Boreći se za dostojanstvo Gimnazije, borimo se i za nacionalno dostojanstvo Srbije

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
četvrtak, 13. jun 2019.

U Beogradu 13. juna održao se protest profesora i učenika Prve beogradske gimnazije povodom nezakonitog ukidanja jednog odeljenja društvenog smera, na čije mesto treba da se uvede još jedno odeljenje tzv. „računarskog smera“. Prethodno su već dva takva eksperimentalna odeljenja ubačena u program, uz vrlo sumnjive standarde kvaliteta nastave. Profesori gimnazije su najavili stupanje u štrajk od 18. juna, kao i da neće zaključiti ocene dok se samovoljna odluka Ministarstva prosvete ne poništi. NSPM prenosi tekst obraćanja filozofa Nikole Tanasića, koji je 2002. godine bio jedan od dvojice đaka generacije u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a koji je pročitan na protestu.

Dragi prijatelji, dragi profesori, dragi đaci Prve beogradske gimnazije!

Primite, pre svega, moje izvinjenje što nisam mogao da vam se u ovom protestu pridružim lično, ali uveravam vas da u potpunosti podržavam svaku inicijativu protiv degradacije školstva i sistema obrazovanja u našoj zemlji, a pogotovo kada je reč o mojoj voljenoj Prvoj gimnaziji.

Nebrojeno puta su vam do sada govorili kakvu obrazovnu instituciju predstavlja naša škola, i ne bih se zadržavao na toliko puta izgovorenim uzvišenim frazama o „najstarijoj gimnaziji u prestonici“ i njenim „brojnim slavnim đacima“ — u godini u kojoj se obeležava 180 godina od njenog osnivanja, sigurno ste o tome čuli i više nego dovoljno. Ono što ja želim da vam kažem jeste da lično nikada nisam imao sumnje da je upravo Prva beogradska gimnazija školu koju želim da upišem, a činjenica da sam upravo nju završio za mene je uvek bila stvar ništa manjeg ponosa od završavanja Filozofskog fakulteta posle nje.

Fraza koju ste svi nebrojeno puta čuli — „šta će mi to u životu“ — grubo iskrivljuje pojam ljudske ličnosti, i života samog. Jer ako se „u životu“ ne bavimo samopoboljšanjem, ako ne stremimo ničemu lepom i uzvišenom, nema te „korisne veštine“ koja će od nas učiniti bolje ljude

Ovo naglašavam ne zbog sentimentalnosti, već zbog jedne važne stvari koja se tiče današnjeg protesta – kada sam ja upisivao gimnaziju, bio sam prinuđen da biram između prirodnog i društvenog smera. U to vreme, postojala su dva „društvena“ odeljenja, i šest „prirodnih“. Iako sam u osnovi hteo da završim gimnaziju opšteg smera, i iako sam već tada više težio ka humanističkim naukama, nije bilo govora da ne idem u Prvu beogradsku gimnaziju, pa sam odabrao prirodni smer, smatrajući da ću kasnije, čime god se budem bavio, teže nadoknaditi propuštenu matematiku, hemiju, i fiziku, nego istoriju, sociologiju, istoriju umetnosti, ili nastavu jezika.

Opredelivši se da studiram filozofiju, nauku koja u podjednakoj meri zadire i u tzv. „prirodne“, i u tzv. „društvene nauke“, shvatio sam koliko je moja kalkulacija bila pogrešna. Ne postoji element klasičnog obrazovanja koji se može „lako nadoknaditi“. Ono što sam studirajući prirodni smer propustio, morao sam kasnije da nadoknađujem uz veliki trud, i dan-danas vidim i osećam rupe u znanju koje su posledica tog mog prvobitnog opredeljenja.

Šta hoću da kažem? Mi živimo u vremenu brutalne komercijalizacije i konzumerizacije svih aspekata života, i naše celo društvo je u velikoj meri zaboravilo šta uopšte znači obrazovanje, i šta je njegova izvorna svrha. „Obrazovanje“, zamišljeno kao oblikovanje i odgoj dobrih i čestitih ljudi, obdarenih vrlinama, pretvorilo se u „edukaciju“, u „trening“, u šegrtsku praksu čiji je jedini cilj da se pojedincu obezbede veštine koje će ga „učiniti ekonomski produktivnim“, koje će mu „trebati u životu“. Ta fraza koju ste svi nebrojeno puta čuli — „šta će mi to u životu“ — grubo iskrivljuje pojam ljudske ličnosti, i života samog. Jer ako se „u životu“ ne bavimo samopoboljšanjem, ako ne stremimo ničemu lepom i uzvišenom, nema te „korisne veštine“ koja će od nas učiniti bolje ljude.

Ovaj stari ideal stvaranja boljih ljudi, boljih građana, onih „najboljih među nama“, nalazi se u temeljima koncepta gimnazijalskog obrazovanja, i veliki broj gimnazija u našoj zemlji – uključujući i našu – tokom svoje istorije zaslužio je oreol vrhunske obrazovne institucije iz koje izlaze upravo ti najbolji. Nažalost, kako su se društvene prilike menjale, a sa njima i shvatanje „elite“, u više navrata je bilo pokušaja da se obrazovni autoritet institucije gimnazije iskoristi kao paravan za eksperimente sa obrazovnom politikom, kao dimna zavesa za degradaciju sistema obrazovanja u zemlji. Prva beogradska gimnazije je preživela više takvih pokušaja degradacije, i do dana današnjeg je – u krajnje nezavidnim uslovima i okolnostima – očuvala renome stroge i zahtevne škole iz koje ne izlaze samo „stručni kadrovi“ i „dobri studenti“, već intelektualni krem našeg grada, i naše zemlje.

Nažalost, konzumeristička matrica koja obrazovanje pretvara u robu nastoji danas da komodifikuje i Prvu beogradsku gimnaziju, i od institucije je pretvori u „brend“, u „franšizu“, u praznu etiketu koja će se kao lažni garant kvaliteta lepiti na novi model nazovi-obrazovanja koji se u našoj zemlji potura pod magičnimformulama „modernizacije“, „reforme“, „digitalizacije“, a koje nisu ništa drugo nego direktna, neprikrivena, i nepatvorena kolonizacija.

Poznavanje Njegoša i Laze Kostića, izučavanje Prvog srpskog ustanka i Martovskog prevrata, obrazovanje književnika, vajara, i filozofa nije prioritet, oni „nisu nikome potrebni“, osim — Srbiji. Pa čak ih i njihovo vlastito društvo istiskuje kao „nepotrebni trošak“, kao „neisplativu investiciju“

Celi obrazovni sistem naše zemlje se prilagođava njenoj osnovnoj funkciji u „velikoj podeli uloga u svetu“ — obezbeđivanju jeftine radne snage za strane kompanije, bilo u Srbiji, bilo u emigraciji. Pri tome ekonomije drugih zemalja biraju šta će naša deca da uče, pa nam tako kažu da su „traženi“ programeri, medicinske sestre, građevinski inženjeri, ali nikako ne profesori srpskog jezika, istoričari, filozofi. Poznavanje Njegoša i Laze Kostića, izučavanje Prvog srpskog ustanka i Martovskog prevrata, obrazovanje književnika, vajara, i filozofa nije prioritet, oni „nisu nikome potrebni“, osim — Srbiji. Pa čak ih i njihovo vlastito društvo istiskuje kao „nepotrebni trošak“, kao „neisplativu investiciju“, doživljava ih kao buduće „budžetske korisnike“ i „socijale slučajeve“, umesto kao ono što jesu — neophodni uslov da se izbegnesrozavanja društva nazad u varvarstvo, što se događa praktično pred našim očima.

Gimnazija nikada nije bila, niti je trebalo da bude ekonomska, već isključivo obrazovna institucija, i to obrazovna institucija najvišeg reda. Njena funkcija u našem društvu nije da za njega proizvodi hleb, struju, ili devizne doznake, već da rasađuje i neguje ciljeve, ideale, i vrednosti kojima smo kao društvo težili u celoj svojoj istoriji. Gimnazija ne postoji da stvara fah-idiote, usmerene tehničare, i zanatlije, već učenjake i radoznalce, odgovorne i čestite građane, i ljude od vrline. Kao neko ko je svoj život posvetio izučavanju filozofije, odgovorno mogu da vam kažem da nijedan zanat nije nikoga učinio ničim više od dobrog zanatlije, i da matematika, fizika, i formalna logika ne mogu od đaka da učine bolje ljude, ako nisu potpomognute poezijom, muzikom, umetnošću, istorijom – onim što je u Staroj Grčkoj spadalo u domen Muza.

Kao đak prirodnog smera Prve beogradske gimnazije imao sam sreću da barem smenu delim sa prijateljima i kolegama iz društvenog smera, i da nam predaju isti profesori, koji su silom prilika imali sluha za ove različite nijanse u oblikovanju duše mladog čoveka. Stoga moje lično iskustvo kaže: ako su Prvoj beogradskoj potrebni novi smerovi, onda je potreban opšti smer, koji bi ovu instituciju dodatno utvrdio kao rasadnik budućih naučnika, intelektualaca, i potencijalnih velikana naše zemlje i naroda. Ono što joj sigurno nije potrebno, to je dodatno specijalizovanje već dovoljno specijalizovanih smerova, imitiranje stručnih i tehničkih škola, a ponajmanje trgovina slavnim imenom Prve beogradske gimnazije kao da je u pitanju robna marka koja se može nalepiti na bilo koji kurs, i tako mu dati društveni prestiž i legitimitet.

Boreći se za sveobuhvatnost obrazovanja, boreći se protiv njegove vulgarizacije, varvarizacije, i fahidiotizacije, vi se borite ne samo za dostojanstvo svoje škole, već i za budućnost svoje zemlje koja treba da bude više od nečije sirovinske baze, tržišta radne snage, i izvoznika jeftinih stručnjaka. Boreći se za dostojanstvo Gimnazije, borimo se i za nacionalno i građansko dostojanstvo Srbije.

Ako u našoj zemlji dođe do preporoda, do njega neće doći kroz degradaciju sistema obrazovanja, već upravo kroz potvrđivanje onih njegovih klasičnih obrazaca koji su odnegovali sve one prethodne generacije velikana kojima se naše društvo toliko ponosi, a koje vi svi dobro znate jer su mahom — završili našu Gimnaziju.

Hvala vam što ste se ovde okupili, imate moju punu podršku u daljoj borbi!

Živela Prva!

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner