„Јужни ветар“ - или о српској мафији, дужности, лојалности и одговорности у свету калкуланата

Мафијашки акцијаш „Јужни ветар“ редитеља Милоша Аврамовића са Милошем Биковићем у главној улози учинио је управо оно што је и обећавао — понудио је српској публици повод да се масовно врати у биоскопе. У питању је узбудљив филм на препознатљиве теме из домаће црне хронике, запакован у испробану матрицу приче о „момцима са асфалта“ који се боре за своје место под неумољивим сунцем слободног тржишта које влада београдским подземљем, са одличном глумом и убедљивом причом, а све то прилагођено продукцијским стандардима на које смо углавном навикли само у богатијим, западним продукцијама. Једном речју, добили смо филм какве се знало да волимо да гледамо, али какве нам дуго нису снимали — што из чисто техничких, што из политичко-идеолошких разлога.

Повратак београдском асфалту и романтизација криминала

На први поглед, реч је о класичном мафијашком филму по добро уходаној западној матрици, где се заплет и перипетије радње ковитлају око Макгафина у лику „Мерцедеса“ кога главни јунак несвесно краде шефу београдске мафије. Прича у себи садржи сва општа места домаћих и страних филмова на ову тему — отуђење од породице, саблазан новца, сукоб лојалности, главне јунаке који попут Ричијевих „рокенеролера“ и Нелетовог Гилета Шампиона „хоће сад, и хоће све“, до отрежњујућег ударца о зид уходаног тока ствари и „доброг бизниса“, који по правилу регулише држава, и који не воли када се превише диже прашина чак ни у подземљу. Али прича која почиње крајње стереотипно затим пролази кроз низ узбудљивих рачвања, што кроз детаљну разраду великог броја споредних ликова, што кроз уплив низа локалних, „фолклорних“ елемената балканске школе криминала, да би се на крају завршила на један помало неочекиван, свакако неуобичајен, али у основи задовољавајући начин.

Оно што ће на први поглед засметати свакоме ко није љубитељ жанра јесте незаобилазна романтизација криминалног подземља, које се представља узбудљивијим, гламурознијим, и моралнијим него што у основи јесте. И то је прича која је, у најмању руку, стара колико и хајдучки и ускочки циклус српске народне поезије. У својим „Магарећим годинама“, Ћопић нам приповеда како су се гимназијалци у међуратном Бихаћу са страхопоштовањем односили према „хајдуцима“ који су у то време били похватани у околним шумама — сурова реалност друмског разбојништва и отимачине у културној матрици крајишких дечака стапала се са романтичном парадигмом — толико омиљеном у Вестернима или гусарским причама — „народних хероја“, „десперадоса“, и „епигона слободе“. Без икакве сумње, у најмању руку фигуре самозаљубљеног и дрчног Петра Мараша (Милош Биковић), чија мешавина амбиције и храбрости прелази у голи инат,  или мафијашког газде Цара (Драган Бјелогрлић), који свој клан третира као чланове породице до те мере да угрожава своју стварну породицу, веома су далеко од досадне стварности криминалног подземља, у којој трбушасти „контроверзни бизнисмени“ уз јагњетину договарају пролазак камиона кроз царински терминал, без да ико потегне пиштољ, или окрене најновијег „Мерцедеса“ под ручном. Али наравно — такав филм нико не би хтео да гледа, као што нико не би волео да гледа филм у коме средњевековни великаши два сата решавају територијални спор кроз уговарање брака, или како каубоји два сата гоне стоку од Тексаса до Канзаса, успут причајући о штављењу коже и прошлогодишњој жетви кукуруза.

Бриљантни глумачки домети

„Јужни ветар“ нам нуди сав гламур, ватромет, и галаму једног узбудљивог мафијашког филма на какве смо углавном навикли у америчкој продукцији, али са свим оним елементима локалног колорита, жаргона, и националних мотива, који су нам познати „из краја“. Поред заиста квалитетне продукције, поред одлично уклопљене музике која вешто варира између бездушној савременог попа и раскалашних народњака, главни носилац овог филма су глумци, који су у своје улоге уложили заиста огроман труд и енергију. Као што се и могло очекивати, највише пажње привлачи трагично преминули Небојша Глоговац, не само зато што му је улога мафијашког боса Голуба нажалост последња коју је у животу одиграо, већ и зато што у њој апсолутно бриљира, доминирајући сценом на начин на који је то радио са улогом Живца у „Кад порастем бићу Кенгур“, али овај пут додавши на импулсивност карактера, агресивну нарав, и испаде Туретовог синдрома и једну дубинску, психопатолошку малициозност. Ако бисмо правили поређења, Глоговац је у овој улози дорастао иконичним улогама махнитих мафијаша из холивудских класика — Роберту де Ниру у улози Ала Капонеа у Де Палминим „Недодирљивим“, Џоу Пешију у улози Томија де Вита у Скорсезеовим „Добрим момцима“, или Данијелу Деју Луису у опет Скорсезеовим „Бандама Њујорка“. Глоговчев Голуб је махнит, насилан, и непредвидив, истовремено страшан и харизматичан, и нема сумње да је у питању једна од улога по којима ћемо га памтити.

У главној улози крадљивца аутомобила Петра Мараша, Милош Биковић је најзад добио прилику да докаже домаћој публици да није без разлога стекао статус суперзвезде у руској кинематографији, и да није без основа дочекао да игра са великанима као што су Данила Козловски или Антонио Бандерас. Биковића је без сумње у први ешалон домаћих глумаца „лансирао“ Драган Бјелогрић у свом серијалу „Монтевидео“, али је тек са Петром Марашом домаћа публика дошла у прилику да види домете његовог глумачког израза. Биковић игра врло комплексну личност која ступа у различите емотивне односе са различитим људима који га окружују — покушава да оствари дугорочну везу са девојком, да се толерише са оцем који га не подноси, да заслужи поштовање од своје мафијашке екипе, да свог млађег брата сачува од упадања у криминалне воде, и да се докаже своју храброст у сукобу са „крупним зверкама“ којима се нашао на путу. Ми пратимо како његов лик пролази кроз убрзани процес сазревања од напаљеног клинца који мисли да му је све дозвољено до мушкарца који је свестан да у животу има обавезе према људима који су му блиски, и онима које воли. Биковићев успех да захвати све финесе лика којег игра је најбољи доказ да је реч о заиста раскошном таленту, и вансеријском глумцу.

Аврамовићев филм, међутим, има још много упечатљивих улога — чак много више него што је уобичајено у оваквом једном филму — и редитељ дословно свима омогућује да заблистају. Нарочито су убедљиви Миодраг Радоњић у улози наложеног и недотупавног силеџије Баће и Милош Тимотијевић у улози корумпираног полицијског инспектора и макијавелисте Ступара, који у причу наизглед улазе као највулгарнији стереотипи, али који до краја пролазе кроз веома узбудљиву и глумачки захтевну трансформацију. Ту свакако треба додати и Јовану Стојиљковић, која такође почиње као потпуно шаблонски женски лик у српским „мушким“ филмовима, да би израсла у једну од дискретних хероина целе приче. Све ове глумце до сада нисмо имали прилике да гледамо у овако комплексним улогама, и треба им аплаудирати на начину на који су ову прилику искористили да покажу свима шта умеју.

Наравно, не би било фер не поменути сјајног Богдана Диклића, који бриљира са једва нешто више од пет минута времена на сцени, односно Александра Берчека, који то чини са две минуте. Берчек се у филму појављује као Орсон Велс, или Петар Божовић — као особа унапред успостављене харизме, која не мора да каже ништа нарочито, а да то има неспорну тежину. Драган Бјелогрлић, који игра врло запажену и важну улогу, у великој мери остаје у сенци других глумаца, делимично зато што му је улога крајње типска, а делимично зато што су се други баш изразито потрудили. Жика Тодоровић такође добија потпуно типску улогу, какве га прогоне већ практично двадесет година, али овај пут успева у њу да унесе свежине, и да се избори за простор да покаже свој огромни таленат, који редитељи, нажалост, ретко користе како би могли. Треба свакако скинути капу и бугарској екипи у филму, која не само да је играла изузетно убедљиво, него је филму додала један елемент крими-егзотике на начин који по квалитету далеко трансцендира неинтелигентна и културолошки погрешна уметања руских мафијаша у савремене америчке филмове.

На трагу најбољих — дужност, лојалност, и одговорност у свету калкуланата

Оно што разликује добре мафијашке филмове од лоших јесте начин на који редитељ улази у проблематику нарочитог мафијашког моралитета, и релација дужности и одговорности које из њих произилазе. Ово је управо оно што је Кополнин класик лансирало међу најпопуларније филмове свих времена широм света. Сви добри имитатори „Кума“ стављали су акценат на специфичну супкултуру мафије — на њен језик, обичаје, ритуале, и вредности; сви лоши имитатори су стављали акценат на насумично насиље, ритуална убиства, и раскалашни животни стил организованог криминала. Аврамовићев филм не претендује на социолошко-филозофску дубину једног „Казина“, „Донија Браска“, или „Било једном у Америци“, али у своју акциону матрицу веома лепо и брижљиво уплиће чисто културолошке моменте, који чине да његов филм подсећа на, рецимо, Афлеков одлични „Град лопова“, или код нас изузетно популарну Сидоровљеву „Бригаду“.

Основна прича стога веома брзо искорачује из домена првобитне јурњаве за Макгафином у причу о одрастању и сазревању главних ликова. Свет бандита и разбојника је увек имао јак акценат на слободи и разузданости, одбијању да се конформира правилима успеха које намећу друштво и закон, али свака заједница има своја правила и законе, и онај ко хоће у њој да опстане мора веома брзо да научи да их се придржава. Практично сви ликови у филму пролазе кроз ову врсту искушења, и они који нису у стању да их превладају, испадају из игре. Стога помало парадоксално, али на нивоу приповедања веома убедљиво, највештији „играч“ у причи остаје инспектор Ступар, који као полицајац има најизраженију личну дисциплину, и најстроже поштује правила игре у мафијашком свету у који се преселио. Његова на моменте мефистофеловска равнодушност, и чак разиграност у преузимању различитих улога које његов „посао“ од њега захтева, праћена хладном калкулацијом и бруталним макијавелизмом, чине га убедљивим и снажним, а опет нимало шаблонским негативцем.

Крај филма нарочито даје на тежини овој причи о сазревању — Бјелогрлићев кратки монолог о томе да је у свету криминала „увек све трговина“ стоји у снажном контрапункту са самим завршетком приче. Јер заиста, чвор међусобних дужничко-поверилачких односа и игара моћи који се замрси захваљујући једном импулсивном потезу главног јунака на крају се размрси захваљујући спремности свих актера у игри да „направе нову рачуницу“, и у складу са њом пристану на труле компромисе, док сви који на то не пристају, испадају из игре. Али истовремено, без обзира на све те труле компромисе, осећај када се изађе из биоскопа није горак. Јер метак су на крају, на овај или онај начин, попили они који су то и заслужили, а они који су преживели, преживели су јер су, на крају крајева, ипак били нешто паметнији, нешто храбрији, па и нешто честитији од других. Али и више од тога — током целе јурњаве за новим „Мерцедесом“ и свиме што он у себи садржи и симболизује, током филма се кристалише један потпуно нови свет вредности, коме главни јунаци, упркос свему, остају привржени до краја. То су вредности које су у складу са мафијашким моралом — породица, пријатељство, држање речи, оданост — али које имају неоспорну вредност и саме по себи, или бар неоспорну у очима српске публике. Стога у овом „филму без добрих момака“ на крају на ногама ипак остају они који су од свих лоших момака били најбољи. У духу легендарног Леонеовог вестерна, није баш да на крају тријумфује добро, али свакако не тријумфује ни зло. Романтична слика о мафијашкој оданости и братству се не развејава, али се загорчава горком пилулом макијавелистичких компромиса који је прате.

Мафијашки филм без пардона — ипак то нема везе са Милошевићем

Најављујући долазак филма у биоскопе, Милош Аврамовић, који између осталог потписује и његов сценарио, изјавио је: „Овај сценарио представља резултат моје потребе да на поучан начин пренесем млађим генерацијама све оно што сам као клинац доживео и преживео 90-их година на улицама београдског насеља Миријево, окружен екстремним насиљем и сиромаштвом, у свету без хероја.“ Продуценти филма су ову реченицу сматрали толико значајном, да се она нашла чак и у опису филма на српској „Википедији“. Ова изјава подсећа на изјаве толиких других српских редитеља, који су безмало двадесет година тестирали границе стрпљења српске публике, ламентирајући вечито над „страшним деведесетим“, „насиљем и сиромаштвом“, и „годинама које је однео Милошевић“. Ти филмови су били бескрајно досадни и у време када су били политички актуелни, а затим су — захваљујући политичкој коректности антимилошевићевског (и антисрпског) наратива у каснијој транзиционој и колонијалној Србији, која је била кључна за привлачење финансирања за сваки филмски пројекат, укључујући ту и државно — постали потпуно негледљиви.

Срећом, „Јужни ветар“ није филм какав би се могао очекивати на основу ове Аврамовићеве реченице; он је чак знатно бољи, него што би се могло закључити на основу општих места која су изабрана за трејлер. Колико год редитељ био склон ритуалном јадиковању над „изгубљеном деценијом“, његов филм није обојен идеолошком матрицом бесмисла, депресије, и урбаног београдског самосажаљења, које је карактеристично за овакве филмове (иако аутор није могао да се одупре још једном застарелом тренду из прошлости, па је шпицу за филм радио латиницом). И то није само последица чињенице да се филм догађа у садашњем времену, да је проткан модерним жаргоном улице, и да користи савремену мафијашку иконографију. Његов основни квалитет је у томе што се никоме ни за шта не правда. Баш као што аутори горе поменутих легендарних остварења америчког (и руског) крими-филма нису сматрали потребним да у своја дела насилно умећу политички коректне осуде овог или оног политичког режима, нити да ламентирају над пропашћу друштва, тако и „Јужни ветар“ не узима на себе задатак да „на поучан начин пренесе младима“ да су организовани криминал, мафија, и корупција нешто лоше, чему не треба да стреме. Добар филмаџија никада не треба да буде снисходљив према публици, и Аврамовић ову грешку не чини. Његови јунаци никоме не објашњавају како су „имали тешко детињство“, нити јадикују како би „могли нормално да живе, ако би отишли у неку нормалну земљу“. Нико од њих се не жали на стање у коме се нашао, нити за своју ситуацију криви икога другог, осим саме себе. Србија је земља у којој су они одлучили да се баве криминалом, иако Милошевића нема на власти већ скоро двадесет година, и иако смо одавно дошли на „белу шенгенску листу“, и добили тржне центре и хипермаркете „као сав нормалан свет“.

Главни јунак филма, Петар Мараш, пола филма трчи наоколо полуго са дрвеним крстићем око врата. Његов најбољи друг Баћа, који представља парадигму тупавог и агресивног силеџије, али упркос свему оданог и искреног до самог краја, преко груди носи тетоважу са недотупавним ксенофобним слоганом „Србија Србима“. На ове чињенице се прича ни на тренутак не осврће, оне су просто ту, и публика може према њима да се постави како хоће. Али оне истовремено представљају мање-више верну слику омладине која се данас по улицама Београда бави криминалом. Наспрам њих, „старија генерација“ криминалаца у филму — конкретно Голуб и Цар — или немају никакав однос према традицији и националној свести (макар и искривљен и искарикиран), или традицији приступају чисто утилитарно и манипулативно, као нечему што се може искористити као оруђе када је то потребно.

У том смислу веома је занимљиво упоредити „Јужни ветар“ са култним српским криминалним филмовима из тих самих деведесетих, од којих је свакако најквалитетнији Драгојевићев „Ране“. Невероватно је колико ови филмови — упркос веома сличној тематици — и контекстом и атмосфером и причом одударају један од другог. Док у „Ранама“ старија генерација криминалаца, која је по правилу била на ратишту, макар номинално заступа неке националне вредности, нова генерација „клинаца“ не вреднује апсолутно ништа осим разобручене снаге и апсолутног самозадовољства — они ни у шта не верују, ништа их не занима, и „ништа им није свето“. Наспрам тога, у „Јужном ветру“ старија генерација је та која је цинична и без идеала, док млађи ипак држе до неких вредности — пријатељства, храбрости, оданости — па и до националне и религијске традиције. И док финале „Рана“, као и низа сличних филмова, представља апотеозу бесмисла и самоуништења, „Јужни ветар“ нам даје слику једног корумпираног и криминализованог, али жилавог друштва, које је спремно и да се бори, и да се жртвује за људе које воли, и за ствари које су им свете. Тај оптимизам лежи испод свих слојева „екстремног насиља, сиромаштва, и антихеројства“, и он је оно што овом филму, на крају крајева, даје вредност мимо лепе фотографије и узбудљивих сцена јурњаве и пуцњаве.

Необични случај „Мезимице“, или како се снима (анти)српски филм

Најзад, вреди поменути једну нарочиту занимљивост везану за „Јужни ветар“, а то је његова огромна жанровска, приповедачка, и естетска сличност са сценаријем за филм „Мезимица“, од снимања кога је продуцент „споразумно одустао“ пре неколико недеља након веома гласне кампање која га је прогласила за „антисрпски“ филм који „блати српску државу“. Замерке на рачун сценарија, који је добио подршку Филмског центра Србије, и који је аутор Димитрије Војнов након овог скандала учинио доступним читаоцима, биле су у томе што је за негативце у филму поставио корумпиране полицајце који се баве трговином белим робљем и људским органима. Након притисака и интервенција – у којим су наводно учествовале чак и неке синдикалне организације полиције — сценарио је (без знања аутора) промењен, и за негативце су постављени косовски Албанци, али то и даље није било довољно, па су гласине о „антисрпском филму“ наставиле да се шире, све док нису довели до прилично скандалозног отказивања пројекта непосредно пред почетак снимања.

Оно што је занимљиво, међутим, јесте да „Јужни ветар“ експлоатише потпуно идентичну жанровску матрицу. Не само да су међу главним негативцима у филму корумпирани полицајци, него се та корупција показује као системска, будући да је „прљавом инспектору“ Ступару на располагању комплетна инфраструктура полиције, медијска подршка, као и благослов виших центара моћи у држави. Ова корумпирана клика у потпуности контролише токове наркотика у земљи, и представља, условно говорећи, „државног регулатора слободног тржишта опијата“. Па опет, не само да се нико није надигао да виче да је у питању „антисрпски филм“ који „блати државу“ и „шаље негативну слику о Србима у свет“, него га је публика наградила рекордном гледаношћу, и веома позитивним реакцијама.

Није ствар у томе да је биоскопска публика у Србији неосвештена, и жељна само „празне забаве“. Напротив, Србија има једну од најјаче профилисаних биоскопских публика у Европи, која добро зна шта хоће, а шта неће да гледа, и која је преко тога и даље нарочито наклоњена домаћем филму — под условом да он задовољава њена очекивања и естетске стандарде. А управо естетски стандарди су оно што је кључно за један жанровски филм. Убедљиви негативци и корумпирани полицајци у једном крими филму нису ствар идеолошке индоктринације, већ добре форме. Као што светска публика никада није доживела легендарне акционе и крими филмове као што су „Умри мушки“, „Професионалац“, или „Државни непријатељ“ као „блаћење Америке“, тако ни „Јужни ветар“ не блати Србију. Нити ју је блатио сценарио „Мезимице“.

Напротив, могућност да се из сопствене националне културе, сопствених социјалних релација, па и сопствене криминалне хронике, генеришу узбудљиви филмски наративи представља управо снагу и компаративну предност српске културне сцене. То значи да ћемо некада, када нам је потребан нарочито убедљив негативац, посегнути за трговином органима као формом криминала према којој грађани гаје нарочиту одвратност. Некада ћемо посегнути за корумпираним полицајцем који има везе у Државној безбедности. А некада ћемо, крајње политички некоректно, искористити озлоглашеност наших суграђана из Санџака или са Космета — или као у овом случају, комшије из Бугарске — да би наша прича била уверљивија и аутентичнија у приповедању. Екипа „Јужног ветра“ је показала да овај културни контекст добро разуме, и да је спремна да темама из српске хронике приступа без комплекса, и без пардона — и да то не представља никакво блаћење земље и народа, већ културни капитал који можемо да „понудимо свету“, али само ако прво докажемо да нас није брига шта ће свет о томе да мисли. Уосталом, карикатурални балкански криминалци већ више од деценије фигуришу као опште место у низу западних крими-филмова. Домаћа мафија очигледно представља културни куриозитет нашег поднебља и наше земље који привлачи пажњу. Зашто бисмо се ми устручавали да о томе гласно и јавно снимамо филмове, поготово ако то можемо да урадимо боље од карикатура које гледамо у страним филмовима?

Ово, нажалост, није свима јасно, и галама која се подигла око „Мезимице“ о томе сведочи. Надајмо се, стога, да ће већ сада очигледни успех „Јужног ветра“ на благајнама, као и популарност филма код публике, убедити нашу јавност да према филму и биоскопској публици не треба да се односи снисходљиво, јер су октроисани филмови који једно друштво приказују као „високо и плаво“ стерилни, досадни, и мало ко жели да их гледа. Истовремено, продуценти треба већ једном да схвате да ни они не треба да третирају публику као малу децу, и да њихов посао није да некога „образују“, „подучавају“, или „освештавају“, већ да једном малобројном народу и једној финансијски сиромашној, али садржајима богатој културној сцени једноставно омогуће да гледа оно шта хоће. Упркос вечитим ламентима над „затупљеним и необразованим масама“, српска публика је до сада небројено пута показала да више воли да гледа квалитетне филмове од неквалитетних, и да је спремна да награди хумор, узбуђење, и добру глуму. А да антисрпске филмове — не гледа.