Лош власник и још горе газде

Уређени и слободни медији су један од услова уласка у ЕУ, због чега је садашња власт приморана да одговарајућом регулативом уреди и ову област, или да бар код међународних чинилаца остави утисак да се тиме бави.  То би требало да буде постигнуто Медијском стратегијом, чији се коначан текст најављује за септембар, али је расправа о Нацрту медијске стратегије показала да је од бројних проблема, у центар пажње стављено питање власништва државе.

Министар културе и информисања Предраг Марковић је у недавном интервјуу за „Вечерње новости“ изјавио да за повлачење државе из медија „не постоји политичка воља на различитим нивоима и са различитим мотивима", што је изазвало оштре реакције новинарских удружења, посебно НУНС-а. Противника повлачења државе има међутим много, укључујући и Владу Војводине и представнике мађарске мањине, који су против приватизовања медија намењених информисању националних мањина. Потпуну приватизацију не желе ни многи и у локалним срединама, и показало се да је током јавне расправе о овом питању највише примедби на Нацрт дато из локала,  где преовладава мишљење да приватизација свих локалних медија не би допринела бољем квалитету информисања.

Овакав став проузрокован је досадашњим катастрофалним учинком продаје, а на расправи одржаној у јуну у  Нишу, изнети су и конкретни примери. Покрајински секретар за културу и јавно информисање Милорад Ђурић је навео да у Војводини готово да није било успешног процеса приватизације, и да ни у једном случају, осим РадиоСрбобрана, промена власника није довела до побољшања програма, повећања гледаности и профита, док је директорка РТВ Крагујевац изнела податак да је више од 90 одсто приватизација у медијима поништено. Један од најбољих примера уништавања локалних медија је приватизација ЈП “Ибарске новости” из Краљева, који после трагичног искуства са првим, сада имају другог новог власника, али та локална телевизија и недељник нису постали слободни од самовоље и политичких и личних склоности садашњег власника.

Досадашња приватизација медија, посебно у локалу, није остварила демократизацију медијског простора, ни смањила политички утицај, већ је показала да су приватни власници и те како подложни утицају политичких и економских структура, нарочито у периодима финансијске оскудице, и склони деградацији информисања и новинарске струке. Из тих разлога учесници расправе у Нишу су подсетили на тзв. "Крагујевачку иницијативу" из 2007. која предвиђа формирање регионалних јавних сервиса, која је имала широку подршку на локалном нивоу.

Упркос лошим искуствима, новинарска удружења, посебно НУНС, инсистирају на завршетку приватизације. Реагујући на изјаву Предрага Марковића, НУНС је навео „да би одустајање од повлачења државе представљало корак уназад у остварењу слободе изражавања, а да већина челника локалних самоуправа вапи да, пре свега електронски медији, остану у њиховом власништву,  јер се на тај начин остварује политички утицај државе, то јест владајуће гарнитуре".[1] Истина је да у медијима који су још увек у власништву државе, или где држава има свој део, постоји јасан уплив на медије, али, НУНС ничим не доказује да тога нема у приватним медијима, већ само понавља своје уобичајене фразе. Истина је да је Законом о информисању предвиђено повлачење државе, али је истина и да је прелазак медија у приватно власништво у многим случајевима довео до великог пада квалитета информисања. Због свега тога је, уместо папагајског залагања за приватизацију, потребно узети у обзир реално стање и избалансирати интересе, и уважити и власништво државе у локалним срединама, где се приватно власништво показало у најгорем светлу.

У свом интервјуу министар Предраг Марковић је истакао "да медији нису толико у раљама државе колико у раљама рекламних агенција"[2].  Ово је један од ретких слчучајева да неко из власти критикује рекламне агенције и признаје њихову моћ, а зачудо, није познато да се у Нацрту медијске стратегије неко дотакао и тог питања. Треба се онда запитати, ако је истина да су агенције толико моћне, да ли би потпуно елиминисање државе значило коначно препуштање медијског простора њима, а не професији и јавности?