Moralni pad i/ili kako na svetlo dana

Bez naročite pretenzije na poznavanje srpske nacionalne i političke istorije može se sa sigurnošću utvrditi da je vreme u kome mi živimo, tačnije početak trećeg milenijuma, najniža kota na kojoj se nalazio moral srpske politike i nacionalne svesti i odgovornosti onih koji odlučuju o nacionalnim stvarima koje su bitne za opstanak srpske nacije i njegove države. Razlozi za takvo teško stanje za koje je sintagma moralni sunovrat, čini se, najprimerenija višestruki su. Onaj razlog za takvo stanje duha i prakse političke elite koji svakako stoji pre svih jeste moralni razvrat, mediokritetstvo, neodgovornost političke elite koja je potpomognuta drugim elitama u drštvu (intelektualnim, kulturnim, duhovnim ...) do te mere obezglavila srpski narod da svako ko je makar malo zainteresovan za budućnost svoga roda mora se zapitati ima li tu možda i namere. Ne bi se baš olako moglo tvrditi da je sve ovo što nam rada baš izraz puke slučajnosti. Gledano spolja čini se da se tzv. elita u srpskom društvu odnosi prema srpskom narodu sa prezrenjem ili pak ima strah od tog istog naroda. Narod je postao taoc svoje elite. Glavni oslonac svakom narodu – elita – postao je u srpskom slučaju.glavna prepreka za realizaciju njegovih legitimnih ciljeva. Inverzija kakva se nama desila kao narodu u pomenutom smislu nije zabeležena u modernoj istoriji. S obzirom na takav raspored snaga i uloga, na potpuni razlaz sa normalnim odnosom u tom smislu pravo je čudo kako nismo kao narod i više postradali. Ili kako lepo primeti pesnik „srećom u pravi čas s uma smo sišli“ pa mnogo toga primetili nismo.

Ako je ova polazna premisa o moralnom padu elit(e)a tačna onda je potpuno iracionalno očekivati od takve elite da se ponaša drugačije, odnosno, da radi u korist naroda kome pripada.

Ako je ova polazna premisa o moralnom padu elit(e)a tačna onda je potpuno iracionalno očekivati od takve elite da se ponaša drugačije, odnosno, da radi u korist naroda kome pripada. Danas je mnogo unosnije prokazati srpski narod nego ukazati na njegove nevolje, njegov vapaj za ravnopravnim statusom čak i u sopstevnoj državi. Svakodnevno nam se sa najviših mesta državne vlasti učitava krivica, tako da kazna koju preživljavamo trebalo bi da je logična posledica tog statusa. Izvinjavamo se svojim dželatima – pravdamo se što postojimo. Regionalni krivac, kakvim je označen srpski narod, da se poslužim tom elegantnom i funkcionalnom neodređenošću, trebalo bi da postane regionalni lider – kome, čemu, zašto? Dok svi, što je sasvim priodno, vode brigu o sebi, srpska politička elita svoje male snage troši na brigu o drugima. Iako smatram suvišnim ali ipak treba ukazati na to radi onih kojima to još izgleda nije jasno da Jugoslavije više nema, sa njom su nestali i svi oni razlozi za kompromise, uglavnom trule i gotovo po pravilu na štetu srpskog naroda.

Kada se izreče ovakav stav koji ako je tačan, a njegovu tačnost teško je dovoditi u pitanje a da se ne dođe u sukob sa činjenicama, onda bi svako dalje produbljivanje analize stanja srpskog društva danas bilo izlišan posao. Zato nam se čini da je mnogo uputnije, celishodnije i primerenije da se pokuša dati ideje kako iz svega ovoga izići, kako zaustaviti nacionalni sunovrat i otpočeti oporavak za opstanak. Uzimajući da je Pesnikov stav izražem stihom „tamo gde je opasnost rađa se i ono spasonosno“, istinit i delotvoran sklon sam poverovati da je za izrečenu opasnost moralnog sunovrata spas u srpskoj mladosti koja je dovoljno mlada da nije lišena snova, a opet dovoljno moćna da te snove o normalnoj Srbiji, normalnom životu može i da oživotvori. Sve donedavno pitao sam se da li su strepnje nad opstankom srpskog naroda koje su izricane u poslednjoj deceniji dvadesetog veka puka patetika, politička propaganda ili pak nešto treće. Jedino što mi nije bilo blisko umu jeste to da je to zapravo bila surova istina koja se danas odigrava pred našim očima čak i nezavisno od toga da li su oni koji su to izgovrali tada mislili ozbiljno. Danas nakon svega, i baš zbog svega što se dešava sa srpskim narodom i njegovom državnošću koja se ovaploćuje kroz Srbiji i Srpsku i svim opasnostima koje su se nad njih nadvili, to više nije retorsko pitanje to je problem koji zahteeva apsolutno uvažavanje, i prema njemu sameravanje snaga za njegovo rešavanje.

Srpska mladost treba da učini šta može a na nama je da ih u tome ne ometamo i to će biti dobro i za nas i njih.

Verujem u želju za životom, uvren sam da je poseduje i srpski narod, stoga se i nadam da će i on pronaći način kako da opstane, kako da ne isčezne sa mape sveta – iz samog života. Srbima danas – da bi postojali sutra – jedino mogu pomoći oni sami sebi. Svi projekti koji se zasnivaju na dodeljivanju i uručivanju sreće i blagostanja završavali su se fatalno. Srpska mladost danas ima odgovornost kako za sebe tako i za budućnost srpskog naroda ili možda grešim iz čega bi proisteklo da treba još jednu priliku dati Krkobabićima i Kapičićima. Teško mi je i zamisliti da će roditelji biti protiv svoje dece. Zato i podvlačim, iako bez namere da izričem političke parole – toga je bar sita srpska javnost – vi kojih se to najviše tiče, vi koji nemate pravo na čekanje, ćutanje i oklevanje – uradite za sebe onoliko koliko nisu bili u stanju da urade oni koji su bez ikakvog legitimiteta uzeli i našu i vašu sudbinu u svoje ruke. Srpska mladost treba da učini šta može a na nama je da ih u tome ne ometamo i to će biti dobro i za nas i njih. U ovom času potrebno je samo da se ne osporava zrelost srpske mladosti i odustane od podmlađivanje srpske starosti. Pa zar je to mnogo. Manji zahtev za viši cilj do sada se nije stavljao na terazijama pred srpski narod ili meni nije poznato da je takva razmera postojala u našoj pisanoj i pamćenoj istoriji.

Logično pitanje posle svega jeste – a gde je ta mladost? Odgovor je jasan i jednostavan - ona je tamo gde nisu aktuelni ministri, poslanici, lideri i liderčići sgranaka, kvaziintelektualci i nedoškolovani naučnici, ona je delom utamničena, ona je izvan nas koji smo rekli što smo imali, znali i umeli. Koliko i šta smo uradili može se sažeti u jednu reč – propast – umanjena teritorija, raseljen narod, upropaštena privreda, uprostačena kultrua, unakaženo školstvo – ugrožen opstanak nacije. Moralno uspravljanje posrnulog srpskog naroda mogu izvesti samo moralno uspravni ljudi a takvi se nalaze u delu društva koji možemo za ovu priliku imenovati sa, kako sam naveo - srpska mladost. Kako će ona to uraditi nije naše da brinemo. Na nama starijima jeste samo to da im ne smetamo, da im se sklonimo s puta. Valjda mogu od nas da očekuju toliko jer to zaista nije mnogo i ne predstavlja naročitu žrtvu. Promena u srpskom drušvu mogućna je samo pod uslovom da dođe do smene genercija. Više od pola veka vlada jedna formacija, jedna ideologija u više generacija, valjda je došlo vreme da Srbijom upravlja nova generacija, ona koju mi najčešće ne razumemo i kada se trudimo, a da ne govorim u kakvom smo nesporazumu sa njom kada ne želimo i nećemo da je razumemo – onaj naraštaj Srba koji će imati razumevanje za sve pa i za nas kakvi god da smo bili i kakvi god jesmo.

Svako onaj, a verujem da takvih ima, kome ovo nije jasno teško će razumeti one druge mnogo teže stvari i probleme pred kojim se nalazi srpski narod na početku trećeg milenijuma kada on bez preterivanja mora otpočeti ozbiljnu borbu za svoj opstanak.

Svako onaj, a verujem da takvih ima, kome ovo nije jasno teško će razumeti one druge mnogo teže stvari i probleme pred kojim se nalazi srpski narod na početku trećeg milenijuma kada on bez preterivanja mora otpočeti ozbiljnu borbu za svoj opstanak. Ovaj napis valjalo bi razumeti više kao ukazivanje i izjašnjavanje ko treba da čini, ko treba da stane na pozornicu srpske politke da postane njen subjekt, a ne šta bi taj trebalo da čini. Onaj ko je pozvan da čini za dobro svoga naroda i države taj sigurno zna i šta i kako to treba činiti. Da još jednom istaknem, nakon svega nisam siguran šta treba činiti, nemam dovoljno ni umne ni moralne snage da se odvažim da mislim u tom pravcu ali sam zato, ma koliko ništa nije mudro tvrditi, siguran u to da srpska mladost treba da preuzme odgovornost za stanje u državi i naciji srazmernu svom društvenom i biološkom statusu. Možda će se neko setiti da stavi primedbu kako je ovaj napis moguće protumačiti i kao udvaranje srpskoj mladosti. Priznajem da je on i to, uz napomenu da je od udvaranja mladosti mnogo pogubnije podilaženje starosti a što je u našem slučaju na nesreću vladajući princip političkog života. I možda smo zato tu gde jesmo u jednu reč – nigde. Ovaj napis ujedno treba razumeti i kao poziv toj mladosti da preuzme odgovornost za naciju i Srbiju koliko danas jer već sutra moglo bi biti kasno.