Да ли ће се и у 2016. наставити разарање наше културе?

Расправа о буџету представља најважнију активност сваког парламента јер се на тај начин може јасно видети шта је суштина политике коју води владајућа странка. У предложеним буџетским ставкама може се препознати шта су приоритети у развоју сваког друштва. Ми у нашој политичкој традицији немамо јасно развијену свест о значају парламентарне буџетске дебате јер смо изгубили свест да можемо утицати на креирање друштвених и политичких токова.

То само говори да је наш политички живот преоптерећен дневнополитичким аферама и ефемерним политикантским догађањима, док се најзначајнија друштвена, социјална и политичка питања само узгред прате и то без утицаја друштва које остаје на маргини најважнијих политичких расправа. То и није случајно јер у нашем полтичком и партијском животу превагу има аргумент голе силе (пре свега неприкосновене парламентарне већине), а не сила аргумента, што отвара простор за развијање политичког волунтаризма, популизма и дилентатизма у обављању одговорних државних послова.

Судећи по предлогу буџета за 2016. годину, наука, пољопривреда и култура не спадају у важније приоритете у политици ове владе јер средства за ове изузетно значајне и виталне друштвене области и даље су све мања. Тако и је у предлогу овог тзв. домаћинског буџета, што је само доказ више да се наставља пракса девалвирања значаја науке и културе. А култура је посебно угрожена и то не само смањивањем буџетских средстава, већ и укупном деградацијом основних моралних и цивилизацијских принципа, који су у основи сваког културног обрасца који чини темељ идентитета и традиције нашег народа.

Опште је позната чињеница да Народни музеј и Музеј савремене уметности не раде годинама, наша позоришта су на ивици опстанка, филмска индустрија је готово нестала, положај слободних уметника је катастрофалан, издаваштво једва успева да се одржи на тржишту, заштита културног наслеђа је угрожена због недостака средстава и све то говори о процесу драстичног дугогодишњег разарања наше културе.

На овакво неповољно стање непрестано, али узалудно указују наши најистакнутији уметници и ствараоци. Тако је култура постала једна од највећих жртава у процесима сурове транзиције и свеопште комерцијализације, која се најсликовитије оцртава у настојању да се примитивизам и успон безначајности устоличе као пожељни пседокултурни образац. Оваквом пацификацијом културе гуши се дух отпора и побуне који је њеној у основи.

Да та пацификација показује своју снагу и успешност, можемо видети и у чињеници да се свет наше културе није снажније и одлучније огласио поводом даљег смањивања средстава за културу. Буџет за културу је за 2015. годину износио 16,9  милијарди. За 2016. годину издвојено је 11,4 милијарде динара, а стопа буџетских издвајања пала је са 0,8% на 0,6%. То је најмања стопа издвајања за културу у нашем региону, што довољно говори о схватању значаја културе у нашем друштву.

Министар за културу и информисање Иван Тасовац је на седници скупштинског одбора изјавио да је буџет за културу и информисање за наредну годину мањи за око пет милијарди динара, а новац за културу ће бити нешто већи, и то за 392 милиона динара, јер више не постоје субвенције за јавне сервисе Танјуг и Радио Југославију, и на тој позицији је буџет смањен са 8,9 на 4 милијарде динара, чиме је остварена уштеда од око 4 милијарде динара. Министар Иван Тасовац је посебно истакао да ће сада, по први пут у историји, култура разматрати као посебна област и навео како се недовољно говори о успесима у раду овог министарстава.

Проблем је у томе што изгледа само он успева да препозна и пронађе успехе његовог министарства, а већ је одавно узалудан посао озбиљно коментарисати негове небулозне изјаве. Али за њега, као и за остале премијерове намештенике у влади, најважније је да је успео да оствари уштеду у деловању свог министарства. А то је и главни задатак у спровођењу мера финансијске консолидације коју је зацртала ова влада као главни део њеног тзв. реформског курса. Али било би занимљиво чути његово објашњење зашто је министарство које он води предвидело за дигитализацију 200 милиона, иако је влада за ту сврху предвидела 60 милиона динара.

При томе, за обнову Хиландара предвиђено је 60 милиона, а издвајање за Матицу српску је остало на прошлогодишњем нивоу од око 35 милиона динара. Нико не спори значај дигитализације, али како је могуће да одвојена средства буду повећана три пута, док су многобројне изузетно значајне институције које делују уз области културе и науке осуђене на таворење и лагано нестајање.

Повећање буџета сигурно неће осетити наука и култура, али зато ће парламентарне странке добити 70 милиона динара више у следећој години (то су двоструко већа средства која се издвајају за рад наше најстарије културне установе Матице Српске) ж. Ово повећање ће бити највеће за Српску напредну странку као организацију са изразитом већином у Парламенту а која се истрајно залаже за доследно остваривање политике штедње и оштрих рестрикција у јавном сектору. Ни остале парламентарне странке неће довести у питање ово повећање јер се ради о њиховом голом политичком опстанку.

Иво Андрић је на себи својствен начин одредио значај културе у животу једног друштва. „Интерес који једна средина поклања својим културним потребама говори доста о њој самој и о њеним схватањима и погледима на живот друштва и позицију човека у том друштву.“ Ако следимо ове Андрићеве мисли, слободно можемо рећи да наша средина оваквим односом према науци и културним потребама сигурно клизи ка потпуној маргинализацији и девастацији ових судбински важних области људског деловања и стваралаштва.