Идеолошко сервисирање "Бетона"

У тексту "Чега је име идеолошка критика" аутор овог „есеја“ Горан Лазичић позива се на став да и Јасмина Ахметагић, ауторка књиге Приче о Нарцису злостављачу: злостављање у књижевности, иначе изузетно добро оцењеној у нашој књижевној јавности, прихвата да је „све што чинимо и све што мислимо израз некакве идеологије, која се, иако је нисмо свесни, накнадно може реконструисати јер не само да представљање стварности увек има идеолошке импликације, већ је и сам језик основно средство књижевности, друштвени конструкт и моћно идеолошко оружје“. Зато је и књижевност као друштвена појава неодвојива од социјалног контекста у коме настаје и „живи“, у коме јој се додељују значења и у коме институције друштвене и књижевне моћи ту интерпретацију надаље дистрибуирају и сервисирају, тврди неидеолошки опредељени Горан Лазичић оспоравајући у исто време Јасмини Ахметагић способност теоријско-књижевне критике.

Домет идеолошке анализе Јасмине Ахметагић у тумачењу писца овог неидеолошког текста сведен је на „књижевни живот“, односно на друштвене “ефемерности“ и став да су тиме „изневерена основна знања теорије књижевности“. При томе се Јасмина Ахметагић у ствари смешта у контекст у коме она никада није деловала као изузетно квалификован и надахнут зналац не само књижевне теорије. То је контекст чије је родно место у најбаналнијим наративима националистичке пропаганде из деведесетих о „патриотама“ и „издајницима“.

Ко је имао иоле озбиљнији и темељнији увид у досадашњи књижевно-теоријски рад Јасмине Ахметагић не може је сврставати у идеолошки контекст било каквог национализма јер она ту никако не може да припада. Али очигледно је да бојовницима из "Бетона" није довољан њихов редовни додатак, па су своју харангу против националистичког наратива пребацили и у недељни додатак Данаса. Ради се о изузетно неаргументованом и памфлетистичком подметању писца овог „есеја“ да се Јасмина Ахметагић служи идеолошком критиком како би се сврстала у преовлађујући националистички блок. Тиме он само поткрепљује на овај веома приземан начин основно полазиште агилних пропагандиста "Бетона" да је у Србији и данас доминантан и „владајући“ дискурс националистички (и клерикалан) који је и идеолошки инструментаријум и истовремено је обезбедио софтверску логистику за ратове из деведесетих.

Као врхунски „аргумент“ за идеолошку дисквалификацију Јасмине Ахметагић указује се на „недоследности и двострука етичка мерила у Ковачевим (ради се о често веома приземним и дисквалификаторским текстовима Мирка Ковача о српским писцима са којима се дружио а које је накнадно „разоткрио" као ординарне националисте) мемоарским текстовима у вези са Пекићем, али то са собом не повлачи, како ауторка имплицира, да је тиме одбрањено „право да се буде националиста у српском контексту деведесетих“.

Овде није у питању отворена и брутална идеолошка дисквалификација само Јасмине Ахметагић, већ је јасно да се ради о континуираној намери аутора који припадају пропагандистичком борбеном комплету "Бетона" да прикажу нашег најзнаменитијег писца Борислава Пекића као српског националисту из деведесетих година прошлог века, иако његово дело не може бити предмет чаршијско-памфлетистичких идеолошких обрачунавања. Борислав Пекић је говорио: “Будимо људи, грађани и Срби, али никада ниједну од тих особина урођених или стечених не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина, завршава са жртвовањем туђих живота“.

Треба само прочитати изузетно вредан текст Јасмине Ахметагић о Бориславу Пекићу (објављен у Књижевном листу) поводом двадесет година од његове смрти и видети на који начин се може писати изван идеолошких и политичких матрица, а при томе говорити и о нашем књижевном и друштвеном животу у којем преовлађују површност, медиокритетство, идеолошка подметања и дисквалификације и беспоштедна борба за утицај у јавности, све оно против чега је са непоновљивом доследношћу писао Борислав Пекић, али и Јасмина Ахметагић.

Оценити књигу Приче о Нарцису злостављачу: злостављање и књижевност (и то без ауторкине намере) као „жетончић“ за привремену разоноду палчева књижевног естаблишмента и његових жирија, може само онај који у ствари себе јасно проказује као политикантског најамника, који је овим текстом само обавио постављени бетонски идеолошки задатак борбе против српског национализма. А управо је Јасмина Ахметагић најбољи пример како се може захваљујући таленту, знању и моралном ставу опстати на нашој књижевној сцени а да се при томе не припада ниједном идеолошком или књижевном естаблишменту.