Коканова "На Дрини ћуприја", или једно чудно "једначење" у Српском народном позоришту

У Српском народном позоришту однедавно (17. марта) је почела да се игра представа „На Дрини ћуприја“ чији је редитељ и текстописац Кокан Младеновић. Андрићево име, успешан редитељ, бројан врхунски глумачки и музички асамбл, необична сценографија са столовима, столицама и стрмим обалама, препуна сала, указиваху да се ради о значајном уметничком делу. Ипак, на крају остаде горак, отрован укус.

У представи се хронолошки, у пет векова, описује власт и неки догађаји у историји Босне и Србије, Вишеграда и на Дрини ћуприје. Почевши од градње моста, преко турског зулума над непослушном православном рајом сељачком, данка у крви, српског отпора, аустријске окупације, стварања прве и друге Југославије, терора ендехазије па до данас, редитељ се тек у мањој мери држао фабуле славног романа. То је учинио, пре свега, у почетној теми моста и околностима његове градње (уз импровизацију), као и кроз неколике мудре сентенце о мржњи међ' „босанским народима“ због којих је Андрић у Сарај'ву и дан данас омрзнут. И поред моста непремостива подела у „тамном вилајету“ најдужа је порука ове представе. Али не и најјача.

 Из „турског доба“ редитељ нас води епохом новије историје, слободноуметнички бирајући сцене и теме. Тако, публика ужива у оперском гласу аустроугарског официра или сазнаје о атмосфери у „маџарицином“ локалном хотелу, уједно куплерај-крчми предратној и поратној.

И онда дође на ред нова страдија Срба у сцени клања од стране усташа Францетићеве Црне легије. Редом – мушко, женско, старо, младо. Сваки усташа своју жртву прекла (палцем уместо ножем) што сатник образложи природним законом освете и правом ендехазије.

По краху југословенског братства и јединства, крешендом дођосмо до  поенте представе. Сцена је иста као и у ендехазији. Само сада, уместо усташа, постројене жртве (из свих нација које у представи сретосмо) преклаше, исто палцем, два српска ратника. Пре тога, обучени у месарске маскирне кецеље, преко мегафона „шумским“ дијалектом изгаламише кривима кривицу. Да се заледиш.

Не трепнувши, господин Кокан једнакошћу жигоса Вишеградску бригаду Војске Републике Српске са Црном легијом. Шта бригаду – изједначи Српску и тзв. НДХ. Србе са усташама. Па закључи: ево још је увек вакат таквих Срба али има наде – описани времеплов казује да ничија није до зоре...деца расту с пушкама.

Ако је и за театар – много је. Верујем да је редитељ доказани корифеј слободне мисли и потврђени уметник, али откуд му право да шири мржњу. Да под громадним Андрићевим плаштом криви историју с краја XX века и подупире стереотип о данашњим Србима крвницима и кривцима. Просто, не иде то на даскама Српског народног позоришта. Поготово је неморално у таквој уметничкој креацији користити се именом чувеног романа и још славнијег писца – Србина-католика, баш из Вишеграда.