Куда иде Србија | |||
Политички цинизам и безобзирни прагматизам |
![]() |
![]() |
![]() |
петак, 24. јун 2011. | |
Нема тог реалног националног циља који актуелна власт Србије неће жртвовати у име имагинарног европејства
Не мислим да је чекање најбоља политичка филозофија, не мислим чак ни то да је то уопште добра политичка филозофија, али њена употребљивост мора се мерити и у односу на околности у којима се делује, снаге којима се располаже и најзад оптималношћу стратешких циљева. Поставља се врло озбиљно питање због чега се властима у Србији толико жури да затварају нека од највиталнијих националних питања, а која су отворена противно српској вољи, а самим тим супротна и српском интересу. Можда је та политичка журба за коју нема образложења мотивисана неким другим разлозима па би најмање требало у јавној дебати проверити о чему се ту заправо ради. Или се можда ради о завршној епизоди комунистичког пројекта где су српски народ очеви и деде ових који сада владају Србијом – Србе водили у светлу будућност, док њихова деца и унуци Србију воде у конфузну и неизвесну Европску унију, наравно то никако не треба сметнути с ума, без алтернативе и по сваку цену. Уз то, чини се, да код српских власти данас не постоји ниједан реални национални циљ који је од виталног значаја за опстанак српског народа, Србије и Српске а да он не би био подређен имагинарном циљу конфузног и неискреног европејства. Актуелна мандатна политика власти у Србији не кореспондира са српским националним и државним интересом него се искључиво нарцисоидно бави сама собом не водећи притом рачуна чак ни о елементарним, а да не говоримо о историјским интересима српског народа. Своједобно је Макијавели домислио политичку девизу да циљ оправдава сва средства како би се до тог циља дошло. У данашњој српској политичкој пракси та се политичка максима може преформулисати у то да се за европски циљ имају жртвовати сви српски циљеви и интереси. У српској политици данас успостављена је једначина у којој се за могуће нешто даје све реално. Површном политиком данашњих носилаца власти у Србији, без икаквог дубљег историјског разумевања њеног значаја за српски национални интерес, угрожава се Република Српска. Изручивањем Радована Караџића пре три године и генерала Ратка Младића ових дана, не са циљем да се, како у хору са лицемерним Западом допевавају српски функционери у Београду, задовоље њихове наводне жртве, него пре свега да се тиме отвори простор да се у хашком политичком жрвњу самеље и жртвује Република Српска. Тим захватом до те мере би био ослабљен положај српског народа и саме Србије да ми је у овом часу тешко наслутити у ком би смеру могла да се настави деструкција Србије. Можда се тим актом жели „решити“ српско питање по мери српских непријатеља. Поданичким односом актуелне власти у Србији према Западу суверенитет Србије на Косову и Метохији све је минималнији. Текући преговори са Приштином, како се то еуфемистички именује, које води државни секретар у Министарству спољних послова Србије по самом наслову српског преговарача предмет преговора се третира као спољнополитичко а не, као што би то требало да буде, као унутрашњеполитичко питање Србије. Јуче и данас изручују се хашком жрвњу најважнији српски људи нашег времена, носиоци борбе за самоодржање и самопоштовање српског народа, симболи његовог отпора и части и то да ствар буде још гора уз осећај радости и без трунке стида оних који то чине, сутра ће се испоручити најважнија српска земља Косово и Метохија, а све уз образложење да то други хоће, да то други траже од нас да би нас признали само ако нас нема и томе слично. Има ли томе краја? Ко нам гарантује да неће један од захтева Запада колико сутра бити да се одрекнемо православља и у том циљу укинемо Српску православну цркву. Као што рече песник за Бога да би више волео да Бога нема, па да дође, него да га има, а да не долази – једнако тако би се у овој прилици могло рећи да је боље да Срба и српских земаља има, па да их не признају, него да нема ни Срба ни српских земаља а да су признати. Постојање је изнаг свега оно је од Бога и тиме је изван надлежности људи ма како се они звали и ма колико они моћни били. Када се једног дана, а тај дан свакако мора доћи, буде оцењивало ово време у коме се водила мандатна политика срачуната на властито очување власти и својих положаја, а не политика која би као свој главни мотив имала остваривање националних и државних интереса српског народа, ова власт неће се на том суду историје провести добро. Не треба заборавити да је то мала утеха, с обзиром на то какве штетне последице прави ова власт. Неке од њих су и трајног карактера и угрожавају и нацију и државу, те ми се стога чини да би уместо политичког цинизма којим се служи данас како власт, тако и највећи део опозиције, зарад рђавог прагматизма, требало у српском народу пронаћи снаге која би успела да учини много више за властито самоодржање. То није нереално и стога што тој политичкој снази (а у једном ранијем напису као ту снагу видео сам српску младост) не треба много а да успе. Потребно је само да на српско питање гледа изнутра, а не да на њега гледа споља, да свој легитимитет црпе из Србије а не, на пример, из Брисела и Белгије. |