Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Holivud, zapadne vrednosti i srpska desnica (I)
Kulturna politika

Holivud, zapadne vrednosti i srpska desnica (I)

PDF Štampa El. pošta
Dimitrije Vojnov   
sreda, 28. septembar 2016.

Prvi deo razgovora o filmu, holivudskim vrednostima i odnosu srpskih konzervativaca prema zapadnoj i domaćoj kinematografiji, o Srbima na filmu i filmu u Srbalja, sa srpskim scenaristom, glumcem i doajenom filmske i kulturne scene Dimitrijem Vojnovim. Razgovarao Nikola Tanasić.

NT: Holivud se tradicionalno posmatra kao osnovni rasadnik američke kulture. Međutim, dok je Holivud nekada delovao ruku pod ruku sa Stejt departmentom, slikajući, naizgled, upravo onu sliku u Americi kakvu su njihovi političari hteli da ostave, danas je sve očiglednije nerazumevanje američkih filmadžija za politiku sopstvene države, i to se odražava i na filmovima. Dok je Holivud nekada bezmalo bio „propagandno odeljenje“ Stejt departmenta, danas kao da je fokusiran na jedan uski deo američkog političkog spektra, i to onaj koji možemo nazvati „skoro pa levičarski“. Pri tome nije reč o nekakvom „holivudskom disidentstvu“, već o udaljavanju američkog mejnstrima od niza tradicionalno američkih političkih vrednosti. I čak kada se te vrednosti prikazuju, one se najčešće satirizuju, ili izvrću kako bi se uskladile sa ovom novom ideologijom.

DV: Činjenica je su holivudski filmovi najprihvatljivija diskurzivna forma desnice na globalnom nivou. Kad kažem najprihvatljivija, to znači da ona komunicira sa najširom publikom, uključujući i onu koja sebe smatra levičarima. U neku ruku bi se moglo reći, da ako levičari išta priznaju desničarima, onda je to da im dobro ide snimanje filmova. Naravno, razlog toga leži u veoma moćnim i jednostavnim narativima koji su svojstveni desnici, a koji jako dobro uspevaju na filmu. Pojedini žanrovi sami po sebi imaju jednu konzervativnu dimenziju, čak kada imaju vrlo razbarušenu formu. Na primer, komedije tradicionalno predstavljaju konzervativan žanr, jer najčešće prikazuju kako se iz jednog mira u kome ljudi funkcionišu dolazi do potpunog poremećaja, a zatim se vraća u harmoniju u kojoj sve ponovo funkcioniše.

NT: Jeste, teme komedija u poslednje vreme obično idu u smeru narušavanja komfora srednje klase, preko tema gej brakova, nevolja sa šefom, sukoba sa vlastima (recimo zbog prodaje droge).

DV: To su sad pitanja potkopavanja određenih autoriteta u društvu, poput patrijarhalnih odnosa, odnosa starešinstva, korporativne hijerarhije itd., ali ako pažljivo pogledamo, svi ti autoriteti koji se potkopavaju prethodno bivaju diskreditovani i ispražnjeni od sadržaja koji ih čine autoritetima. Znači, mi ćemo vrlo retko imati udar na autoritet koji je motivisan supstancom onoga što taj autoritet održava na njegovoj poziciji, najčešće su to autoriteti poput starešina u najširem smislu (starijih članova porodice, šefova) koji su tu svoju moć na neki način kompromitovali. Što se tiče odnosa prema državi, tu je u pitanju nešto što je takođe zanimljivo. Ono sa čime se desnica najlakše identifikuje jesu filmovi koji imaju patriotski naboj, koji govore o društvenim odnosima i njihovu promenu kroz pojedinačnu akciju, ili kroz „povratak pravim vrednostima“. Ono što se meni lično dopada kada su u pitanju ti naročiti miljei u američkoj kinematografiji, i što je blisko nekim mojim stavovima, jeste odnos prema određenim životnim stilovima, koji su izmešteni iz fokusa osude i pomereni na mesto koje oni, po mom mišljenju, u potpunosti zaslužuju. To je pre svega odnos prema LGBT populaciji, koja svakako treba da bude integrisana i u taj desni milje, jer je reč o pitanju seksualne orijentacije, koju nipošto ne bi trebalo poistovećivati sa političkim stavovima. Tu je reč, zapravo, o jednoj od najvećih zloupotreba ove tematike kod nas.

NT: Da ne pominjemo da je transvestitstvo, ili homoseksualizam veoma omiljen tradicionalni motiv u komedijama, ili čak crtanim filmovima. U pitanju je jedna vrsta „iščašenja“ koja se tradicionalno shvatala kao smešna i duhovita, i na koju su ljudi pozitivno reagovali.

DV: Teme transvestita su prisutne još od antičke drame do danas. Ono što je, međutim, meni zanimljivo, jeste da se kroz jednu senzibilizaciju građana prema tim manjinskim životnim stilovima i seksualnim orijentacijama dođe do toga da se one ne moraju automatski poistovećivati sa nekim političkim stavom, ili vrednostima koje ti ljudi zastupaju. Mislim da će za naše društvo biti ključna stvar da se pojavi neko ko je otvoreno homoseksualac, ali je istovremeno radikal. U Americi imamo ljude koji su homoseksualci, ali su istovremeno republikanci, a da među republikancima i dalje imamo ljude koji smatraju da je to bolest, ili koji su protiv gej brakova (kao i one koji su za).

NT: Imamo i u Nemačkoj demohrišćanina koji je musliman.

DV: Naravno, jer je u pitanju ideologija koja ne mora biti u potpunosti koherentna sa postulatima na koje smo navikli, jer se te stvari menjaju, kao i njihova pozicija u društvu. Ja ne mislim da sada svi treba da se adaptiraju prema svemu, recimo, jako bih bio uznemiren kada bi, na primer, Crkva promenila svoj stav prema tim pitanjima, jer bi to jednostavno bilo protivno njenim učenjima. To ne znači da Crkva treba da bude generator nekog ekstremizma, ali ono što Crkvu čini Crkvom jeste tradicija, uključujući i vrlo negativan stav prema nizu seksualnih praksi. U tom kontekstu svaka liberalizacija bila bi pogrešna i destruktivna. Ali sasvim je druga stvar ako govorimo o političkim i ideološkim sferama.

NT: Ali hajde da to pogledamo iz ove perspektive. Na zapadu imamo strip-film, koji doživljava izvanredan uspon za poslednjih desetak godina.

U njegovom okviru imamo doslovno desničarske ikone, poput Kapetana Amerike ili Ajronmena (ako ovaj drugi i jeste izvorno nastao kao svojevrsna satirizacija desnice) koji ponovo postaju najpopularniji superheroji, i to globalno, prevazilazeći gadljivost koja širom sveta postoji prema američkim simbolima. Istovremeno, oni prolaze kroz potpunu transformaciju – oni više ne zastupaju konzervativnu Ameriku. Holivudskim producentima je čak nelagodno da Kapetana Ameriku oblače u zastavu, pa mu prave „svedeniju uniformu“ koja neće „toliko da bode oči“. Još se za Nolanove filmove o Betmenu govorilo da predstavljaju „apologiju rata protiv terora“, ali se stiče utisak da stripovi i strip filmovi sada zastupaju sasvim različitu agendu.

DV: Da budemo potpuno iskreni, kada govorimo o holivudskoj produkciji, kada uzmemo glumce, reditelje ili filmove koje smatramo kultnim ili besprekornim, videćemo da reditelji često imaju teme kojima se rado vraćaju, glumci imaju tip uloga koje im naročito odgovaraju. Holivudske formule su uvek bile prisutne, ali su prisutne i formule u srpskom filmu. Formula je nešto što je jednostavno prisutno u filmskom stvaralaštvu, u scenarističkim predlošcima i narativu. Utoliko bi rekao da je ova trenutna situacija sa ekspanzijom stripa unutar kinematografije pre svega jedna korporativna stvar. Dakle, jednoj kompaniji je uspelo da napravi novac na taj način, na šta su upravni odbori drugih kompanija rekli: „ljudi, mi imamo neka prava, i imamo mogućnost da dođemo do nekih prava – ajde i mi da napravimo isto“. To je prosto biznis, i to se oduvek dešavalo. Mi možemo sada da prođemo kroz istoriju filma i da za svaki, najslavniji holivudski film koji smatram klasikom, nađemo još četiri kopije, i da u pojedinim slučajevima neku od tih kopija smatramo većim klasikom oz uzora, i one su nastale jer je neko rekao: „aha, ovima je uspelo sa tim, ajde i mi da pokušamo“. U tom smislu formula sa stripovskim filmom nije ništa novo. Ono što jeste novo, jeste to što se ona događa u jednom periodu u kome je kinematografija došla do velike globalne ekspanzije u poslovnom smislu. Filmovi su užasno skupi i iziskuju užasno velika sredstva. Mi imamo ekranizaciju Kapetana Amerike s početka devedesetih koja je snimana u Dubrovniku, i u kojoj igra Relja Bašić, koja je bila jedan „B“, ili čak „C“ film po produkciji. Tada su te teme zasluživale taj nivo, a danas jedan film o Kapetanu Americi košta 250 miliona dolara.

NT: I ne možeš da opstaneš, ako ga uspešno ne plasiraš na kinesko tržište.

DV: Apsolutno. Danas se kinesko tržište još dodatno otvara, što je vrlo zanimljiva stvar. Međutim, ono što je zanimljivo za Kapetana Ameriku danas jeste da ceo prvi film aktuelnog serijala, koji govori o njegovom nastanku i radu tokom Drugog svetskog rata, da bi se tek u samom finišu prebacio u sadašnje vreme, u kome se i rađa taj novum Kapetana Amerike, starog junaka koji je bio zamrznut na Severnom polu, a zatim ponovo otkriven. Doduše, to danas i čini taj kanon Kapetana Amerike. Ali mislim da je upravo kroz taj prvi film, koji se bavi jednim nesumnjivo pozitivnim periodom u američkoj istoriji – a to je pobeda u Drugom svetskom ratu – Kapetan Amerika legitimizuje za međunarodnu publiku, pa i za same Amerikance. Moramo imati na umu da je ironija prema establišmentu, i generalno skepsa prema svim tim ekspanzionističkim ratnim aranžmanima izuzetno prisutna u američkom filmu već decenijama. Lik Kapetana Amerike morao je da se nadoveže na tu sliku Amerike posle Drugog svetskog rata, a da nekako preskoči period Koreje i Vijetnama, tokom kojih je bio zamrznut.

I tako danas imamo Kapetana Ameriku kao jednu par excellence konzervativnu ikonu. Ne treba zaboraviti da je američki politički sistem praktično do usvajanja Patriot Act imao dvesta godina potpune političke okamenjenosti. Mi imamo američki Ustav koji je neverovatno jednostavan i kratak, a opet imamo neverovatne reakcije na svaki predlog da bi neki član Ustava promeni, na svaki pomen nekog amandmana ustava. Njihov Ustav i uređenje koje na njemu počiva je apsolutno fetišizirano, i Patriot Act je to izmenio, a to je upravo promena na koju u filmu Winter Soldier reaguje Kapetan Amerika. U društvu opšteg nadzora i Kapetan Amerika postaje u neku ruku odmetnik u odnosu na sistem i politički režim u SAD. Znači, mi imamo Kapetana Ameriku kao jednu hiperkonzervativnu ikonu, koja možda nije na liniji sa današnjim konzervativcima i njihovim poimanjem stvari, ali jeste na liniji sa onim što ti konzervativci zapravo čuvaju. On je zapravo neka vrsta podsetnika da ti koji čuvaju neke fundamente Amerike, koji se nominalno ne dovode u pitanje, u nekom trenutku mogu postati odmetnici. Nisam siguran koliko publika tih filmova u svom tom šarenilu to može da locira, ali opet – zašto da ne? Mislim da je Kapetan Amerika upravo zbog te svoje campy dimenzije bio osuđen na to da bude junak koji će da doživi najveće objašnjavanje, da bi uopšte mogao da zaživi u današnje vreme. I oni su u tome zaista uspeli, jer su se oko njega dosta potrudili. Ono što je takođe zanimljivo jeste totalni opozit toga – jedan potpuno suprotan prikaz američke bezbednosne politike u filmu Suicide Squad, gde imamo jednu grupu ljudi sa potpune margine – zločince i negativce – koje Amerika okuplja kao svoju silu koju namerava da iskoristi kao oružje protiv tzv. „metaljudskih“ protivnika, koji opet imaju neke potpuno iracionalne planove o uništenju sveta i sl. Ova slika, zapravo, jako podseća na islamizam. Zanimljivo je da je u prvom stripu iz serije Suicide Squad protivnik jedno udruženje koje se zove Onslaught, na čijem se čelu nalazi junak koji se zove DŽihad. U samom filmu DŽihada, niti njegovog udruženja, više nema, ali se pojavljuje Enchantress, jedna veštica koja igra ulogu običnog makgafina, dok se cela priča filma vrti oko toga kako su američke vlasti odlučile da im zločinci budu „zaštita“ od nekih „zastrašujućih pojava“, koje imaju veoma iracionalne namere.

NT: Radi „nacionalnog interesa“.

DV: Tako je. U pitanju je značajna karakteristika današnjeg političkog nasilja – mi danas imamo institucionalizovan nasilje protiv haotičnog nasilja.

NT: Lawful evil protiv chaotic evil.

DV: Mi danas imamo jednu „Islamsku državu“ koja zahteva nešto, za šta je svima jasno, pa i njima samima, da je neostvarivo. I to neostvarivo na svim nivoima, bez obzira na to što bi njihova upotreba nasilja mogla da im donese konkretne političke promene. U Suicide Squad mi zapravo imamo priču o tome kako je ta grupa zločinaca, formirana da bi branila sistem, morala na kraju da se okrene protiv „jednog od svojih“ koji se „oteo kontroli“ i pridružio toj iracionalnoj pretnji, što je, zapravo, potpuno analogno priči o „Muslimanskoj braći“ iz Egipta koji su preseljeni u Avganistan da bi služili protiv Sovjetskog Saveza, a na kraju doveli do nastanka Al-Kaide i svega što je usledilo. Ili priči o „Islamskoj državi“, koja je nastala od iračkih milicija koje su Amerikanci formirali i naoružali. To je potpuno preslikana stvar, i čini mi se da pažljivija publika to prepoznaje.

NT: Da li je Vladimir Putin ideal holivudske desnice - predsednik koji radi sve ono što je Holivud kroz istoriju pripisivao izmišljenim predsednicima SAD na filmu (vozi avion, podmornicu, jaše, bije se itd.)? I da li je u tom kontekstu treća i četvrta sezona "Kule od karata" dokaz da se na producente vrši direktan politički pritisak?

DV: DŽejms Bond je u velikom broju svojih avantura imao uspešnu saradnju i romanse sa fatalnim ženama koje rade za KGB i Vladimir Putin pošteno govoreći deluje kao vanbračno dete rođeno iz jedne takve veze. Ako imamo u vidu takvu pozadinu junaka, potpuno je očekivano da se u nekom od Bondova pojavi kao negativac koji želi da se obračuna sa ocem.S druge strane, ako izuzmemo Tedija Ruzvelta koji je bio žestok avanturista i vojnik, američki predsednici na filmu su obično morali da postaju ljudi od akcije onda kada ih primoraju okolnosti. To je inače meni jedan od dražih obrazaca, čovek koji nije nužno nabaždaren na akciju mora da postane njen protagonista. Putin ima obrnutu dramaturgiju – on je čovek od akcije koji je postao političar, sa terena je ušao u kabinet, pa bih rekao da je on u startu antiholivudski koncipiran. Kad je reč o „Kuli od karata“, sličnosti između lika kog igra Mikelsen i Putina ne bi trevbalo da vređaju Ruse, ipak su američki političari prikazani kao bitno problematičniji.

Intervju objavljen u časopisu „Poredak“

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner