Gladijator II – loš film o Rimu i dobar film o Americi

Originalni Gladijator sa Raselom Krouom u glavnoj ulozi predstavlja filmsku projekciju američke moći na vrhuncu. Štaviše, takav film mogao je samo da bude snimljen u tom povesnom trenutku i samo je samorazumljiva pozicija Amerike kao nedvosmislenog globalnog hegemona mogla da mu obezbedi toleranciju publike za bezobzirna ideološka podmetanja koja stoje ispod jedne jednostavne priče o porodičnoj tragediji i osveti.

Nije samo stvar u tome da je toliko hvaljeno "klasično herojstvo" Maksima Decima Meridija u stvari moderni protestantski ideal insularne subjektivnosti izvanrednog pojedinca usredsređenog na tradicionalni američki san o "maloj kući u preriji", koje bi pravim Rimljanima (osim, možda, polumitoloških osnivača Republike) bio smešan. Amerika je na prelazu vekova bila toliko opsednuta svojom misijom da "pretvara diktature u demokratije", da njenih moralističkih floskula o "vladavini naroda" i "predstavničkoj republici" nije moglo biti pošteđeno čak ni Rimsko carstvo.

I mi smo to uzimali zdravo za gotovo u tadašnjim filmovima jer smo svi mislili da trpanje američkih političkih poruka u film o antici nešto normalno i samorazumljivo.

Slobo, Komode!

Tako je i Marko Aurelije, jedan od najpoznatijih rimskih careva, koji je iza sebe ostavio čitavu knjigu vlastitih mudrih izreka, bezmalo pretvoren u Diznijevu princezu. Za kratko vreme na sceni saznajemo da "neće više da bude car" i da želi da "Rim ponovo bude republika" u kojoj "senat predstavlja narod", (ko je pratio Višak istorije Tiosava Purića svakako je već u toku da je osnovna odlika Rimske republike upravo bio stalni politički rat između senata i naroda), ali nekako to nije mogao da sprovede iz pozicije apsolutne moći tokom decenija svoje vladavine, nego je morao da zamoli nasumičnog generala da taj posao završi umesto njega.

Tom plemenitom snu na putu stoji još jedna ikona američkog intervencionizma – "zli diktator" Komod, koji, osim apokrifnog ubistva svog oca, u filmu ne radi ništa naročito što bi ga pokazalo kao boljeg ili lošijeg od bilo kog drugog rumskog cara. On organizuje višemesečne gladijatorske igre u kojima narod očigledno uživa, on marginalizuje senatore koji sami ne i ne ostavljaju utisak ljudi koji bi mogli kompetentnije da vode Rim od trenutne uprave, ali sve to nema veze, jer  je on očigledno loš tip i publici to je dovoljno.

Poput Slobe, Sadama ili Bašara el Asada, Komod je bio jedina prepreka između svoje zemlje i blagostanja i demokratije koje ona zaslužuje.

Ovaj konflikt dobra i zla je u filmu potpuno personalizovan i svi ostali akteri predstavljaju samo publiku i statiste u sukobu dvaju glavnih likova. Rim se u filmu pojavljuje samo kao prevrtljiva masa koja navija za borca u areni koji joj se naročito dopao svojom snagom, veštinom i surovošću, ali šta bi bio politički interes tog naroda na tribinama i ko je u stanju da ga zastupa, teško je reći. Scenario je šablonski i nije slučajno što podseća na onaj po kome u Srbiji odvijala smena vlasti pola godine nakon izlaska filma – podrazumevalo se da će "sa Rimom sve biti u redu, samo da ode Komod".

Loš nastavak, zabavan film

Ako je prvi film šablonska holivudska priča o jakom pojedincu sa snažnom i jednostavnom motivacijom koji se neposredno sučeljava sa upečatljivim i jednako jednodimenzionalnim negativcem, pa je sve to zamotano u oblande "ozbiljne kinematografije" i "kostimirane drame", sa drugim filmom je sve – komplikovano.  

Bez sumnje, u pitanju je film koji je konfuzan, razobručen, kičast, apsurdan, i u velikoj meri banalan. Štaviše, celi ovaj tekst mogao bi biti posvećen nabrajanju njegovih propusta i nedostataka – glavni junak Lucije (Pol Meskal) ima nejasnu i podeljnu motivaciju, na prvi pogled glavni antagonista Akacije (Pedro Paskal) je u neku ruku takođe glavni junak, priča je zapetljana i haotična, njena politička potka je čas prenaglašena, čas potpuno zanemarena, a plejada negativaca je i sama raspolućena između infantilno karikaturalnog dvojca imperatora Gete i Karakale (DŽozef Kvin i Fred Hečinger) i perfidnog manipulatora Makrina (Denzel Vošington), koji apsolutno dominira filmom i svoju ulogu igra dostojno vrhunskog političkog trilera.

Ukratko, u pitanju bi bila apsolutna katastrofa od filma da u svom tom kiču, haosu i potpunom odsustvu pijeteta prema istorijskim činjenicama on nije toliko zabavan.

Za ljubitelje rimske istorije, osnovna mana originalnog Gladijatora bila je to što je u pitanju žanrovski akcioni film koji se uporno izdaje za istorijsku dramu. Gladijator II taj problem nema – njegovo potpuno odsustvo bilo kakve brige o istorijskoj verodostojnosti naglašeno je premeštanjem Numidijskog rata nekih trista godina u budućnost, apsurdnim "desantom u Normandiji" (pardon, Numidiji), pretorijanskom gardom koja zavodi red u areni sa lukovima i strelama i, naravno, famoznim ajkulama u Koloseumu.

Ajkule su upravo onaj detalj koji pomera težište filma sa istorijske drame u kič "mača i sandala" i koji naš horizont očekivanja sa HBO serije Rim pomera više u smeru Asteriksa gladijatora.

Čovek ne može, a da se ne nasmeje kada zamišlja scenu u kojoj neko nego objašnjava producentu filma kako su "gladijatorske igre nesumnjivo bile užasna i odvratna stvar, ali ako se već pravi pomorska bitka u Koloseumu, biće mnogo bolje sa ajkulama".Jedino je šteta što autori nisu imali više hrabrosti da te apsurdne, kempovske detalje dodatno podvuku i naglase i samim tim odstrane šum koji se nalazi u korenu većine negativnih kritika koje je film dosad dobio, a koje se fokusiraju na "istorijsku netačnost" (kao da je original bio nekakav etalon verodostojnosti).

Kako učiniti Rim ponovo velikim

Ako, međutim, hoćete zaista da uživate u Gladijatoru II, nije dovoljno prosto shvatiti da to "uopšte nije film o Rimu", potrebno je shvatiti da je u pitanju nedvosmisleno film o modernoj Americi. Te paralele postaju utoliko zabavnije, ako se uporede sa slikom o Americi koju je gradio prvi film. Zaista, malo je tako upečatljivih svedočanstava o tome koliko se globalni hegemon promenio za četvrt veka, kao razlike između ideoloških projekcija koje u globalni etar šalju ova dva filma.

Dok je u prvom filmu Rim imperija na vrhuncu moći koja nema nikakve vidljive unutrašnje probleme osim uzurpacije moći od strane jednog dekadentnog i psihički labilnog pojedinca i donekle činjenice da se javni život utapa u opsesiji javnosti borbama na život i smrt u areni, u drugom filmu Rim je predstavljen kao bukvalno disfunkcionalna urbana kloaka boleštine i siromaštva, gde se kroz armiju beskućnika probijaju zlatne nosiljke patricija.

Nije stvar samo u razlici između slika imperije u naponu i imperije u opadanju. Neposredne političke paralele su toliko opipljive i upečatljive, da ih je zaista teško otpisati kao slučajnost. "Rimski san" je izgubljen, senat je senka samog sebe, narod propada u bedi, nemaštini i beznađu, a imperijom upravlja dvojac grotesknih karikatura, od kojih je jedan car krvožedan i opsednut pokretanjem novih ratova i osvajanjem istoka, pre svega Persije (Bajden), dok je drugi mentalno zaostao, nesposoban da sroči smislenu rečenicu i neprekidno se kikoće (Kamala), da bi se ispostavilo da svima njima iz pozadine povlači konce naočiti i lepo odeveni crnac koji i fizički podseća na Obamu i koji je potpuno opsednut iskorenjivanjem stare, privilegovane (bele) elite.

Protiv ovog nepravednog poretka se dižu zabludeli pripadnik stare aristokratije ("Princ Rima" Lucije) koji je kao rob bačen u arenu, ali se iz nje izdigao kao narodni šampion, i mudri general (Akacije), svestan da politika stalnih ratova i ugnjetavanja celog sveta samo seje mržnju i otpor prema Rimu, koji je na putu da se uguši u sopstvenoj krvi.

Cela priča kulminira sa karikaturalnim sučeljavanjem "ljubičastih Rimljana" (Rim gde bivši robovi i spekulativni kapital kontrolišu senatore i careve) i "crvenih Rimljana" (Rim običnih vojnika i porodičnih ljudi) u sceni nalik na Getisburg, koja se završava pobedom "Princa" i "linkolnovskim" govorom koji ih sve poziva da "vrate rimski san" i "učine Rim ponovo velikim".

O antičkoj drami i stoičkoj filozofiji

Nema sumnje da će Gladijator II ostati u senci svog prethodnika, ali u čitavom nizu aspekata u pitanju je – oprostite na skandaloznoj tvrdnji! – bolji film. Infantilna priča o "obnovi republike" predstavlja centralni pokretač prvog filma, dok je u drugom bezmalo ismevaju upravo oni senatori koji bi "trebalo da vrate vlast narodu". Marko Aurelije se u prvom filmu pokazuje kao američka politička karikatura, dok se u drugom filmu u više navrata navode autentični citati iz njegovog spisa Samome sebi koji ga prikazuju kudikamo vernije, relevantnije i sa više dostojanstva.

Dok general Maksim u prvom filmu drži prilično mutan homerovski govor o besmrtnoj slavi koji se loše uklapa u njegovu vlastitu potrebu da ode kući i gaji pšenicu, Lucije u dva navrata ponavlja veoma inteligentnu epikurejsku mantru o tome kako se ne treba plašiti smrti ("dok smo tu, smrti nema; kada smrt dođe, nema nas"), koja predstavlja jedan za modernu publiku neobičan, ali autentičan antički pogled na svet. Najzad, scene u kojima očigledno inspirisani Denzel Vošington mefistofelovski manipuliše rimskim carevima i senatorima izgledaju kao da su izašle iz nekog Šekspirovog komada i nema sumnje da će kao bravurozne minijature nadživeti sam film.

Štaviše, čak i nesumnjivo najgori aspekti filma koji toliko iritiraju kritičare – nejasne motivacije, haotična radnja, apsurdno i melodramski zapletani rodbinski odnosi, teško razumljive političke igre, pa i sama apsurdnost i antiklimaktičnost epiloga predstavljaju loše pripovedanje po kriterijumima holivudskih akcijaša iz osamdesetih, ali kudikamo više od originalnog Gladijatora odgovaraju narativnim obrascima iz antičke rimske mitologije i istorije.

Pogotovo je protagonista Lucije potpuno antička figura nalik na, recimo, Parisa – on može da odraste u planini sa čobanima (tj. "među varvarima u Numidiji"), ali njegova aristokratska vrlina pre ili kasnije mora da izađe na površinu. Aristotelovim rečnikom, "istinski slobodan čovek nikada ne može postati rob" i Lucije tu poentu izvanredno oslikava u kratkoj sceni kada sa gađenjem baca drveni mač kojim mu njegov vlasnik Makrin "daruje slobodu" (prethodno njime zaklavši nadzornika robova koji mu ga je doneo) i uzima u ruke pravi, čelični mač, nasleđen od oca, kojom će slobodu da osvoji.

Delectati sumus

Gladijator II nije film koji će se sadržinski dopasti svima, ali, srećom, svoju (antičku) pripovedačku konfuznost za potrebe moderne publike nadoknađuje zaista uzbudljivim vizualnim pripovedanjem koje u borbenim koreografijama prevazilazi prvi film (sniman danas prevaziđenom tehnikom "drhtave kamere" sa previše rezova). I mada specijalni efekti u njemu najviše privlače pažnju, još su lepše tradicionalno snimljene masovne scene koje podsećaju na stare studijske spektakle.

U tom smislu, lako se može desiti da sudbina ovog filma bude nalik na prošlogodišnji filmski hit Barbi. Možda je on sasvim slučajno ispao inteligentnijim nego što su njegovi autori bili u stanju da zamisle, možda je njegova politička subverzivnost samo slučajnost i lukavstvo uma, možda kičaste i glupe scene izazivaju mnogo rasprava i kontroverzi, ali, na kraju balade, u pitanju je film o kome svako ima mišljenje i koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. I, što je najvažnije – koji vraća publiku u bioskope. Bez obzira da li smo oduševljeni ili zgađeni, bez obzira da li palcem pokazujemo nagore ili nadole, Ridli Skot nas je vratio u Koloseum.

Počivaj u miru, Maksime Decime Meridije, delectati sumus.

(RT)