Добрица Ћосић о нашим вековима

Осврт на књигу Добрице Ћосића У туђем веку II, (Београд: Лагуна, 2015. стр. 351)

У недостатку актуелних ауторитета чини се веома целисходним посезање за минулим ауторитетима како бисмо се боље сналазили у замршеном времену, чија сложеност каткада надилази и најкрупније умове. Добрица Ћосић свакако спада у плејаду оних српских стваралаца који су схватали своје време и утицали на његове главне токове, и зато сматрам да је управо он тај ауторитет којег ваља консултовати и на одговарајући начин уважити. Књига У туђем веку II, у издању „Лагуне“ из Београда (приредила Ана Ћосић Вукић), која је предмет нашег осврта, али и његово импозантно књижевно дело, то на најбољи начин потврђују.

Сва је прилика, а то ће читалац ове драгоцене књиге - која је једновремено исповедна и документарна - убрзо и уочити, да је Добрица Ћосић до неких од најважнијих сазнања доспевао „завиривањем у себе“, да му се тек у том сазнајном кључу указивала животна стварност у пуној мери. Писац у Добрици Ћосићу није био од никакве помоћи Ћосићу политичком делатнику, док би се с пуним правом могло рећи да је политичко искуство Добрице Ћосића у доброј мери допринело величини и значају његовог књижевног дела.

Основано је говорити о младом Ћосићу комунисти, зрелом Ћосићу истинском књижевном ствараоцу и позном Ћосићу с почетком 21. века, када Добрица уочава да је умро писац у њему. „Када је умро писац у мени? У некој ноћи, у сну, нисам ни осетио бол. Искрао се. Дуго нисам примећивао да је умро писац Добрица Ћосић. Понашао сам се као да сам ја – још ја. Нисам ни записивао своју смрт. Да сам још увек писац, обмањивале су ме ове свеске записа. Чинило ми се да записе пише писац; међутим, записе пише писар, који понекад симулира да је писац. Просто ми је несхватљиво да сам некада био писац.“ (стр. 41)

Ово наводим и како бих истакао да овакву врсту искрености може изрећи само онај ко је сигуран у то да је писац, а Добрица Ћосић то уистину јесте. Било како било, исповедни тон и искреност заслужују сваку пажњу и, колико ми је познато, овакву врсту искрености не знам у неком другом случају, па је утолико она већа, значајнија и убедљивија. Коначно, не каже се случајно - реткост одређује вредност. Можда смрт писца, која се десила пре краја пишчевог живота, и опредељује Добрицу да 21. век сматра - туђим веком.

 Он који себи самом често није давао пролазну оцену, прошао је, и пролази код сваког оног који има намеру да нешто научи о српском народу и његовој судбини.

Добрица Ћосић бави се у овој књизи различитим темама, од оних национално-државних, које су преовлађујуће, до оних које би се могле сврстати у размишљања о општим питањима, тзв. вечним питањима: стваралаштву, власти, смрти, љубави, мржњи, страху као покретачу у личном животу и животу народа.

Добрица Ћосић изриче и неке судове који би се, без ризика да се претера, могли сврстати у допринос политичкој теорији, као када каже: „Свака велика, оригинална филозофија и теорија садржи у себи могућност да постане идеологија; она има снагу и циљ да завлада, ту снагу, вољу, страст дају јој људи, њени творци и присталице. Чим филозофија почне да се бави поправком света, усавршавањем друштва и људи, постаје идеологија. А идеологија је редуковање филозофије и теорије научног сазнања на опште норме, на праксу; она ограничава слободу, именује циљ и средства, идеје преводи у простор примене.“

Или у писму Борису Тадићу, када је овај изабран за председника Србије, где га саветује: „Политичко поверење људи је она вера на чијем дну је отров. Мудар политичар веру следбеника и народа никада не испија до њеног дна (истакао Б.Р.). Ја, међутим, добро знам да љубав и власт не важе за туђа искуства“ (стр. 63). Ђосић спада у онај ранг који би се слободно могао означити као дописивање Макијавелија. Тако нешто могао је домислити само неко ко је био препун животног и политичког искуства и са великим даром. А Добирица Ћосић имао је све то.

Оцењујући разлоге за назадовање Срба, он у први план ставља „одсуство рационализације очигледно је, и кобно, и у политичкој сфери српског народа“ (стр. 61), закључујући да „свест о рационалности не ствара се приликама него принудама. Ниједну принуду која унапређује људску рационалност, којој је својствена и моралност и култура, не сматрам недемократском и насиљем“ (стр. 61). Заиста је тешко оваквом налазу било шта додати или одузети. Говорећи о политици у којој је био непрестано, било као власт или дисидент, или пак опозиција, Ћосић ће изрећи и овај став који - што се тиче аутора овог приказа - може издржати сваку пробу истинитости и утемељености: „У савременом свету политика се заснива на лицемерју. Данас је највиши вид моралности политике неопходност да се говори о истини и лажи, и да се истина доказује лажним аргументима; да се говори о правди а да се снагом и казнама санкционише онај који тежи правди и праведно поступа (курзив Б. Р.).“ (стр. 57)

Када је на овај начин - како смо у најкраћем овде приказали само део његовог мишљења - промишљао о туђем веку, лако је закључити колико су продорне биле његове мисли о његовом, двадесетом веку, који је по свему био трагични век српског народа. Не знам народ који је више уложио и жртвовао, а мање добио од српског народа. Ваљда је тај биланс довољан основ да се време у којем се то збивало заиста назове трагичним временом и добом репрезентативне нерационалности. А најпозванији мислилац тог времена Добрица Ћосић јесте трагични мислилац узалудне епохе реалног српског страдања и нереалног надања. Он који је доживљавао знатне трансформације у свом интелектуалном опусу у једном је био постојан – увек је заступао интерес српског народа, био је један од ретких Срба који је сагледавао укупну српску несрећу независно од тога из којег дела српских земаља широм Балкана је стизала. Он који себи самом често није давао пролазну оцену, прошао је, и пролази код сваког оног који има намеру да нешто научи о српском народу и његовој судбини.

Након читања ове тестаментално-исповедне књиге, и не само ње, намеће се закључак који би се могао сажети у следећу сентенцу. Не зна се да ли су Срби више штете имали од тога шта је све прећутано у прошлом веку или од онога шта је говорено у том истом веку, укључујући и почетак овог нашег века. Прећуткивале су се крупне истине и изрицале још крупније лажи. Са таквом аритметиком резултат који смо добили могао је бити још и гори. Али да напустимо ту сферу нагађања и да закључимо сасвим одређено: Добрица Ћосић јесте незаобилазна културна и интелектуална, а зашто не рећи и политичка појава. Сваки покушај да се Добрица Ћосић изостави и прећути када се буде мислило о том времену и српском народу и његовој судбини увек ће ићи на штету оних који се усмере тим путем, том странпутицом. Напросто неће бити могуће не изјаснити се о човеку, писцу и мислиоцу који се изјашњавао о свему битном што се тицало српске историје, српске тадашњости и будућности.

Било да се ради о српском питању у Крајини, Босни и Херцеговини, касније Републици Српској, Црној Гори или самој Србији - Добрица Ћосић је то разумевао као део једне целине, као и да кварење позиције у било ком делу српства умањује домете нације у целини. 

Нисам познавао и не знам за познатијег, важнијег и позванијег Србина који је био интегралнији, у смислу разумевања целине српског питања од Добрице Ћосића. Било да се ради о српском питању у Крајини, Босни и Херцеговини, касније Републици Српској, Црној Гори или самој Србији - Добрица Ћосић је то разумевао као део једне целине, као и да кварење позиције у било ком делу српства умањује домете нације у целини. Уколико ми је допуштено да будем личан, рећи ћу - такво његово опредељење јесте најважније што сам уочио и ценио код Добрице Ћосића и што га је, да то још једном истакнем, чинило јединственим у његовом добу. Патријарх Павле се у оваквом оцењивању изузима из разлога које овде не треба, бар се надам да је тако, посебно наводити.

Добрица Ћосић је називан националистом од за то некомпетентних људи, проглашаван је „оцем нације“ неретко у погрдном смислу. Што се мене тиче, он је био и једно и друго, националиста у најплеменитијем смислу, а отац нације пре свега по бризи коју је исказивао према стању српске нације. Навешћу за ову прилику, као израз те бриге, и његово мишљење о Косову, који сматрам врло релевантним за разумевање српске ситуације данас: „Постоји реална опасност, у ствари она се остварује, да српска политика према Косову, онако како га је на почетку 20. века ослобађала по сваку цену, сада одбраном по сваку цену – изгуби потпуно. „Одбрана Косова“ је заветна и кобна идеја у српској политици, те одбране се ниједан политичар не сме да одрекне да не би био национални издајник. Тај страх од националне издаје моћан је и можда последњи остатак српске националне идеологије у савременој политици којом је извршена нацинална самоокупација пристајањем да експертски надзор Србије у име припреме за улазак у Европску унију, а уз издашну помоћ знатног дела српске НАТО-интелигенције. Косово је табуизовано у српској политици. Та табуизација Косова, која је постала симбол националне издаје и патриотизма, води српски народа у неизбежни пораз. И тај пораз биће његово насилно ослобађање од Косова.“ (стр.17)

Централна тема Ћосићевог промишљања свакако јесте српски народ, његова држава, његова прошлост, садашњост и будућност. Из целокупног Ћосићевог дела могуће је научити много. Писац овог осврта о Србији и Србима, између осталог, учио је управо од Добрице. Било би заиста претерано да се набрајају многа значајна места у вези са овом темом која се налазе у овој књизи, али једно место, један суд свакако завређује посебну пажњу. Наиме, Добрица Ћосић ће без околишања утврдити: „Срби су онтолошки расколни.“ (стр. 157) Тај суд изрекао је 10. децембра 2004, а аргументовао га је многим чињеницама. Читаоцу остаје да се заиста запита над овом оценом јер она долази од онога који је имао практичну и сазнајну снагу да такав став искаже.

У нарочито занимљиве делове књиге У туђем веку II спадају они који исказују Ћосићева размишљања о страху „Страх је увод у патњу, али и у срећу“. Нарочито је, бар ми се тако чини, важна веза између страха и среће. И у наставку тог истог става: „Моје биће прожето је сумњом, стрепњом и страхом. Морам поново да читам Кјеркегора да се разјашњавам са собом“, забележиће Ћосић 1. јануара 2004. Занимљиво је како писац Времена смрти разматра питање смрти. Како му смрт изгледа изблиза, тај део читалац мора сам да доживи, ти делови читају се са највећим узбуђењем и знатижељом. За ову прилику да кажемо само то да смрт из непосредне близине изгледа много другачије, рекао бих, мање страшно. И да останем само на овом запажању.

Стваралаштво, стварање, јесте такође предмет опсервација Добрице Ћосића, а најинтересантнији је онај део где писац примећује да: „Не постоји мисао када постоји бол. Не мисли се кад боли душа. Мисао ради када се ослободи бола.“ И даље: „Лагао сам пишући да је бол матрица истине. Бол има само једну, своју истину. Бол који разара сваку мисао. Бол не да мисли поред себе и на себе“ (стр. 37). Са својим скромним стваралачким искуством могу изразити потпуну сагласност са овом оценом. Ова Ћосићева оцена има књижевно-теоријску релеванцију јер су убеђења неупућених, а неретко и компетентних, управо супротна од овог, специјално када се ради о стваралаштву, уметности нарочито. 

У веома значајна Ћосићева запажања спадају и она која се тичу сатанизације Срба у најновије доба и у том контексту поређење са оним што је задесило Немце после Другог светског рата, уз све разлике које у томе постоје. Његово противљење глобализацији и мондијализму, морамо узети као врло аутентично и искрено с обзиром на то да га заступа човек који је у добром делу свог живота политички заступао сличне идеје, истина у другом идеолошком, комунистичком, кључу. Нарочито оставља утисак његов позив новим српским нараштајима да се одрже у националној традицији и култури, како не би у поретку глобализације постали нико и ништа. Савет вредан сваке пажње. „Колико дуже размишљам о традицији српског народа, о непрекинутом ланцу његових пораза и несрећа, о његовој мрачној будућности, увиђам: српски народ је жртвован и да би се ослабила и разорила Русија као политички фактор на Балкану и Европи.“ (стр. 187) Истинитост ове оцене време већ потврђује, а у будућности ће ова оцена, у то сам уверен - мада није претерано мудро ништа тврдити без остатка - поготово прорицати, утолико више бити потврђена.

У књизи У туђем веку II има садржаја који би се, строго узев, могли означити као сфера породичне интиме самога писца и утолико не сматрам да је у овом осврту неопходно њено потпуније изношење, осим што је можда могуће рећи да тај део открива Добрицу као човека, као стварног мужа, оца и деду, што свакако није безначајно за укупно сагледавање његове личности.

Драгоцен део књиге тиче се оцене важних Добричиних савременика: Драже Михаиловића, Слободана Милошевића и нарочито патријарха Павла. Оцене Слободана Милошевића каткада делују неодмереније него што би се могло очекивати од одмереног човека какав је Добрица био. Б

Драгоцен део књиге тиче се оцене важних Добричиних савременика: Драже Михаиловића, Слободана Милошевића и нарочито патријарха Павла. Оцене Слободана Милошевића каткада делују неодмереније него што би се могло очекивати од одмереног човека какав је Добрица био. Благо речено, није могуће једновремено говорити о трагичном положају Срба кроз читав двадесети век и у истом том контексту Слободана Милошевића, владара с краја тог века, означити као кључног кривца за српско упропашћавање. Слободан Милошевић није био ни најбољи, али ни најгори српски владар у историји Србије. Било је много горих од њега, који су Србију водили пре, а нарочито после њега.

Описи сусрета и односа са патријархом Павлом - на крају, онај последњи у њиховим животима - спадају у најдирљивије и најузвишеније који су икада постојали у познатој српској историји у сличним односима. За патријарха Павла Добрица је рекао да је „...етички патриотизам, условљен хришћанским моралним догмама, за патријарха Павла темељно начело“. (стр. 137) „А на телевизији испратио сам га овим речима: `У овом опаком и злом времену живео је човек, патријарх Српске православне цркве, који је и за верника и за неверника био светац`." (стр. 309) Овде је важно напоменути да је у конкретном случају много важније ко је рекао него шта је рекао. Да је патријарх Павле био живи светац, то је било општенародно мишљење.

Однос према Дражи Михаиловићу на најбољи начин показује колико је у Добрици Ћосићу и даље био жив онај идеолошки човек који је био на супротној страни од оне којој је припадао Дража Михаиловић у несрећном грађанском и братоубилачком сукобу Срба у оковима Другог светског рата.

Добрица Ћосић ће 23. децембра 2010. прибележити и ово: „ Пред овај запис, рекао сам Ани: (кћерки прим. Б.Р) `Желим да знаш вечерас записујем последњи Запис`. `Зашто последњи?` Зато што се понављам. Годинама немам више ништа битно да запишем. Као да је Фукојама у праву: за Србе се заиста окончава Историја. Али не у Фукојамином тумачењу: тријумфом капитализма и демократије. Историја је Србима укинула право на самосталност, односно на колективни суверенитет, а то значи на – слободу. Право да одлучују о свом колективном животу, држави. Највероватније да у 2011. нећу записати ништа што заслужује твоју и ичију пажњу`.“ (стр. 342)

Након тога исписује завршну реченицу ове књиге и свога укупног дела, која се не може заобићи чак и у оваквом једном кратком осврту. „Започињем своје непостојање“ (стр. 343) Почетак Добричиног непостојања - почетак је за његово постојање и трајање без њега у српској култури и мисли, литератури и историји.

Трагичност мислећег човека увек је у сразмери са његовом несхваћеношћу. Добрица Ћосић је имао управо ту судбину, ту несрећу ако није прејака реч, да није био схваћен што намерно, што без намере, али по њега су последице биле истоветне. Они који су разумели Ћосићеву литерарну вредност, која је неспорна, оспоравали су га преко његове слабије стране - политике и нарочито идеологије, док су они други који су подржавали његову политику најчешће били неспособни да појме домете његовог литерарног дела. Ретки су они или, боље речено, треба се надати да ће се појавити у српској интелектуалној јавности они који ће бити способни и спремни да у оном у чему је Ћосић неоспоран, у његовом књижевном делу, не виде ману и да једновремено од његових политичких заблуда не праве врлину или пак аргумент за ниподаштавање. Коначно он сам за себе каже „ да је бивши комунист, бивши дисисдент, бивши председник државе, све бивши, бивши“. И баш зато што је имао снаге да себе означи и тако обезбедио је будућност за себе. Искреност је, чини се, нешто више од саме истине.

Првог јануара 2004. године Ћосић ће записати и ово: „Оно што ноћас у суочавању са собом смем да запишем као истину о свом животу, то је: у свему што сам мислио, писао и радио, свагда сам тежио људском добру. У тој тежњи протекао је сам мој свестан живот“ (истакао Б.Р.) (стр. 16). Ова реченица делује ултимативно, обавезујуће и за онога ко је изрекао, али једнако тако и за онога ко је ишчитава. Поред ње, а нарочито преко ње, није могуће, напросто није пристојно, прећи. У овој самооцени садржано и све оно што је Добрица Ћосић признавао као своје заблуде, своја лутања, грешке и промашаје.

Његова сложеност говори о његовом значају, његовој важности што је доказао у времену у коме је живео, а показаће се и у времену које предстоји.

Добрица Ћосић као неспорно крупна чињеница српске културе - крупна личност није из једног дела. Његова сложеност говори о његовом значају, његовој важности што је доказао у времену у коме је живео, а показаће се и у времену које предстоји. Није могуће бити креатор и хроничар судбине искомаданог народа, какав је српски народ, а сам остати цео.

Добрица Ћосић је био огледало свога века, огледало у које ће се свако озбиљан морати загледати и у овом и другим вековима који следе, осим ако не жели да разбијањем огледала остане у уверењу да је другачији него што јесте. Добрица Ћосић је овом, и не само овом књигом, рекао много истине о себи, које су неретко и неповољне, и тиме нас обавезао да му верујемо када говори о другима, о другом, о српском народу и његовој судбини. Добрица с којим сам имао срећу да пријатељујем - изрекао је највише истина о српском народу - па се можда могу и у томе тражити разлози зашто се о њему изговара толико лажи.

Добрица Ћосић је пре и боље од других уочио колико је сунце далеко, проговорио о српским коренима и деобама, време смрти учинио бесмртним, стигао да буде верник, грешник и отпадник, од човека који је у младости стремио немогућем схватио је шта је стварно и могуће. Није заборавио да велики писци треба да имају и своје записе, саслушао је сваког ко му се обратио док се не би могло рећи да су њега слушали. Нисам познавао захвалнијег слушаца и искренијег неистомишљеника. Можда ће будући нараштаји, како је он волео да каже за оне који следе, имати више разумевања за оно шта је Добрица Ћосић створио, шта је значио, на шта је указивао, шта је поручивао и, коначно, за шта је бринуо. Овај осврт треба разумети као прилог таквом настојању и очекивању.

У Београду, 9. јул 2015.