Kako ti je ime, Srbine?

(NIN, 23.04.2009)

U gradskom autobusu broj 37, zagrljeni sede mladić i devojka i ljube se. Između poljubaca pričaju na romskom. Na stanici kod Pionirskog parka, prekoputa Doma narodne skupštine (bivše Savezne skupštine SFRJ), kroz prozor ugledaju ulične perače šoferšajbni kojima nervozni vozač plaća samo da mu ne diraju auto. Devojka iz autobusa glasno podrugljivo progovori na srpskom: “Vidi, Cigani!”, a momak joj odbrusi: “A šta si pa ti?” Ona podigne obrve i zapovednički ga uhvati za bradu: “Ja sam Srpkinja!” I nastave da se ljube. Ima tome ni nedelju dana.

Ako bi u ovoj sličici iz beogradskog javnog prevoza zadatak bio da se podvuku svi identiteti u rečenici, bilo bi tu dosta posla. Tu je polni identitet (mladić i devojka), ali i seksualni (pošto se ljube – heteroseksualni), socijalni (perači šoferšajbni, nervozni vozač, devojka iz autobusa), zatim nekoliko nacionalnih identiteta (romski, koji pretpostavljamo na osnovu jezika, ciganski, danas ima pejorativno značenje koje pretpostavlja i socijalni identitet i srpski, na osnovu imena jezika i naroda), i jedan nadnacionalni (jugoslovenski na koji nas podseća bivša Savezna skupština SFRJ vremenom se transformisao u tzv. regionalni identitet). Sve vrvi od identiteta. I svuda. O profesionalnom, regionalnom, kontinentalnom, nadnacionalnom, poslovnom, modnom, generacijskom, identitetu sile i identitetu žrtve, digitalnom i vizuelnom... da i ne govorimo.

Ovde su za našu priču markantne i dve nedavne predsedničke izjave. Prva, predsednika Baraka Obame, koji je ističući najjaču stranu Sjedinjenih Država, na konferenciji za štampu u Turskoj, rekao: “Mi sebe ne smatramo hrišćanskom nacijom, ili jevrejskom nacijom, ili muslimanskom nacijom. Mi sebe smatramo nacijom građana koje povezuju ideali i skup vrednosti.” A druga, predsednika Borisa Tadića koji je na festivalu srpskog folklora “Zlatni opanak” u Valjevu kazao da nam nema ulaska u Evropu bez identiteta: “Nema smisla, ni postojanja bez identiteta. Baveći se političkim poslom, vrlo često sučeljavam se sa ljudima koji misle da sa lakoćom možemo u periodu procesa globalizacije izgubiti svoj identitet. Nije proces globalizacije gubljenje identiteta, već doprinos i našeg identiteta ideji zajedničkog sveta. Dakle, u Evropu samo sa identitetom. Politiku ne čine samo ekonomija, evropske integracije i partijska prepucavanja, već u nju spadaju kultura i identitet. Upravo zbog toga granice ne bi trebalo definisati samo državnim granicama. Tamo gde se dešava naša kultura, gde se pevaju naše pesme, tamo su naše granice. Ne treba nikada da dozvolimo da se skupljamo unutar postojećih granica. Moramo da budemo svesni da naši ljudi jesu sa Zrmanje, iz Like, okoline Karlovaca, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, Šumadije, istočne Srbije, pa i do Kumanova dosežu delovi naše kulture. I toga moramo biti svesni vodeći našu politiku, zemlju i ekonomiju.”

Obe ove izjave, i srpskog i američkog predsednika, izazvale su buru, svaka u svojoj kući. Iako ni jedna ni druga, da se ne lažemo, nisu ni nove ni senzacionalne, ali se tiču identiteta, pa su i pažljivo osluškivane. Obamu su, razume se, istog časa napali svi religiozni konzervativci koji tvrde da su Ameriku njeni osnivači zamišljali kao judeo-hrišćansku zemlju. Namah se stvorila već poznata polemika između dve Amerike (konzervativne i liberalne) o tome šta piše u američkom Ustavu, kakav je značaj Sporazuma iz Tripolija 1797. godine u kojem stoji da Vlada Sjedinjenih Država ni u kom smislu nije osnovana na hrišćanskoj religiji, šta je rekao DŽordž Vašington, a šta DŽon Mekejn (videti Majkl Lind: Amerika nije hrišćanska nacija, sajt NSPM). Polemika je, razume se, o nacionalnom identitetu: da li je američki identitet dominantno hrišćanski ili građanski (“nacija građana”)? Kako bilo, Obama je svojom izjavom naoko ublažio neravnotežu između Evrope i SAD koja je vladavinom republikanaca u Americi pretila da se pretvori u bespovratni jaz. Naime, činjenica je da iako su i vrednosti Evrope i vrednosti Amerike utemeljene u hrišćanskom humanizmu, o čemu piše Kristofer Koker u “Sumraku Zapada” (Dosije, 2006), razlike postoje. Koker, profesor međunarodnih odnosa na Londonskoj školi ekonomije, uverenja je da su Sjedinjene Države hrišćanska zemlja u tradicionalnom smislu reči, dok je Evropa posthrišćansko društvo: “Crkve stoje prazne... U Britaniji samo četiri odsto ljudi nedeljom ide u crkvu... Islam je već sada religija koja se u Evropi najbrže širi. Religijskoj službi u Velikoj Britaniji svake nedelje prisustvuje više muslimana nego hrišćana.”

Izjava Borisa Tadića koja je takođe izazvala polemiku između konzervativaca i liberalnih demokrata u Srbiji (prvi su ga branili, naravno, drugi napadali) kao da se površno svela na njen prvi deo, dakle već pomalo izanđalu priču o očuvanju srpskog nacionalnog identiteta u globalizmu kao “ideji zajedničkog sveta”. Iako je njen drugi deo o granicama kulture i državnim granicama kudikamo zanimljiviji. Špenglerovski vešto, pretpostavljajući kulturu narodu i granicama države, predsednik Srbije, po vokaciji psiholog, počeo je sasvim lagano da nas rasterećuje elementa teritorije uglavnom značajnog u svakom identitetu, a u slučaju srpskog identiteta – najlabavijeg elementa. Dakle, tamo gde se pevaju naše pesme, tamo su naše granice: Zrmanja, Lika, okolina Karlovca, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Metohija, Šumadija, istočna Srbija, pa i Kumanovo. Tako je predsednik Srbije ponovo spojio – nespojivo: Šešeljeve granice velike Srbije “Karlovac, Karlobag, Ogulin, Virovitica” sa evropskim trendom promovisanja regija i multikulturalnosti globalizma i srpskim trendom rastakanja teritorija. Rečju, Tadić je opet pokušao da spoji naš kosovski sa evropskim identitetom, i da pokaže da jedan drugog ne isključuju.

Jer, sad bez ironije, nije li još Osvald Špengler napisao da su kulture stvarale narode a ne obrnuto i da je narod savez ljudi koji se osećaju kao celina? “Ugasi li se to osećanje – ime, svaka pojedina porodica može i dalje da postoji, ali narod je prestao da postoji... Takav jedan savez može da izmeni rasu, kao Osmanlije, koji su se u Maloj Aziji pojavili kao Mongoli; takav savez može da menja jezik, kao sicilijanski Normani; ili ime, kao Ahajci i Danajci. Dokle god traje osećanje zajednice, narod kao takav postoji... Narodi nisu ni jezička ni zoološka ni politička jedinstva, nego duševna. Ali baš na temelju tog osećanja, razlikuju se narodi pre kulture, narodi u kulturi i narodi posle kulture. Velike kulture su nešto sasvim prvobitno, nešto što se uzdiže iz najdubljih osnova duševnosti. Suprotno tome, narodi koji pripadaju jednoj kulturi, nisu po svom unutrašnjem obliku, po svojoj pojavi, začetnici, nego su dela te kulture. Postoje narodi apolinijskog, magijskog, faustovskog stila. Nisu Arapi stvorili arapsku kulturu. Magijska kultura započeta u Hristovo vreme, proizvela je u stvari arapski narod kao svoju poslednju veliku narodnu tvorevinu koja, kao i jevrejska i persijska, predstavlja versku zajednicu – islam. Svetska istorija je istorija velikih kultura. A narodi su samo simbolični oblici u kojima čovek tih kultura, potčinjen tim kulturama, ispunjava svoju sudbinu”, piše Špengler u Propasti Zapada, u predvečerje Prvog svetskog rata.

Može li se međutim, o kulturi i identitetu danas govoriti u špenglerovskom smislu? Dr Žarko Paić, profesor sociologije kulture sa Sveučilišta u Zagrebu, autor knjige Politika identiteta: kultura kao nova ideologija (Izdanja Antibarbarus, Zagreb, 2005), kaže za NIN:

“Identitet je posljednja preostala riječ globalnoga doba s kojom se ono što nazivamo kulturom može spasiti. Ali o kojoj je tu kulturi riječ? To nije humanistički pojam kulture kao vrijednosti, nego antropološki pojam kulture kao načina života. Kad su vrijednosti izgubile svoje tlo pod nogama – univerzalnost slobode za sve i etički horizont važenja – tada je sve i ništa kultura.

Traumatska opsesija identitetom danas je došla do svojeg vrhunca. Svi polaze od nekog totema i tabua svoje nacije, religije, kulture. Kolektivna paranoja gubitkom identiteta svodi se na gubitak političke moći u predstavljanju Drugome. Zato je kultura danas nova ideologija jer u svim svojim reprezentacijskim formama služi političkoj ideologiji neoliberalizma ili njemu primjerenih populističkih, postmodernih hibrida nacionalizma i fundamentalizma. I nije to povlasticom Balkana, nego se na paradoksalan način zbiva i u razvijenim zemljama. Paradoksalno, u ime globalne moći kapitala svjedočimo sve više i više povratku tvrdim modelima nacije-države. Umjesto kozmopolitske kulture otvorenosti nalazimo se u paranoičnome stanju obrane nacionalnih identiteta i to retorikom koja spaja nespojivo – liberalni multikulturalizam i desničarski etnopluralizam.”

Tako je liberalni multikulturalizam formalno za suživot različitosti, ali bez radikalne političke integracije manjina u većinsko društvo, reći će dr Paić. A desničarski etnopluralizam je za zidove između kultura kao jedini način “mirne koegzistencije” u savremenom svetu. Jasno je da je u prvom slučaju multikulturalizam – smotra folklora (poput domaćeg “Zlatnog opanka” i Guče recimo, prim.n.), a u drugom vlada “zakon represivne tolerancije većine nad manjinom”.

Dr Žarko Paić tvrdi, međutim, da radikalna politika identiteta ne može biti ni jedno ni drugo: “Ona je samo jedno: politička borba za novi identitet koji nadilazi nacionalni, rasni, tradicionalni moderni identitet. Kao što je kultura proces stvaranja identiteta i razlika, tako je identitet ono što se nema, već se mukotrpno stječe prožimanjem razlika. Identitet ne služi danas ničemu drugome negoli pokušaju očuvanja neke vlastitosti u globalnome homogenome svijetu bez razlika. Najteže je biti osobom koja za svoj kolektivni identitet ne priznaje povijest vandalizma, ali našega, nego povijest naše kulture koju su gradili iznimni pojedinci gradeći mostove između različitih kultura. Zato valja redefinirati pojam nacije u doba globalizacije.”

Da je na sceni paranoična odbrana nacionalnih identiteta i to baš “retorikom koja spaja nespojivo” – liberalni multikulturalizam i desničarski etnopluralizam, veoma slikovito potvrđuju nedavne optužbe i uvrede koje su razmenili Rim i Bukurešt i to sve zbog rumunskih Roma. Naime, kako piše Politika (21. april), italijanski mediji i političari su digli hajku na rumunske gastarbajtere optuživši ih za ubistva, pljačke i silovanja koja su počinili, u stvari, pojedini rumunski Romi iz kartonskih naselja oko velikih gradova. Rumunski mediji, zato, upozoravaju na “vaskrsavanje fašizma” u Italiji. Iako se trude da naglase kako su i rumunski Romi ravnopravni i slobodni evropski građani, Rumune ipak vređa to što ih Italijani izjednačavaju sa Romima. I ne samo Italijani. Valjda ima nešto i u tome što najviše Roma u Evropi ima baš na teritoriji Rumunije, što je po popisu više od pola miliona Roma.

Koliko Rumune pogađa evropsko brkanje rumunskog i romskog identiteta govori i podatak da hoće da izbegnu sve ono što može da doprinese brkanju pojmova između “rumunskog” i “romskog”. Tako, anglosaksonska skraćenica ROM za Rumuniju, u međunarodnim dokumentima pa i na rumunskim pasošima, biće zamenjena francuskom ROU, kako ne bi podsećala na Rome. A onda su i rumunski nacionalisti zatražili da se u zvaničnu upotrebu vrati ime “Cigani”, kako Rumuni ne bi bili poistovećivani sa Romima.

Romi, razume se, za tako nešto neće ni da čuju, jer je reč Ciganin u međuvremenu postala pogrdna. I da, u Rumuniji, baš kao i u Srbiji, Romi tvrde da ih ima mnogo više nego što je to prema zvaničnom popisu. Rumunski Romi kažu da ih je dva i po miliona, po njihovom paralelnom popisu, ali da je tako velika razlika u odnosu na zvanični popis zbog “kompleksa niže vrednosti”, koji je možda, ali i ne mora da bude, razlog izjašnjavanja devojke iz autobusa s početka ovog teksta.

Naime, mnogi Romi više vole da budu etnički Rumuni u Rumuniji ili etnički Srbi u Srbiji – nego Romi. Mada je sigurno značajan broj i “pravno nevidljivih”, zapravo onih koji nisu upisani u matične knjige i apatrida, takođe. Kako bilo, danas je nesumnjivo da postoje “profitabilni” i “manje profitabilni” identiteti. Pa, koji bi to bili profitabilni identiteti?

Dr Slobodan Antonić, sociolog sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, reći će za NIN da je možda prikladnije pitanje: koji identitet vodi u najvišu statusnu grupu: “Amerikanac, Albanac, Srbin, Etiopljanin... to su statusne grupe definisane državljanstvom, a državljanstvom se dobijaju određene privilegije. Pošto su Srbi kao statusna grupa tako lošeg ugleda, nižeplasirani su u odnosu na neke vodeće statusne grupe, pa smatraju da je bolje da ne prijavljuju da su Srbi, da budu više Evropljani, ili da se izjašnjavaju kao apatridi, ili kao eks-Jugosloveni.” U srpskoj emigraciji se to lako prepoznaje, tvrdi dr Antonić. Naša emigracija se lako utapa u okolinu, integriše se. Ali, takva integracija podrazumeva i asimilaciju. Međutim:

“U hrvatskoj emigraciji deca znaju hrvatski. Iako u Hrvatskoj nisu rođena, čak i ako im je samo jedan roditelj Hrvat, znaju hrvatski. Ali u srpskom slučaju, iako su oba roditelja Srbi, ovde rođeni, dete ne govori srpski. To je neka vrsta stida, zazora zbog lošeg ugleda Srba, ta statusna grupa je nisko na lestvici međunarodnog ugleda.”

Da profitabilni identitet postoji, posebno danas u krizi, govori i postojanje zaštićenih kvoti, primećuje Antonić: “U vreme nezaposlenosti i permanentnog gubljenja posla, nije neobično da ima ljudi koji će se predstavti drugačije, ili prosto izmeniti u nekom elementu svoj identitet, upasti u neku manjinsku kvotu, recimo seksualno različitih, kako ne bi bili otpušteni. Filmovi su već snimljeni o tome. Qudi su dakle spremni da menjaju neke delove svog identiteta i na taj način se štite. Mada, to nije nešto što treba pozdraviti, po mom mišljenju.”

Možda najilustrativniji primer kakve identitet ima veze sa društvenim statusom jeste Kuvajt. Ili, preciznije, šta znači biti Kuvajćanin. Nedavno je na Peščanikovom sajtu objavljena reportaža Vlade Milovanovića sa putovanja po arapskoj zemlji nafte koja na istoku izlazi na Persijski zaliv. Evo šta piše Milovanović: “Stanovnici Kuvajta ne plaćaju nikakav porez, od države dobijaju besplatno školovanje, zdravstvenu zaštitu, sigurno radno mesto, zemlju i oko 280.000 dolara za izgradnju kuće. Sve kredite garantuje država, koja povremeno oprosti potraživanja svojim građanima ili ih jednokratno časti desetinama hiljada dolara. Država Kuvajt je poslodavac za 90 odsto svojih državljana. Radno vreme za Kuvajćane traje oko 5 časova dnevno, uz 50 zagarantovanih dana odmora godišnje. Sve što se od Kuvajćana očekuje je da bezuslovno poštuju emira kao kapetana svog broda. Pošteno. Da nema kvake, bio bi ovo pogled na idealno društvo.” A kvaka je u identitetu. Jer, da biste uživali u svim lepotama života kuvajtskoga društva, treba da imate kuvajtsko državljanstvo: “Sve što je potrebno je da se rodite kao priznato dete iz braka dvoje čistokrvnih Kuvajćana. Pleme nema alternativu. Ukoliko se žena iz Kuvajta uda za stranog državljanina, ona gubi sva zagarantovana prava. Dakle, povlastice se odnose na 1.087.000 državljana Kuvajta i ne važe za ostalih 2.354.261 uvezenih stanovnika ove funkd` kraljevine”, piše Milovanović.

Ali, Kuvajt je to. U Srbiji je malo drugačije. Identitet nije mnogo na ceni, a raspravu o njemu obično vode intelektualna, politička elita i mediji. Dok jedni insistiraju na očuvanju nacionalnog identiteta, drugi veruju da je pozivanje na nacionalni identitet kočnica i seme razdora u multikulturnim sredinama, da će nam doći glave, kao što nam je dosad dolazio. Glave. Ovi drugi ne propuste priliku i da nas ne podsete da je posle svakog pozivanja na srpski identitet sledio neki belaj. Jedan od stalnih učesnika ovih rasprava u Srbiji je i dr Slobodan Antonić koji veruje da tzv. druga Srbija ima projekat dekonstrukcije srpskog nacionalnog identiteta, ili najblaže rečeno, rasterećenja od nacionalnog identiteta. Da joj je, rečju, cilj da razgradi ako ništa drugo, a ono osećanje zajedništva o kojem je govorio Osvald Špengler. Po onoj: “Ima da vas nema!” Takve svoje tvrdnje dokazuje, između ostalog, i listanjem dečijih školskih knjiga za prvi razred osnovne škole: “Bukvar”, “Svet oko nas”, “Čitanka”: “Primetio sam da se ne spominje nigde ime zemlje u kojoj žive đaci. Naime, reč Srbija nije postojala ni u jednoj knjizi, ni u jednom tekstu. Čak i pridev srpski pominjao se samo jednom, u priči o Svetom Savi (B, 136). Taj pridev se, inače, sistematski izbegavao, čak i tamo gde je bilo prirodno da se on upotrebi. Recimo, postojala je jevrejska narodna pesma (Č, 110-111), ili indijska narodna priča (B,94). Ali nije postojala srpska narodna pesma ili priča. One su bile samo narodne. Kao da jedino u Srbiji živi neki apstraktni narod, koji ima svoju književnost ali ne i svoje ime... Sve je to u skladu sa planom školske reforme, koje je još februara 2002. u Prosvetnom pregledu obnarodovalo Ministarstvo prosvete Republike Srbije. U planu je jasno stajalo da će osnov predmeta “Građansko vaspitanje” predstavljati obrazovanje za ljudska prava, evropsku dimenziju i globalno društvo, čime se prevazilaze okviri definisani nacijom ili državom, uključuju se multikulturalnost i nove forme ljudske solidarnosti.”

Psiholog Vesna Brzev-Ćurčić reče da je pripadnost naciji nešto što nas uče od malih nogu.

Ime
Milovan Danojlić

Krstareći, krajem sedamdestih, po Severnoj Americi, svratih u San Francisku u banku, da promenim traveller’s čekove. Imao sam ranac na leđima, bio sam preplanuo od sunca, i šalterski službenik me odmeri pogledom punim tužnog divljenja. Osuđen na neveselo radno mesto, gledao je kako život prolazi ni u šta. Moja skitnja mu se učinila mnogo uzbudljivija nego što je u stvari bila.

- Koliko još ostajete na putu? – upita me, pošto izbroja novac.
- Oko mesec dana.
- Mogli biste mi poslati koju razglednicu...
- Vrlo rado.
Hitro mi doturi posetnicu. Mora da ju je i drugima često delio.
- Paul Wilson – pročitah, naglas.
- Ja mrzim to ime – procedi Pol. – Ja sam Poljak, ranije sam se drukčije zvao.

Ispunio sam obećanje, ali ne verujem da se obradovao mojoj karti. Razimenovani ljudi nemaju sposobnost radovanja.

Novi Svet je deponija puna ovakvih i sličnih olupina od identiteta. Ni napori da se sačuva veza sa poreklom ne daju mnogo bolje rezultate. U bezvazdušnom prostoru izvornost je bez odjeka, uzaludna. Čarls Simić mi je ispričao kako ga je, na jednoj književnoj turneji, na stanici sačekao mladić zadužen da ga odvede u Studentski grad, gde je trebalo da nastupi. Pošto je jedan deo puta valjalo prepešačiti, pesnik je pokušao da prekine neprijatnu tišinu koja se javlja u takvim situacijama.

- Kako se zovete? – upitao je svog vodiča.
- Draža Mihailović – odgovorio je mladić, ne trepnuvši.
Čarls ga je pogledao malo pažljivije:- DŽou are Serbian?
- Šta je to Serbian? – začudio se novopečeni Amer.
- Izvinite, ali imate karakteristično ime...
- A, to... To mi je deda dao.

Deda Mihailović pokušao je da sačuva uspomenu na svog komandanta: proturio ga u američki lonac, i od imena ostala mutna kaša.

U neodgovarajućoj klimi, imena povenu pre nego što se oprime; u rodnom podneblju, otrcaju se zbog odveć povoljnih uslova i čestog ponavljanja. Mojih imenjaka, kao i radovana, sve je manje; a i miloradi su se pritajili.

Prelistavajući prokaženu, okupacijsku Antologiju Svetislava Stefanovića, prepadoh se od tri Milorada. Morao sam uzeti enciklopediju, da se podsetim ko je ko. Postoji, najpre, Milorad Popović-Šapčanin (1847-1895), pisac romana “Sanjalo”, i dopadljivih pesama; o njemu je, pre tri-četiri godine, u Šapcu izdata iscrpna monografija. Postoji Milorad Mitrović (1866-1907), sastavljač popevki (“Bila jednom ruža jedna”), kao i satiričnih stihova (“Svinja-freformator”). Tu je, najzad, Milorad Petrović (1875-1921), koji je ostavio “Seljančice”, i nagazio na izvesne živahne ritmičke obrasce stiha (“U Ilije čaršilije”).

Popović, Mitrović, Petrović: i prezimena su im rođački zamenljiva.

Ime je znak kojim je obeležen neprekoračiv prag lične i zajedničke sudbine. Od Milorada se, ni u Londonu, milord ne pravi. Između Cera i Rudnika, nekad, bio je glavni. Slušao sam, u detinjstvu, kako mu i pesme pevaju. Milorade-bekrijo, što si pare propijo? Što potroši tri livade, crni Milorade!

Upropastio imanje, pa se pritajio. Vratiće se kad nam omili rad.
(Iz knjige Lične stvari, Ogledi o sebi i o drugima)

Patriotizam Alana Forda
Dr Žarko Paić, sociolog iz Zagreba

Tko realno vlada institucijama suverene moći nacije-države? Nitko drugi nego transnacionalne korporacije sa svojim lokalnim vođama, od telekomunikacija do banaka u stranom vlasništvu

- U Hrvatskoj je identitet danas u procijepu između očekivanja spasa od uključenja u Europu i straha upravo onih koji se ideološki razmeću europskim standardima, a u stvarnosti rade sve da očuvaju svoj identitet izgrađen na perverziji moderne demokracije. Sve funkcionira tako da ono o čemu se najviše patetično govori, taj sveti nacionalni identitet, postoji samo kao fraza uvijek upotrebljiva za kratkoročne političke ciljeve. Ali kao i posvuda u srodnim zemljama, pitanje je tko realno vlada institucijama suverene moći nacije-države? Nitko drugi nego transnacionalne korporacije sa svojim lokalnim vođama, od telekomunikacija do banaka u stranom vlasništvu. I nije li onda i taj kolektivni identitet nacije danas ugrožen u svojoj biti od samih onih koji pripadaju novim društvenim elitama nastalim devedesetih godina u ratu i privatizacijskim pljačkama, od gomile ljudi bez svojstava, neobrazovane i primitivne „nove elite” huškačkih patriota? Jedina prava istina o identitetu i o „patriotizmu” danas jest ona cinična izreka Broja Jedan u genijalnome stripu Alan Ford: „Recite mi, gospodo, s koliko se nula piše riječ patriotizam?”

Moćno utočište
Vesna Brzev-Ćurčić, psiholog-psihoanalitičar

Problem nastaje kada se nacionalnom identitetu dodaju iracionalni sadržaji

- Pitanje “Ko sam ja?” obuhvata i nacionalni identitet. Problem nastaje kada se nacionalnom identitetu dodaju iracionalni sadržaji. Naročito su ovome skloni tzv. mali narodi koji su tokom svoje istorije često obespravljivani. To je kao kada bi neko negirao činjenicu da ste čovek, da se zovete tako i tako i da potičete od svojih roditelja. Osetljivost ovog pitanja je upravo u značaju koje mu se individualno priznaje u svojstvu identiteta. Što je nečiji lični identitet “labaviji”, to ima veću potrebu za pripadanjem jačoj i moćnijoj grupi, naciji. Nacija je utočište za sve one koji imaju potrebu da nekome i nečemu pripadaju. I ne samo to. Ona je sklonište svih duša, sada postojećih, onih čije grobove posećujemo kao i onih u čiju se budućnost kunemo. Nacija je nešto što se teško osporava ali i teško dokazuje s obzirom na svetske migracije i činjenicu da gotovo da nema nikog ko je apsolutno i stopostotno samo to što tvrdi i misli da jeste. Pripadanje naciji je veličanstven čin dok se ne izvrgne opozitu, postane jabuka razdora, mržnje, rata, uništavanja, naročito onih od kojih se malo razlikujemo. Iako u svetu postoje ideje sveopšteg ujedinjenja, odanost i pripadnost naciji će ipak ostati jasna odrednica nečije ličnosti. Multinacionalne zemlje ipak imaju građane koji znaju šta su po nacionalnom poreklu, bez obzira na to što im je državljanstvo isto. Možda bi idealna jednačina bila da se neguje lična i kolektivna pripadnost naciji bez osporavanja prava drugima da čine to isto. Baš u ime onih koji dolaze.