Фудбалске заблуде некад и сад

После дугог размишљања и покушавања да реално сагледам историјске податке и из њих извучем поучан и сврсисходан закључак долазим до по некима јеретичке тврдње - Југославија никада није била фудбалска велесила.

Да одмах ублажим бес идолопоклоника плавог дреса и тобоже славне прошлости где су пред момцима са шест буктиња на срцу падале и такве величине као што су галски петлови, Зборнаја, Горди Албион, а понекад и Панцери, Југославију сврставам у ред сила, без оног непотребног и незаслуженог предзнака.

Наиме, како је најбоље оценити рејтинг једне репрезентације? По мени то је по успесима на два најзначајнија фудбласка такмичења – европско и светско првенство.Као период анализе свих успеха југословенске репрезентације логично се намеће период од првог послератног светског првенства 1950. одржаног у Бразилу до последњег европског првенства на које се наша репрезентација пласирала (1992. Шведска). Наравно не заборављајући легендарни пласман у полуфинале и бронзу из Уругваја 1930.

У тој полувековној историји сијају још само две сребрне медаље са европског првенства из 1960. и 1968. На светским првенствима до борбе за медаљу дошло се само чувене 1962. Али, кренимо редом.

Мит о плавој репрезентацији створен је веома брзо после ослобођења и он је, рекло би се, више био политички и популистички пројекат ²хлеба и игара² него што се у сву ту причу озбиљније и дугорочније улазило. Да су јужни Словени екстремно талентовани за пикање крпењаче, могло се одмах запазити јер су на овом простору створене фудбалске величине које у постојећем систему нису могле да дођу до пуног изражаја и свој таленат оплоде на најбољи и најефикаснији начин.

На пример, тешко да ће се опет родити такав фудбалски мајстор какав је био Драгослав Шекуларац. Његово умеће с лоптом, чувени виц који је својеврсни патент ових простора и начин играња који ће обележити готово сваку генерацију, једноставно га чине непоновљивим. О Драгану Џајићу није потребно трошити речи. Описивање његовог дриблинга и још до краја научно непротумаченог и изанализираног центрашута могло би да траје у недоглед.

Али, када изађемо из тог зачараног круга дивљења и слепе необјективности ствари изгледају мало другачије. Друге репрезентације су са по именима слабијим тимом и без играча оваквог квалитета доносиле својим навијачима најсјајнија одличја са најважнијих фудбалских такмичења. Наша репрезентација никада.

То је суштина и болна истина коју треба прихватити и у складу са тим параметрима хладне главе доносити суд о достигнућима наше бивше репрезентације. Дакле, ми не можемо да се упоредимо са првом лигом европских репрезентација у које спадају Немачка, Италија и Енглеска (и то управо тим редоследом), већ чак и на регионалном нивоу ми не заузимамо лидерску позицију.

Чувена дунавска школа фудбала којој смо и сами припадали изнедрила је две репрезентације чији су успеси за нас готово недостижни. Мађарска коњица годинама је била баук и у европским и у светским оквирима до руске окупације и емиграције готово читавог златног састава. Али, мађарски мађионичари оставили су у аманет наредним поколењима два светска сребра (1938. и 1954) ,од које једно сија златним сјајем из чувеног финалног меча 1954.

Чехословаци имају исти успех на светским првенствима, два финала (1934. и 1962). Ово друго зарадили су управо показајући како озбиљна репрезентација долази до чувеног финала са Бразилом и покушава да спречи фудбалско чудо Пелеа да дође до још једног злата.

Ми смо како је то добро познато, а и тако карактеристично за нас, испуцали све своје шансе и истрошили сву своју снагу и амбиције у дуелу са, само са наше стране, вечитим ривалом Немачком коју смо победили први пут после 17 година на једном великом такмичењу. Показало се још једном да смо више тим за једну утакмицу, састав који уме да бљесне и изненади, репрезентација која може сваког да победи, али и да изгуби онда када је најважније.

И уместо да свет ужива у окршају правог и европског Бразила, у судару два фудбалска титана (Пелеа и Шекуларца) ми смо тада као растурена машина напустили Чиле ни не слутећи да касније ниједна друга генерација неће поновити такав успех.

Што се европског првенства тиче и ту су Чехословаци подигли лествицу коју никада нисмо могли да прескочимо. Управо у нашој земљи окитили су се златом победивши светске прваке Немце. То су била три ударца за наше сујетне, необјективне, митоманске навијаче.

Прво, показали су да победити Панцере и то шампионску генерацију није никакво фудбалско чудо већ ствар упорности, планског рада, реалног сагледавања својих могућности уз дозу оне неопходне дрскости да је лопта округла и да се игра свих 90 минута.

Друго, и наша репрезентација је само 8 година раније имала сличну ситуацију - играла је са светским прваком Енглеском и после легендарног гола Драгана Џајића који нам је омогућио финале са Италијом опет смо остали ускраћени за највише одличје уз наравно наше традиционално вађење на судијску неправду због које је и дошло до поновљене финалне утакмице у којој, наравно, наши нису имали снаге да се супротставе азурима.

Треће, баш са том Немачком наши су играли полуфинале пред пуном Мараканом, повели са два гола разлике и када је требало само докрајчити противника, а светског првака и понизити ако треба, друго полувреме донело је нашу уобичајено дезорганизацију, комплекс ниже вредности, губитак и кондиције и концентрације, па су 4 гола у нашој мрежи распршила све снове о освајању злата на домаћем терену.

Треба додати и европско првенство у колевци фудбала 1996. Када су под именом Чешка Република Поборски, Недвед и друштво дошли поново до финала, али и поред постигнутог гола нису успели да поразе захуктале Панцере.

Поред ове две репрезентације које су нам блиске не само географски већ и по стилу игре постоји једна земља која има мању и територију и број становника од бивше нам државе, а представља праву велесилу коју сам намерно изоставио у претходном набрајању. То је, наравно, Холандија. Нација која се може подичити са три светска финала (1974, 1978. и 2010), као и европским златом из 1988, јесте прави пример како једна мала држава окружена гигантима (Немачком и Француском) може да се избори за своје име у светским оквирима, да буде поштована од свих и која зна како се долази до завршнице најважнијих фудбалских такмичења.

Они су све оно што ми нисмо. Они су узели све оно што смо ми требали. Они су радили оно што смо ми потцењивали. Они су играли фудбал, ми смо се играли фудбала. Ми смо побеђивали, они су освајали. Ми смо бљештали,они су сијали.

Они су одгајили, формирали и подарили Европи и свог Кројфа и Ван Бастена и Рајкарда и Гулита и Кумана да пронесу славу своје домовине у највећим европским клубовима, а у најдражем дресу да се успешно супротставе и највећима.

Дакле, када погледамо уназад, наша репрезентација се квалификовала на свако друго светско првенство са којих има само једну предратну медаљу и по томе се може упоредити са, на пример, Аустријом која има једну бронзу (1954) или Белгијом која има једно 4. место (1986), а успехе сличне нашим има и на европски првенствима (по једно финале 1980. и полуфинале 1972).

По таквом,једино реалном начину рангирања,од нас су бољи Пољаци који у својој ризници имају две бронзе (1974. и 1982), а ми се налазимо у рангу Португала са једном бронзом (1966) и једним 4. местом (2006).

Као аутор могу себи да дозволим једно издвојено и субјективно мишљење. Једино је генерација која је наступала у Италији 1990. и којој је одузето право наступа у Шведкој 1992. могла да достигне висине чилеанског подвига. То је била најбоља генерација у историји југословенског фудбала! Тада су се поклопиле две врло битне ствари за сваку селекцију и то оне којих до тада готово никад истовремено није било, а то је да на кормило репрезентације буде стручњак врхунског квалитета,са интегритетом и харизмом (Ивица Осим) као и нешто што се може протумачити само као благослов од Бога - да се у свакој републици бивше СФРЈ изродио и оформио барем један играч екстра-класе који је у том тренутку могао да на својој позицији парира било коме у свету.

Македонија (Најдоски, Панчев), Црна Гора (Савићевић, Мијатовић), Словенија (Катанец), БиХ (Шабанаџовић, Сушић), Хрватска (Бобан, Јарни, Просинечки...) Србија (Стојковић, Југовић, Михајловић...). Ова генерација могла је да у Амeрици 1994. године оде до финала и да уради оно што је на пример требало да уради Бугарска која је у четвртфиналу избацила индиспониране Немце и тако започела низ да на сваком следећем првенству једна екипа са Балкана дође до полуфинала (Бугарска 1994, Хрватска 1998, Турска 2002).

А да оставимо по страни чињеницу да су те чувене 1992. Данци уместо нас узели злато иако смо у квалификацијама показали разлику у класи. Америка је требало да буде круна ове фантастичне и непоновљиве генерације која би можда заменила Роберта Бађа и дружину и у финалу дошла до чувених извођења пенала против Ромарија, Бебета, Дунге и осталих.

Не верујем да би нам се Аргентина и несрећа из Фиренце могла поновити. Бог ипак није толико суров. Доказ моје тврдње је и успех остатка овог непоновљивог југословенског тима надограђеног младим снагама и задојеног хрватским национализмом који је под шаховницом освојио бронзу у Француској 1998.

Ми, као настављачи хроничног југословенског фудбалског неуспеха, иако по именима бољи од хрватског тима, али без оног неопходног шрафа у својој машини (анемични, неауторитативни селектор Слободан Сантрач у односу на фудбалског оца хрватске нације Ћире Блажевића) са тог такмичења отишли смо после примљеног гола у последњем минуту меча неумољивог Давидса после малерозне пречке Мијатовића.

Пре тога, као и толико пута раније, после вођства против Немачке са два гола разлике једва смо спаsавали нерешени резултат страхујући од канонаде Бирофа и Јеремиса што је показивало недостатак озбиљности у вођењу овог драгоценог тима.

Исте те Немце Хрвати су декласирали у директном обрачуну за полуфинале и урадили оно што је нама било писано, али њима суђено. Такође у показивању своје зрелости и квалитета они су показали да нису наследници југословенског јаловог фудбалског менталитета, већ су после пораза од домаћина, иако су повели голом најбољег стрелца првенства Шукера, смогли снаге да управо ону Холандију која је нама угасила све наде да можемо да оплодимо незамисливи таленат и потенцијал који је та генерација поседовала,у борби за медаљу не клону духом и Клајверта и друштво оставе без одличја,а себе упишу златним словима у спортској историји.

Оно што је плавима требало пола века једна мала Хрватска урадила је на свом првом појављивању на највећој фудбалској смотри, иако је већински сукцесор бивше државе био бољи, барем на папиру али не и на терену у том тернутку,што ће доказати две године касније када смо тада већ комшије избацили из трке за европско првенство 2002.

На крају, наслеђе које се намеће српској репрезентацији је имагинарно и није засновано на чињеницама. Србија се узастопно квалификовала на два светска првенства 2006. и 2010. што је СФРЈ успело само педесетих година. У свим осталим деценијама више смо светска првенства посматрали него што смо на њима учестовали, ниједанпут се нисмо два пута узастопно квалификовали, а то је случај и са европским првенствима.

Да ли је то резултат једне велесиле? Будимо објективни и сагледајмо себе у правом светлу. Макар се то у фудбалу може. Табела на крају увек покаже где је коме место.