Његошу и Кустурици у част, или зашто у Андрићграду није било „првих“ Срба и Црногораца

Нису ове моје речи упућене

свима њима недошлима

ни претња ни клетва

већ њихова

поодавно

поодмакла жетва!

29. 11. 2013.

Не знам. Морао сам. То је све што могу одговорити на питање мог побратима, и свих мојих пријатеља који су ме питали зашто сам данас на врат на нос, отишао из Србије, из Краљева града, смештеног уз колено вечне Жиче, и отишао на дочек бесмртном Његошу, у најмлађи му, а најдревнији град Србије, Балкана, Европе, и земаљског шара, што је њему подарен.

Ништа данас није било као што изгледа.

У овом случају ни овај дан, 29. новембар, не беше онај дан, на који сви најпре помислимо да је, а то је рођендан једне од наших многих у ништавилу и ватри несталих назови отаџбина. Оно што се данас спознало, то је да то заиста беше рођендан, али не неке, како кажу, бивше републике, већ нашег највећег живог песника, и будућег бесмртника, академика Матије Бећковића.

Ни Милорад Додик, овог, по свој прилици, врло необичног и вечног дана, не би више онај за кога се до сад издаваше. Не, није више у питању вођа прекодринских Срба, у за Србе претешким временима, а та сигурно нису она која су другима увек најтежа била, она када се гине и крв лије, већ су то она времена када се исцртавају нове, нама данас скоро непознате, границе Косовске и небеске, и за сва времена вечне, државотворне идеје, обездушеног, и за дуго поробљеног српства и оводринског и нешто мање оног прекодринског. Не није у питању више неки велики вођа прекодрински, већ велики ктитор српски, који указа на правац којим у трећи миленијум, ваља Србима, ко и свој њиховој браћи крвној и блиској, усправно и насмејано, као и он сам, ићи.

Ни Емир Немања Кустурица, није онај човек, за кога се дуго нама издаваше, а ми његови савременици, мислисмо због тога да га добро знамо, јер и то опет беше само наша ововремена варка и погрешна мисао, док он чекаше свој, од самог творца осмишљен, нови задатак и нову промисао. Мислисмо да је у питању наш највећи српски редитељ, а он, тек то данас појмисмо, никада томе, ни близу био није. И он ће од данас постати вечан, али не као редитељ, већ као наш највећи српски неимар, који поживе међу србима, на њиховом, чини ми се, никад тежем прелазу између два миленијума. Претходно српско размеђе миленијумско, остаде заувек у вечном мраку. Знамо само за нека имена, као што за краља или кнеза Часлава знамо, а он поред тог свег „силног“ знања нашег, оста да заувек чами и часлави, да нас са оне стране краја првог мрачног миленијума чека, док смо ми на путу ка нама самима, уствари залутали! Ни све Теслине зауздане и ујармљене силе универзума, не успеше да то српско доба макар мало осветле, не би ли видели, ко ли смо ми били и куда смо заумили. Данас је исти тај проблем новог размеђа два миленијума, захваљујући овом човеку, коме ове речи, само у његову част и пишем, заувек решен. Требало је само хиљаду година да се нови стари одговори задужбинарски опет новим умом појме и открију. Андрићград ће бити то свето место, које ће захваљујући Кустурици, за нових хиљаду година, чувати све те важне одговоре, које ми, Срби данашњице, на жалост, или на срећу, нити смемо, нити треба да знамо. Довољно је да те одговоре далеке будућности, за разлику од њега који их зна, ми макар само осећамо!

Ни Дрина на овај дан, не би више набујали и зелени непрелаз, кога само ћуприја Мехмед паше Соколовића могаше да умири и утиша за неколико дугих векова. Не! Дрина порасте ко мисао надошла из топле Кустуричине Херцеговине, која се у данашњем пресветлом дану без иједне зраке сунца, поче да прелива преко, преко само њој проходних стамених брда и планина, заданих од најтврђе камене вечности, и коначно напојене неком непознатом (можда неком завештаном Теслином, Пупиновом и Миланковићевом) и моћном силом постанка и трајања. И све то, само да би Дрина од данас вековима приманом хладноћом, и то од Андрићграда,обичним смртницима непознатом и небеском, новопримљеном топлином својом, почела се разливати ка плодоносној Семберији и Мачви, које обе, од када је света и века, по први пут од постања, и баш у овом чудесном дану, освануше и омркоше на истој страни. Дринској. Српској. Не Републици Српској. Већ обичној српској страни. Где год да је и која год да је.

Прво што ми се данас у подне, по доласку у Андрићград, у очи моје, и срце, и душу, заби ко стрела отровна, и што ме погоди ко усуд сами, беше мали број људи. Горчина ме запљусну, и јед нека, коју не умедох да савладам лако и изгнам из себе, да ми дан и повод за радост данашњи не оскрнаве. Напомињем, Кустурица је човек, кога не знам и који мене не зна, и који ме само редовно и увек, кад год се сретнемо препозна. Али на његовом лицу данас, ја не видех бол која мене неспремног, и затече и сасече. Изгледа да је он ту своју дилему, већ одавно решио, и то на својом руком изграђеном, и само свом, личном, грдном судилишту и губилишту. Човек такав, какав је он, свој пакао ствара, макар га и рајем звао, и „ништа њему није непознато, што год дође, он му је наредан“. Кад знаш одговоре, шта ће ти питања? Кад осећаш бескрај, шта ће ти времена?

Не би придошлих „првих“Срба данас у Андрићграду! Не би „првих“ Црногораца данас у Андрићграду! Не би „првих“ људи Србије и Црне Горе! Не би их! Не би ни „других“. Не би их! Не би ни „трећих“. Не би их! Не би ни имена њихових. Не би их! Не би ни имена наших. Не би их! Не би никаквих имена. Не би ни оних ничијих. Не би их! Не би ни оних сујетних. Не би их! Не би ни оних разједињених. Не би их! Не би ни оних што мисле да су много моћни. Не би их! Ни једног, ни другог! Ни српског, ни црногорског! Не трпи Његош такве. Не би ни угледних. Не би их! Свима њима је пресудио још давно Његош сами! Вечним ћутањем данашњим, само то потврди, док удобно смештен у свој трон небески, путује бесмртан, ка бескрају нашем, онако успут, не замарајући се, свима је њима очас пресудио још једном! Само их је у трептају мисли и крајичком ока погледао данас, и видео одмах шта се у Београду и Подгорици ради! Устао би радо да им све изречи, издуши, изњедри, изњегуши, али чему, кад је све написао већ, и боље се од тих речи и песме старе, не може! Само зато, он данас, и оста да и даље немо седи!

Ко од њих, тих назови „првих“, сме да погледа у постоље Његошевог споменика, где стоје изворно Андрићеве речи: „трагичан јунак косовске мисли“, које као да Његоша и дижу у сама небеса! Ко од њих сме да стане, пред ову громаду од човека, и ако не наглас, а оно бар у себи, прочита: „ТРАГИЧАН ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ“, а да ни на трен, не помисли да су те крупне и болне речи, данас упућене баш њима, и само њима! Ко од њих, од „првих“, „других“, „трећих“, из Србије и Црне Горе, и оних што мисле да су много моћни, сме да на овај дан помисли да је „трагичан јунак косовске мисли“, само њихова овоземаљска титула, само њима дата, и за сва времена! Ко то сме да помисли поред Његоша! Ко ће да свима њима објасни, да би данашњој Србији и Црној Гори, могле само њихове сузе и клечање дуго пред Његошем, на овом месту, некоме нешто да значи! Зато у Србији и Црној Гори, на ову двестогодишњицу Његоша, они од њега, ко од творчеве Правде беже! А могли су да изразе покајање макар! Право! Из душе! Опростили би им Срби! Ако не због себе, а оно због Његоша, јер зашто би опрост уопште требао да постоји, ако то не може! Али питам опет: Ко од њих сме да стане пред Његоша, и клекне пред ове речи, које лично Андрић, и пресуди и досуди, да буду само Његошеве, и то док је и Срба и света! Одговор је дао данашњи дан: Нико! Баш нико!

А кажу ми неки, да би они, ти несретници, што их ја овде из чисте ваше и моје забаве зовем „први“, сигурно данас дошли, него да су им забранили неки проклети странци! А ја кажем: Па тек такви пред Његоша нити смеју нити могу! Па устаће син земаљских небеса и врхова црногорских, устаће и главом кроз небо проћи! И где ћемо после сви ми са њим, са Његошем, кад он устане, и не буде имао где у данашњој Србији и Црној Гори, ни ногом да крочи! А и да крочи у Србију ову, тешко би му ико од нас, могао да објасни, ко су те крештаве жене, што чудним језиком новоговоре, што су лепе и силне ко „момче од ђевојке“, и шта то оне од њега хоће, и што га руже и што смрт његову поновну тако брзо траже! Где би тада могли да га сместимо сем код Кустурице у Андрићград, да макар ту, на миру он столује вечно! Само би нас Кустурица мого спасти беса Његовог што смо од „праха оца Србије“ тако важног за његових времена, стигли до „праха Србије“, а оца заборавили, и истисли, а и Србију у прах и пепео приправили!

И опет понављам: Не може се и не сме пред Његоша тако! Макар и бронзаног! Само зато што је Његош већ све рекао, оћутасмо и ми данас Његоша ћутљивог! Иначе би он сигурно устао, и наново нам свима теже речи но икад задао, и ко орао моћни нама закликтао и зарекао!

Шта ако од Ловћена бљесне, шта ако од Жиче и Студенице крене, шта ако од Грачанице и Високих Дечана затутњи, ко данашње Гламочко било, и споји се над читавим српским народом у једно Коло, велико и вечно! Шта ако се истина Његошева са Косова уздигне, и небо запара! Зато они и нису дошли, кукавна им мајка! Изабрали су да у силном страху, за свој живот овоземаљски бедни, још мало некако проживе, да некако допузе до самог краја, до тог обичног земаљског праха, као краја људског каквог било!

И зато су данас, овде у Андрићград, попут мене самог, и дошли само они мали непозвани! Дошли су и духовници, дошли су и неботворци, дошли су и смртници, и сви они српски ововремени и онострани, али и они вечни, и у вечности заробљени, ко што је Кустурица, ко што је и Његош сами!

Дошли су само они, због којих ће и захваљујући којима ће, овај град вечно и да живи и постоји. Само они. А и ко би други?