петак, 30. септембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > „Нинџа корњаче“ и криза америчке меке моћи
Културна политика

„Нинџа корњаче“ и криза америчке меке моћи

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 28. август 2022.

Нинџа корњаче и Срби – зашто смо толико волели Младе мутанте

„Млади мутанти Нинџа корњаче“ представљају један од оних аспеката америчке и глобалне популарне културе који је у Србији и међу Србима уживао диспропорционално велику популарност у односу на место које заузимају на глобалној сцени. Много је разлога: „Корњаче“, анимирана серија која се у свету емитовала од 1987-1996. год., у Србаља су се појавиле почетком деведестих у генијалној синхронизацији РТБ у којој су учествовале легенде српске телевизије, чија су имена дан-данас синоним за цртани филм – Љубиша Бачић, Нада Блам, Властимир Ђуза Стојиљковић, и Никола Симић. Иако технички несавршена по данашњим стандардима, генијалност интерпретације и надахнут начин на који је преводилац Горан Кличковић спајао амерички борилачки треш са српским народним изрекама и идиомима учинили су ову серију култном.

У деценији изолације и санкција која је уследила, љубав према „Корњачама“ с „инкубирала“ захваљујући приватним снимцима на видео-касетама, које је свака поштена српска кућа са децом морала некако да набави. Када је почетком двехиљадитих ТВ „Пинк“ одлучила да преузме серијал и доврши синхронизацију епизода које код нас због санкција никада нису емитоване, могла је да рачуна на већ формирану публику и утемељен култни статус. Тај култни статус је био довољан да српска културна сцена настави да прати Корњаче у својим каснијим издањима. Сва значајна анимирана издања – серије из 2003., 2012., и 2018., као и изванредни филм из 2007. – квалитетно су синхронизоване на српски језик, носталгична видео-игра „Секачева освета“ изашла је у јулу ове године на насловној страни „Света компјутера“, а домаћи издавач „Голконда“ недавно је приредио и сјајно српско издање можда најбољег стрипа о Корњачама – „Последњег ронина“ Истмана и Лерда – практично истовремено са његовим објављивањем на енглеском језику.

Током деведесетих и касније популарност „Корњача“ код Срба тумачена је на најразличитије начине, који су их увек на неки начин уплитали са специфичном локалном културом, истовремено наглашено американизованом и глобализованом, али и помало „замрзнутом у времену“ захваљујући донекле санкцијама, донекле осетном старењу становништва

Међутим, оволика блискост српске публике са ликовима који представљају необичну маргину глобалне попкултурне сцене не може се објаснити само носталгијом за старом РТБ синхронизацијом, па чак ни глобалном популарношћу нових издања у светској индустрији забаве. Током деведесетих и касније популарност „Корњача“ код Срба тумачена је на најразличитије начине, који су их увек на неки начин уплитали са специфичном локалном културом, истовремено наглашено американизованом и глобализованом, али и помало „замрзнутом у времену“ захваљујући донекле санкцијама, донекле осетном старењу становништва. Корњаче су проглашаване за Србе „јер увек показују три прста“ (ко није у току, Млади мутанти на рукама имају само три прста), јер „не знају да раде, али знају да се бију“, јер су „увек на страни добра, али их медији сатанизују као зликовце и чудовишта“.

Гламур њујоршке канализације

Ова шаљива поређења не погађају далеко од истине – „Нинџа корњаче“ у великој мери опредмећују амбивалентни однос Срба према америчкој култури. Са једне стране, ми смо деведесетих управо представљали неку врсту европских Корњача – представници заборављене ратоборне прошлости, са застарелим етичким кодексом „бруке и части“, неспособни да се уклопе у „цивилизовано друштво“ и зато протерани на његове маргине (тј. „у канализацију“ Европе), а истовремено опседнути западном културом, њеним вредностима, и њеном естетиком („телевизијом и пицом“). Ово су све теме које проналазимо у најзначајнијим културним производима српског народа у овом периоду, као што су Кустуричино „Подземље“ (укључујући и филмове који су уследили касније, као и глобалне музичке феномене Горана Бреговића и касније „Но смокинг оркестра“), Драгојевићева „Лепа села лепо горе“, или цела турбофолк култура која управо и представља једну несхваћену, а генијалну трешасту сајберпанк самурајштину у духу омиљене српске цртане серије.

У питању уопште није безначајан друштвени феномен. „Корњаче“ лепо илуструју америчку меку моћ на њеном апсолутном врхунцу. Не само да су културни производи који су на домаћој културној сцени имале статус „смећа“ (тј. управо „треша“) рутински заузимали централна места у културама колонизованих народа које апсолутно нису имале ништа слично на домаћој сцени што би иоле могло да представља некакву конкуренцију, него је и садржај тих производа представљао недвосмислени доказ америчке планетарне хегемоније. Узмимо само атмосферу „Нинџа корњача“: Њујорк је приказан као гротло прљавштине и криминала, у коме банде криминалаца у панкерској одећи несметано малтретирају мирне грађане, у граду дивљају организоване криминалне групе под контролом страних технолошких олигарха и демонских чудовишта из друге димензије, док су институције система приказане као потпуно неспособне – полиција и војска могу само да се разбеже када се догађа нешто опасно, а медији проводе већину времена вођењем бесмислених хајки против оних који једини раде нешто да би се стање поправило, а проблеми решили.

Није било директнијег и безобразнијег coup de force глобалне америчке пропаганде од те – крајем осамдесетих и почетком деведесетих живот у њујоршкој канализацији читавим генерацијама деловао је узбудљивије, спектакуларније, и гламурозније од живота у стамбеним блоковима Москве, Источног Берлина, или Београда

А опет, Њујорк није било потребно улепшавати и гламуризовати, јер се подразумевало да је у питању центар света, место где се све дешава, место где сви иду (укључујући и ванземаљске окупаторе), и место које нико ни за шта не би хтео да напусти. Није било директнијег и безобразнијег coup de force глобалне америчке пропаганде од те – крајем осамдесетих и почетком деведесетих живот у њујоршкој канализацији читавим генерацијама деловао је узбудљивије, спектакуларније, и гламурозније од живота у стамбеним блоковима Москве, Источног Берлина, или Београда. Можда су ови блокови имали своје домове здравља, школе, паркове, јавне базене, али у њујоршкој канализацији могла се наручити пица, могао се вежбати нинџуцу, а када подигнеш поклопац шахта и извириш напоље – ти си у Њујорку. Београдска деца чежњиво су гледала своје мале шахтове и уске канализационе одводе и тешко уздисала, слутећи да њихов живот никада неће бити толико кул, колико је кул живот одбачених и презрених чудовишта у каналима испод Града који не спава.

Осцилације између субверзије и комерцијале

Прича, међутим, постаје много занимљивија када се погледа са друге стране огледала – из перспективе културе која је ове наративе и естетику производила. Ту још једном наилазимо на закономерности америчке меке моћи које нису свима јасне и очигледне, а које се изузетно лепо виде управо на примеру „Нинџа корњача“. Пропагандистима бившег Источног блока (и данашњег „мултиполарног света“), рецимо, никако није било јасно да највећа привлачност Америке не проистиче из њихове директне пропаганде, која је свакако постојала, и која није била ништа мање глупа, једнострана, и лажљива од било које друге – већ управо из самокритике, аутоироније, и аутосатире. Глобални Запад је доминирао глобалном културом јер га нико није критиковао убедљивије, него што он критикује самог себе. Наравно, овим критичким потенцијалом се врло ефектно манипулисало, и он је са изванредном лакоћом комодификован чим би се појавила опасност да његова критика постане истински разорна по политички и друштвени систем, баш као што је све време без проблема зарађивао новац оном истом корумпираном систему који је критиковао. Тако су са лакоћом „купљени“ (односно, „комерцијализовани“) изворно субверзивни покрети као што су рокенрол, сексуална револуција, или Нови Холивуд. Али „осећај“ америчких културних делатника деценијама је био беспрекоран – у њиховим културним производима увек је задржавана доза субверзије која би била довољна да одржи ореол бунтовничког духа и настави да продаје производ глобалној публици. Тако је бар било доскора.

Историја мита о Младим мутантима представља одличну илустрацију овог механизма на његовом врхунцу, а затим и његовог постепеног шкрипања и пуцања како је улога глобалног хегемона у свету почела да се мења и, још важније, како је његова унутрашња културна сцена почела све више да одудара од слике на којој је успостављена његова културна доминација. Али да бисмо то разумели, потребно је мало се упознати са историјом овог феномена. „Млади мутанти нинџа корњаче“ су почели 1984. као серија стрипова Кевина Истмана и Питера Лерда која је првенствено замишљена као црнохуморна апсурдистичка пародија популарне културе оног времена, нацртана у мрачном стилу тада актуелног „Гвозденог доба стрипа“, обилато цитирајући класике попут Френка Милера и Џека Кирбија. Стрип је био наглашено крвав и насилан, потпуно непримерен за децу, али је дрскост његове еклектичне премисе и уметнички таленат био довољан да му за само неколико издања стекне славу, прво у оквиру еснафа, а веома брзо и у широј популарној култури. Свега неколико година касније, серија стрипова је адаптирана у анимирану серију коју добро знамо, а која је, упркос грубој инфантилизацији, успела да задржи урнебесну скандалозност своје основне премисе и тако постане глобални феномен.

Прича се ту не завршава. Власници права на „Корњаче“, које су све време остале примарно серија стрипова, упорно су измишљали нове начине да наставе са глобалном експлоатацијом овог популарног бренда. Тако је 2003. почела са емитовањем нова анимирана серија, зрелија и намењена старијој деци (и, подразумева се, одраслима који су одрасли на оригиналима), која се у већој мери придржавала Истманових и Лердових стрипова као предложака. Иако је оцењена и од публике и од критичара као одлична, серија није постигла ни близу култни статус свог претходника. Среће није имао ни сјајни компјутерски анимирани филм из 2007. године, који вероватно представља и естетски и приповедачки најбољу адаптацију „Корњача“ ван света стрипа. Он је остао у сенци нискобуџетних и кичастих играних филмова из деведесетих који су експлоатисали популарност оригиналне анимиране серије, а која им је обезбедила култни статус упркос чињеници да је реч о веома траљавим остварењима, додуше ни близу толико траљавим као два филма у продукцији Мајкла Беја из 2014. и 2016., који су, иако духовити, у великој мери машили основну премису мита о Младим мутантима.

Кључну годину за франшизу представља преузимање права на „Корњаче“ од Истманових и Лердових „Мираж студија“ у руке америчке медијске мегакорпорације „Вијаком“ у 2009. години. Она је 2012. године на дечјем каналу „Никелодеон“ покренула нову анимирану серију, која је вештом комбинацијом носталгије са квалитетним приповедањем и одличном анимацијом успела да од „Корњача“ поново направи глобални културни феномен и опште место у свим продавницама играчака од Њујорка до Токија. Истовремено, права на стрипове продата су релативно младом издавачу IDW Publishing, који је франшизу још једном учинио релевантном у свету стрипа, вративши је у великој мери коренима из 1984., и објавивши неколико серија које се могу уврстити у класике Девете уметности. Изгледало је да су се „Корњаче“ дефинитивно вратиле, и да је успешно створен глобални мултимедијални бренд која ће моћи да се „музе“ унедоглед – налик на оно што раде „Марвел“, „Ди-си“, или „Лукасфилм“.

„Успон Нинџа корњача“ и паралишућа носталгија

Да ствари ипак не стоје тако добро показала је нова анимирана серија „Успон Нинџа корњача“, која је на „Никелодеону“ 2018. требало да замени претходну итерацију, чије се емитовање завршило претходне године. Уметници су добили потпуно одрешене руке да експериментишу, и да „поново измисле“ старе јунаке које ће приказати публици у потпуно новом светлу. Резултат је био предивно анимиран и духовито написан цртани филм који је толико био различит од претходника да – нико није хтео да га гледа. Корњачама и њиховим пријатељима је измењено оружје, промењени су им карактери, а акценат приповедања је пребачен са борилачких вештина на магијски театар апсурда који је био изузетно веран иконокластичном духу оригиналних стрипова, али је превише одударао од оригиналне анимиране серије да би могло да се игра на карту носталгије. И мада је реч о вероватно најлепше и најраскошније анимираним „Корњачама“ које су саме за себе биле серија вредна гледања и боља од већине других програма који се могу наћи на дечјим телевизијама, публика је одбила да им пружи прилику јер није била оно што се од ње очекивало. Серија је на крају грубо прекинута након свега једне и по сезоне, а ових дана је „Нетфликс“ емитовао (такође одличан, такође лоше прихваћен) дугометражни анимирани филм који се на њих надовезује.

„Успон“ је тако осветлио један од значајних проблема америчких стриповских и медијских франшиза, а посредно и америчке меке моћи као такве – она се у превеликој мери ослања на носталгију. Прошло је време када је свако смеће које одјекне у Америци могло да стекне култни статус широм света – данас то не полази за руком чак ни програмима у које је уложено много више труда, љубави, и уметничког талента

„Успон“ је тако осветлио један од значајних проблема америчких стриповских и медијских франшиза, а посредно и америчке меке моћи као такве – она се у превеликој мери ослања на носталгију. Прошло је време када је свако смеће које одјекне у Америци могло да стекне култни статус широм света – данас то не полази за руком чак ни програмима у које је уложено много више труда, љубави, и уметничког талента. Свет од Америке, баш као и Америка од саме себе, очекује цеђење старих попкултурних икона као суве дреновине, док све што је истински ново и оригинално више нема аутоматску прођу, већ мора да се мање-више равноправно бори на глобалном слободном тржишту на коме све већи број култура више нема комплексе ниже вредности у односу на Метрополу, баш као што је на техничком нивоу овладао продукцијом свега онога на шта је Америка некада држала културни монопол. Тако је и „Нетфликсов“ филм остао незапажен и занемарен и од стране публике, и од стране критике практично истовремено док је видео-игра „Секачева освета“, носталгична копија шестнаестобитних конзолних игара прављених по оригиналној серији стекла култни статус малтене и пре него што се нашла у продаји. Проблем је што се монопол не може одржавати само на носталгији и старим производима, и сви амерички гиганти осећају исти замор материјала, баш као што из оне суве дреновине капље све мање воде.

Паралишућа носталгија, међутим, није била једини проблем најновијих „Нинџа корњача“. Индустрија забаве већ деценијама има рефлекс да своје производе максимално деполитизује и деидеологизује, рачунајући да ће тако моћи да допре до најширег тржишта. Проблем је у томе што је макар имплицитна политичка субверзија, као што смо горе видели, увек стајала у корену популарности америчке културе. Оригиналне „Корњаче“, иако су у суштини представљале један генерички индустријски производ, представљале су одраз културе свога времена – хладноратовске параноје, страха од нуклеарног оружја, технолошког и економског успона Јапана, предђулијанијевске плиме криминала у Њујорку и сл. У поређењу са њима, серија из 2003. представљала је стерилну копију оригиналних стрипова без њихове критичке оштрице, а серија из 2012. генијално састављен колаж жанровских клишеа и филмских тропа.

Овакве „Корњаче“ у извесној мери јесу одраз модерне Америке у огледалу, али то је Америка која свету (и самој себи) више није онако интуитивно разумљива као што је била пре 40 година

„Успон корњача“ је такође аполитичан, осим стандардног робовања диктатима расне и родне инклузије, што је изазвало нарочиту аверзију код публике. У овој верзији, Леонардо, Донатело, Рафаело, и Микеланђело настали су од различитих врста корњача, а њихова пријатељица Ејприл о'Нил, која је најчешће приказивана као риђокоса Иркиња која тек након познанства са корњачама почиње полако да усваја борилачке вештине, у овој инстанци је црнкиња која у борилачким вештинама није ништа гора, ако није и боља од својих пријатеља. Публика је нарочито била скандализована ликом Сплинтера, који је одувек представљао својеврсну патријархалну икону мудрог оца и заштитника, а који је у овој верзији сведен на дебелог и лењег пропалитета који своје време проводи у фотељи, једући, гледајући ТВ сапунице, и маштајући о негдашњој слави великог борилачког мајстора. Овакве „Корњаче“ у извесној мери јесу одраз модерне Америке у огледалу, али то је Америка која свету (и самој себи) више није онако интуитивно разумљива као што је била пре 40 година. И иако су аутори серије заправо циљали на то да покажу развој, тј. „успон“ ових фелеричних и дисфункционалних ратника до вољеног идеала који је поставила оригинална серија – једноставно нико није имао стрпљења да ту причу одгледа до краја.

Издања IDW – две смрти Корњача у стрипу

Ова дисхармонија између онога што глобална јавност очекује од Америке и онога што је Америка способна да створи још је снажније наглашена у новој серији стрипова о „Нинџа корњачама“, коју од 2011. године издаје IDW Publishing. Ова серија је започела у сваком погледу фуриозно. Прича о Корњачама је ресетована уз досад најинтелигентније преплитање мита из оригиналних стрипова и оригиналне серије, познати ликови су убачени са додатном комплексношћу, нови ликови су допринели ширењу и освежавању приче, а све то је било заиста спектакуларно уметнички опремљено, уз мноштво сјајних споредних мини-серија које су биле приче за себе. Током сто основних и десетина споредних бројева могли су се пратити заиста генијални приповедачки лукови, укључујући климактични сукоб Корњача и Секача, Сплинтерово преузимање Клана стопала и постепено отклизавање у параноју и насиље, мистичну страну приче која је укључивала интелигентно уплетена древна божанства из европске и оријенталне митологије, и наравно – Крангово настојање да загосподари свемиром које кулминира ни мање, ни више, него пародијом Хашког процеса. Кранг током суђења врло убедљиво оспорава легитимитет суда и истовремено не успева да елиминише неугодне сведоке, али се процес свеједно завршава самоукидањем суда који сам себе препознаје као инструмент империјалне моћи. Укратко, у тим стриповима заиста има свега и свачега, понешто је генијално, али све је у великој мери достојан настављач оригиналних корњача.

А онда се након 100. броја догађа нешто необично. Стиже 2020. година, стиже пандемија короне, почињу протести „Црни животи вреде“, у америчким градовима се осећа атмосфера грађанског рата, а цела креативна индустрија у земљи „стаје у строј“ у борби против Доналда Трампа. У складу са тим, стрипови о „Нинџа корњачама“ се преко ноћи трансформишу у ватромет воук културе. Четворици браће се придружује пета, женска корњача – Џеника. Сплинтер, кога је робовање патријархалном, клановском погледу на свет отерало у организовани криминал, налази искупљење и гине. Стари Хоб, контроверзни предводник „Моћних мутивотиња“ и најзанимљивији лик новог серијала преко ноћи се претвара у карикатуру америчких десничара и заговорника расне чистоће и права на ношење оружја. Мутирани центар Њујорка се претвара у „слободну зону“ у којој се грађани самоорганизују, учествују у дебатним клубовима и причају о својим осећањима. Корњаче схватају да се насиљем само игра на руку непријатеља, и тако почињу да се баве комуналним питањима – Леонардо гаји башту, Рафаело помаже око јавне кухиње, Донатело поправља струју и интернет по комшилуку, а Микеланђело води подкаст и организује директну политичку акцију.

Тешко је објаснити колики шок представља то окретање целог мита о „Нинџа корњачама“ наглавачке. Стрип који је почео као сирова и крвава сатира претвара се у памфлет за промоцију „сигурних просторија“ и „друштвене освешћености“. Да ствар буде још бизарнија, практично истовремено IDW ангажује лично Истмана и Лерда да изда можда најбољи стрип о Корњачама свих времена – Последњег ронина. Стрип који и визуалним стилом и текстом подсећа на оригинале из осамдесетих (и ране бројеве IDW серије) прати Микеланђела који се након 30 година враћа у Њујорк – који је у међувремену постао затворена, тоталитарна деспотија под управом Секачевог унука Ороку Хирота – да освети убиство Сплинтера и браће. Стрип и атмосфером и причом представља својеврсну парафразу Милеровог култног „Повратка мрачног витеза“ у свету Нинџа корњача, и није ништа мање зрео, озбиљан, и мрачан, приказујући у сваком од бројева погибије некога од чланова тима. Финале стрипа је снажно и потресно, али оставља исту поруку као и освешћени стрипови горе – за Корњаче каквим их знамо у модерној америчкој култури нема места. Као реликти превазиђених вредности оне морају бити убијене, било физички, као у Последњем ронину, било кроз обесмишљавање, као у основној серији стрипова.

 

Да ли је америчка мека моћ ствар прошлости?

Баш као што су крајем осамдесетих „Млади мутанти нинџа корњаче“ представљали идеалну илустрацију америчке културне доминације планетом, данас они представљају идеалну илустрацију слабљења њихове меке моћи

Баш као што су крајем осамдесетих „Млади мутанти нинџа корњаче“ представљали идеалну илустрацију америчке културне доминације планетом, данас они представљају идеалну илустрацију слабљења њихове меке моћи. Пре свега, у њу је данас потребно улагати неупоредиво више новца. „Нинџа корњаче“ су се као феномен саморепродуковале у Србији под санкцијама без иједног уложеног долара, и на крају деведесетих биле су једнако култне колико и на почетку. Данас интересовање за серију о Корњачама траје колико трају рекламне кампање за филмове и играчке. Истовремено, популарност Корњача данас, баш као и већине „култних“ производа индустрије забаве, у великој мери зависи од могућности да се музе већ изнемогла крава жала за „златним“ Регановим временом и тријумфом Запада у Хладном рату. Како нови Хладни рат хвата маха, а домен хегемоније западне глобалистичке културе се сужава, тако и домети њихових културних производа постају све краћи. И то има директне економске последице, што чини њихову културу све настрљивијом, а последично и све мање примамљивом.

Без икакве сумње, Фабрика снова и даље има врхунске уметнике који могу маестрално да играју на карту носталгије, и да нам из године у годину нуде изванредне реинтерпретације и препакивања свега онога што смо волели у детињству. Проблем је што се препакивати не може унедоглед, и што све што направе ново и оригинално једноставно више не одражава оно што је Глобално село деценијама тражило и добијало од Метрополе. Не само да производи њихове културе више не одговарају глобалном поимању „Америке“, него они више не одговарају ни поимању „Америке“ у добром делу америчког друштва. Што за последицу има да, када они заиста направе нешто оригинално и свеже, попут серије „Успон Нинџа корњача“, публика за то једноставно више није заинтересована. Она воли стару Америку, а та стара Америка, попут свих старих ствари, након толиких деценија делује трошно, застарело, и уморно. Баш као у Последњем ронину, она уме истински дирљиво да оплакује своју смрт, да „достојанствено одјаше у залазак сунца“, и мало шта више.

Да ли то значи да Америка више не доминира глобалном културом? Далеко од тога. Концентрација богатства, технолошка надмоћ, огромна индустрија забаве, и политичка хегемонија гарантују да ће производи америчке културе још дуго бити у центру пажње. Али та пажња ће све више бити присилна, наметнута, купљена, остварена монополом који одржава интересовање за производ само онолико колико траје какофонија рекламне кампање. То, међутим, више није мека моћ. Мека моћ се шири осмозом, спонтано, и делује чак у Србији иза спољног зида санкција у време док су Срби директно војно конфронтирани са Америком. Помало парадоксално, Америка је имала више културног утицаја на те бунтовне Србе деведесетих, него што га има на ове данашње, питоме Србе. Једини истински носилац те старе америчке меке моћи данас јесте – носталгија. С тим што то није моћ ове данашње Америке, већ Америке од пре 40 година, чија је канализација била гламурознија од београдских домова културе, а чија је нацртана пица била укуснија од лесковачког роштиља. Та Америка је данас код куће презрена, превазиђена, и одбачена у име нове, освешћене културе. Али је она и даље најбоље пропагандно оружје које имају. И то само зато што у међувремену још нико није направио ништа боље.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер