Борећи се за достојанство Гимназије, боримо се и за национално достојанство Србије

У Београду 13. јуна одржао се протест професора и ученика Прве београдске гимназије поводом незаконитог укидања једног одељења друштвеног смера, на чије место треба да се уведе још једно одељење тзв. „рачунарског смера“. Претходно су већ два таква експериментална одељења убачена у програм, уз врло сумњиве стандарде квалитета наставе. Професори гимназије су најавили ступање у штрајк од 18. јуна, као и да неће закључити оцене док се самовољна одлука Министарства просвете не поништи. НСПМ преноси текст обраћања филозофа Николе Танасића, који је 2002. године био један од двојице ђака генерације у Првој београдској гимназији, а који је прочитан на протесту.

Примите, пре свега, моје извињење што нисам могао да вам се у овом протесту придружим лично, али уверавам вас да у потпуности подржавам сваку иницијативу против деградације школства и система образовања у нашој земљи, а поготово када је реч о мојој вољеној Првој гимназији.

Небројено пута су вам до сада говорили какву образовну институцију представља наша школа, и не бих се задржавао на толико пута изговореним узвишеним фразама о „најстаријој гимназији у престоници“ и њеним „бројним славним ђацима“ — у години у којој се обележава 180 година од њеног оснивања, сигурно сте о томе чули и више него довољно. Оно што ја желим да вам кажем јесте да лично никада нисам имао сумње да је управо Прва београдска гимназија школу коју желим да упишем, а чињеница да сам управо њу завршио за мене је увек била ствар ништа мањег поноса од завршавања Филозофског факултета после ње.

Фраза коју сте сви небројено пута чули — „шта ће ми то у животу“ — грубо искривљује појам људске личности, и живота самог. Јер ако се „у животу“ не бавимо самопобољшањем, ако не стремимо ничему лепом и узвишеном, нема те „корисне вештине“ која ће од нас учинити боље људе

Ово наглашавам не због сентименталности, већ због једне важне ствари која се тиче данашњег протеста – када сам ја уписивао гимназију, био сам принуђен да бирам између природног и друштвеног смера. У то време, постојала су два „друштвена“ одељења, и шест „природних“. Иако сам у основи хтео да завршим гимназију општег смера, и иако сам већ тада више тежио ка хуманистичким наукама, није било говора да не идем у Прву београдску гимназију, па сам одабрао природни смер, сматрајући да ћу касније, чиме год се будем бавио, теже надокнадити пропуштену математику, хемију, и физику, него историју, социологију, историју уметности, или наставу језика.

Определивши се да студирам филозофију, науку која у подједнакој мери задире и у тзв. „природне“, и у тзв. „друштвене науке“, схватио сам колико је моја калкулација била погрешна. Не постоји елемент класичног образовања који се може „лако надокнадити“. Оно што сам студирајући природни смер пропустио, морао сам касније да надокнађујем уз велики труд, и дан-данас видим и осећам рупе у знању које су последица тог мог првобитног опредељења.

Шта хоћу да кажем? Ми живимо у времену бруталне комерцијализације и конзумеризације свих аспеката живота, и наше цело друштво је у великој мери заборавило шта уопште значи образовање, и шта је његова изворна сврха. „Образовање“, замишљено као обликовање и одгој добрих и честитих људи, обдарених врлинама, претворило се у „едукацију“, у „тренинг“, у шегртску праксу чији је једини циљ да се појединцу обезбеде вештине које ће га „учинити економски продуктивним“, које ће му „требати у животу“. Та фраза коју сте сви небројено пута чули — „шта ће ми то у животу“ — грубо искривљује појам људске личности, и живота самог. Јер ако се „у животу“ не бавимо самопобољшањем, ако не стремимо ничему лепом и узвишеном, нема те „корисне вештине“ која ће од нас учинити боље људе.

Овај стари идеал стварања бољих људи, бољих грађана, оних „најбољих међу нама“, налази се у темељима концепта гимназијалског образовања, и велики број гимназија у нашој земљи – укључујући и нашу – током своје историје заслужио је ореол врхунске образовне институције из које излазе управо ти најбољи. Нажалост, како су се друштвене прилике мењале, а са њима и схватање „елите“, у више наврата је било покушаја да се образовни ауторитет институције гимназије искористи као параван за експерименте са образовном политиком, као димна завеса за деградацију система образовања у земљи. Прва београдска гимназије је преживела више таквих покушаја деградације, и до дана данашњег је – у крајње незавидним условима и околностима – очувала реноме строге и захтевне школе из које не излазе само „стручни кадрови“ и „добри студенти“, већ интелектуални крем нашег града, и наше земље.

Нажалост, конзумеристичка матрица која образовање претвара у робу настоји данас да комодификује и Прву београдску гимназију, и од институције је претвори у „бренд“, у „франшизу“, у празну етикету која ће се као лажни гарант квалитета лепити на нови модел назови-образовања који се у нашој земљи потура под магичнимформулама „модернизације“, „реформе“, „дигитализације“, а које нису ништа друго него директна, неприкривена, и непатворена колонизација.

Познавање Његоша и Лазе Костића, изучавање Првог српског устанка и Мартовског преврата, образовање књижевника, вајара, и филозофа није приоритет, они „нису никоме потребни“, осим — Србији. Па чак их и њихово властито друштво истискује као „непотребни трошак“, као „неисплативу инвестицију“

Цели образовни систем наше земље се прилагођава њеној основној функцији у „великој подели улога у свету“ — обезбеђивању јефтине радне снаге за стране компаније, било у Србији, било у емиграцији. При томе економије других земаља бирају шта ће наша деца да уче, па нам тако кажу да су „тражени“ програмери, медицинске сестре, грађевински инжењери, али никако не професори српског језика, историчари, филозофи. Познавање Његоша и Лазе Костића, изучавање Првог српског устанка и Мартовског преврата, образовање књижевника, вајара, и филозофа није приоритет, они „нису никоме потребни“, осим — Србији. Па чак их и њихово властито друштво истискује као „непотребни трошак“, као „неисплативу инвестицију“, доживљава их као будуће „буџетске кориснике“ и „социјале случајеве“, уместо као оно што јесу — неопходни услов да се избегнесрозавања друштва назад у варварство, што се догађа практично пред нашим очима.

Гимназија никада није била, нити је требало да буде економска, већ искључиво образовна институција, и то образовна институција највишег реда. Њена функција у нашем друштву није да за њега производи хлеб, струју, или девизне дознаке, већ да расађује и негује циљеве, идеале, и вредности којима смо као друштво тежили у целој својој историји. Гимназија не постоји да ствара фах-идиоте, усмерене техничаре, и занатлије, већ учењаке и радозналце, одговорне и честите грађане, и људе од врлине. Као неко ко је свој живот посветио изучавању филозофије, одговорно могу да вам кажем да ниједан занат није никога учинио ничим више од доброг занатлије, и да математика, физика, и формална логика не могу од ђака да учине боље људе, ако нису потпомогнуте поезијом, музиком, уметношћу, историјом – оним што је у Старој Грчкој спадало у домен Муза.

Као ђак природног смера Прве београдске гимназије имао сам срећу да барем смену делим са пријатељима и колегама из друштвеног смера, и да нам предају исти професори, који су силом прилика имали слуха за ове различите нијансе у обликовању душе младог човека. Стога моје лично искуство каже: ако су Првој београдској потребни нови смерови, онда је потребан општи смер, који би ову институцију додатно утврдио као расадник будућих научника, интелектуалаца, и потенцијалних великана наше земље и народа. Оно што јој сигурно није потребно, то је додатно специјализовање већ довољно специјализованих смерова, имитирање стручних и техничких школа, а понајмање трговина славним именом Прве београдске гимназије као да је у питању робна марка која се може налепити на било који курс, и тако му дати друштвени престиж и легитимитет.

Борећи се за свеобухватност образовања, борећи се против његове вулгаризације, варваризације, и фахидиотизације, ви се борите не само за достојанство своје школе, већ и за будућност своје земље која треба да буде више од нечије сировинске базе, тржишта радне снаге, и извозника јефтиних стручњака. Борећи се за достојанство Гимназије, боримо се и за национално и грађанско достојанство Србије.

Ако у нашој земљи дође до препорода, до њега неће доћи кроз деградацију система образовања, већ управо кроз потврђивање оних његових класичних образаца који су однеговали све оне претходне генерације великана којима се наше друштво толико поноси, а које ви сви добро знате јер су махом — завршили нашу Гимназију.

Хвала вам што сте се овде окупили, имате моју пуну подршку у даљој борби!

Живела Прва!