Октроисани закон за октроисани празник - Какав нам је закон о заштити ћирилице потребан, а какав ћемо добити

Октроисани закон за октроисани празник

Јавност у Србији и Републици Српској је пре неколико недеља сазнала да ће ове две српске земље ускоро усвојити скоро идентичне законе „о употреби језика у јавном животу и очувању ћириличког писма“. Иако се о овом пројекту прича већ годинама, за нацрт закона смо први пут чули када га је председник Србије Александар Вучић крајем августа свечано уручио српском члану Председништва БиХ Милораду Додику, да би неколико дана касније био усвојен на седницама влада Србије и Републике Српске, док се његово коначно усвајање у две Народне скупштине очекује до 15. септембра, тј. поводом новоустановљеног „Дана српског јединства, слободе и националне заставе“. Док је свакако добра вест што Србија и Српска након деценија чекања добијају неки облик законске заштите најстаријег живог књижевног језика Балкана (сви остали књижевни стандарди формулисани су касније у XIX и XX веку) и најстарије живе ћириличке азбуке на свету (сви друге азбуке у употреби кодификоване су након српске), практично све остало што се тиче процедуре састављања и изгласавања овог закона повод је за забринутост.

Пре свега, скандалозно је да се нацрт закона овако великог националног значаја (језик и писменост су темељ сваког националног идентитета) доноси иза затворених врата, и да јавност није упозната са његовим садржајем. Неколико дана пре очекиваног усвајања у двема Скупштинама, ми о овом документу дословно знамо само фрагменте које су нам пренели „инсајдерски“ медији, и нешто реакција институција и организација које су биле привилеговане да остваре увид у њега. Да ствар буде још гора, Одбор за стандардизацију српског језика САНУ, који би – уз Матицу Српску – требало да буде основно тело које учествује у изради овог документа, у два саопштења поздравио је његово (скоро) усвајање, али и признао да у његовој изради непосредно није учествовао. Са друге стране, огласио се и Хелсиншки одбор за људска права да апелује на посланике да одбаце закон, прогласивши га за „дискриминаторан“, а ћирилицу за „фактор националистичке мобилизације“ и „средство принуде и застрашивања грађана“.

Управо хистеричне реакције дела јавности који, попут Хелсиншког одбора, у српској ћирилици види баука којим се плаше мала грађанска деца, који инсистира да „ћирилица није угрожена“, а да је „двописменост културно добро које треба унапређивати“ (докле год то не подразумева било какву врсту унапређивања оног другог писма), показују колико је неозбиљно и неодговорно доносити октроисани закон као мачка у џаку, и тако претварати потпуно рутински (и одавно закаснели) документ националне културне политике у медијски и јавни скандал у најави

Управо хистеричне реакције дела јавности који, попут Хелсиншког одбора, у српској ћирилици види баука којим се плаше мала грађанска деца, који инсистира да „ћирилица није угрожена“, а да је „двописменост културно добро које треба унапређивати“ (докле год то не подразумева било какву врсту унапређивања оног другог писма), показују колико је неозбиљно и неодговорно доносити октроисани закон као мачка у џаку, и тако претварати потпуно рутински (и одавно закаснели) документ националне културне политике у медијски и јавни скандал у најави. Како то изгледа могли смо да видимо пре недељу дана, када је на сличан начин „преко колена“ уведено правило да школска година почиње интонирањем државне химне. Будући да у одсуству јавне дебате није било прилике да већина грађана покаже своју подршку, али ни искаже евентуалну критику на рачун ових прилично стандардних и рутинских (и популарних, и популистичких) потеза, државне власти су отвориле простор да недобронамерни медији, организације, и појединци чине управо супротно од оног што овим одлукама номинално хоће да се постигне – да вређају, омаловажавају, и блате националне симболе Србије.

Нажалост, по свој прилици ово је и била намера – па су ове две унилатерално и патерналистички донете политичке одлуке заправо третирале химну, језик, и писмо као пословичне „коске за глодање“ које се бацају јавности као симулакрум за политички дијалог. Као што је претходно донет Закон о родној равноправности, који је једнако тирански, једнако конспиративно, и једнако иза леђа струке и надлежних институција увео у јавну употребу такозвани „родно осетљиви језик“. Као што је, уосталом, донета и одлука о увођењу химеричног и несрећно одабраног Дана српског јединства, слободе и заставе, чија је једина сврха, како се чини, да се постара да национални празник свих Срба не буде оно што је увек био – Видовдан.

Јавна дебата далеко од очију јавности

Ако оставимо по страни јавност, а поготово онај њен део коме све што макар мало има предзнак „српски“, па макар то био само српски језик, или српско писмо, аутоматски „застрашује и угњетава грађане“, одсуство отворене јавне дебате о јавно доступном нацрту закона не само да представља рђаву парламентарну праксу, него и отежава сам процес доношења ваљаног законског документа. Док се закон не усвоји, ми немамо никакву могућност да установимо у којој мери он заиста помаже да се побољша тренутни положај српског језика и писма у јавности. Не само да о тексту нацрта нису могле јасно да се изјасне већ поменуте надлежне институције за стандардни српски књижевни језик, већ то нису могли ни привредни субјекти, медији, и организације које ће њиме бити погођене. А када се јесу изјашњавали, то је било пипање у мраку и реаговање на фрагменте и мрвице који могу да се нађу у медијима.

Ово није добро ни када је у питању банална и једноставна ствар као што је интонирање химне, а потенцијално је врло штетно када је у питању толико комплексно питање као што је употреба и заштита српског језика – језика који се масовно говори у различитим државама и различитим законским системима, и који сам има различите дијалекте, варијанте, и службене стандарде. У том контексту, рецимо, веома је лош преседан да закон о заштити српског језика и писма доносе Србија (у којој је српски службени језик по уставу) и Република Српска (у којој српски језик није ни именован у законском систему, већ се користи фраза „језик српског народа“), док су из овог процеса потпуно искључене језичке институције српског народа у Црној Гори, где је српски језик најдиректније угрожен и изложен прогону (да не помињемо Северну Македонију у којој је српски језик деценијама затиран, или Хрватску, у којој се ћирилица физички уништава на нивоу политичког фолклора). Ако се о овим темама пре усвајања нацрта закона разговарало, то је учињено далеко од очију јавности, којој ће закон, на крају бити понуђен по принципу „узми или остави“, и то након што га претходно усвоји парламентарна већина под контролом владајуће странке.

Једно или два писма, службена или јавна употреба

Највећи проблем овог закона, међутим, уопште нема везе са прекограничним заврзламама постјугословенског простора, већ са одсуством управо јавног консензуса унутар српског народа по два кључна питања: (1) да ли је ћирилица једино писмо српског језика; и (2) шта се подразумева по службеном, а шта под јавном употребом језика. Што се тиче првог, највећи део српске јавности спада у један од два табора – онај који ћирилицу подразумева као једино писмо (уз подразумевану употребу латинице као међународног писма које се користи у мерама, математици, природним наукама и сл.), и онај који сматра да „српски језик има два (равноправна) писма“. Ова друга категорија најчешће сматра да држава не би требало никако да се меша у употребу писма, и само мали број њених припадника се слаже са поборницима ћирилице да ћирилично писмо – пре свега у медијима и комерцијалној употреби – никако није равноправно, па је самим тим потребна његова институционална заштита. Притом ни у Србији, ни у Српској, нити у другим српским заједницама никада није направљено професионално истраживање јавног мњења по овим питањима, како би било потпуно јасно шта јавност тачно мисли о овим питањима – што је било неопходно учинити пре или за време јавне расправе о нацрту закона који се сада усваја.

Другим речима, „службена употреба језика и писма“ угурана је у Прокрустову постељу јавног сектора, док у практично свим осталим доменима јавне (sic!) употребе језика имамо упадљиву доминацију латинице

Исто тако никада није рашчишћено шта подразумева фраза „службена употреба“ језика и писма коју налазимо у 10. члану Устава Србије. Српски медији и привредни субјекти су ово протумачили као да значи да је „службена употреба“ писма искључиво употреба у државним органима и службама, па се на тај начин обавеза коришћења ћирилице не односи на јавне информације (и јавне фреквенције у медијима), не односи на уговоре, рачуне, фактуре, ценовнике, или декларације робе, па чак ни на уџбенике и научне радове на државним универзитетима. Другим речима, „службена употреба језика и писма“ угурана је у Прокрустову постељу јавног сектора, док у практично свим осталим доменима јавне (sic!) употребе језика имамо упадљиву доминацију латинице.

Овај проблем је нарочито акутан када је у питању штампа и издаваштво, где је доминација латинице нарочито алармантна. Док се папагајски понавља флоскула о „два равноправна писма“, пронаћи ћирилично издање у излозима најтиражнијих српских издавачких кућа скоро да је немогуће – често чак и када су у питању књиге за децу, које су некада биле оаза ћириличке писмености. Као нарочит апсурд, тешко је пронаћи чак и новија издања класика српске књижевности која нису штампана латиницом. Аутор ових редова је пре пар година у центру Београда неуспешно тражио ћирилично издање Павићевог „Хазарског речника“ – мада су књижаре на сваком кораку, и мада је мноштво издавача реиздало овај роман, ниједно издање није било на ћирилици, иако је Милорад Павић за свога живота увек водио рачуна да његове књиге увек буду издате пре свега у ћириличком издању. И мада ови издавачи, сваки пут када их јавност притисне око овог питања, крајње агресивно инсистирају на „два равноправна писма“, никоме од њих не пада на памет да би, ако су писма већ равноправна, они морали да имају издања на оба, а не само на једном од њих. Ситуација у медијима је још гора, будући да поред медија који сматрају да „имање два писма подразумева коришћење само једног, и то латинице“, један део њих – свакако у сагласју са ставовима Хелсиншког одбора – ћирилицу отворено омаловажава и дискриминише, препознајући у њој ону „принуду и застрашивање“ и симбол „национализма“, „шовинизма“, а неретко и – „фашизма“.

Шта нам конкретно доноси нови закон

Важно је напоменути да се нигде у овим примерима не помиње апсолутно никаква забрана латинице, већ искључиво обавеза да се користи ћирилица. То значи да је у већини ових случајева дозвољено, ако је некоме већ стало до „два равноправна писма“, да се декларације, техничка упутства, званична документа штампају паралелно на оба писма, што је свакако највише у духу догме о двописмености

Колико смо успели да сазнамо о садржају нацрта Закона о употреби језика у јавном животу и очувању ћириличког писма, он се директно бави неким од горе наведених проблема, нуди нека корисна и важна решења, али углавном све чини половично, недоречено, и заобилазећи кључне неуралгичне тачке. Како нам преносе медији који су били привилеговани увидом у текст закона, он подразумева пооштравање критеријума службене употребе писма у смислу да се он са државних институција преноси на све буџетске кориснике, укључујући медије у државном власништву, али и јавна предузећа. Ово не значи много, јер већина јавних предузећа и институција, укључујући ту и медијске јавне сервисе Србије и Војводине, углавном се педантно придржава употребе ћирилице. Додуше, сада ће на коришћење ћирилице бити обавезани и културни фестивали, професионална и струковна удружења, али и образовне институције, који су се листом до сада понашали као да су приватна предузећа која са државом немају везе. Још важнија је одлука да се коришћење ћирилице учини обавезним „у правном промету“, што у најмању руку подразумева обавезне ћириличке декларације робе, рачуне и признанице, правну и техничку документацију. Биће занимљиво видети да ли ће се то односити и на интерна документа и уговоре банака, која су још један бастион искључиве употребе латинице. Важно је напоменути да се нигде у овим примерима не помиње апсолутно никаква забрана латинице, већ искључиво обавеза да се користи ћирилица. То значи да је у већини ових случајева дозвољено, ако је некоме већ стало до „два равноправна писма“, да се декларације, техничка упутства, званична документа штампају паралелно на оба писма, што је свакако највише у духу догме о двописмености.

Други важан аспекат закона који је процурео у јавност јесу (неодређене) пореске олакшице за привредне субјекте који користе ћириличко писмо. Иако уопште није јасно шта се под овим подразумева – јер „коришћење ћирилице“ овде може бити било шта од „ћириличног логоа“ до „штампања књига ћирилицом“ – управо овај предлог је изазвао највећи гнев код оног дела „грађанске јавности“ који је „застрашен“ ћирилицом, и који се залаже за два писма, докле год не мора никада да гледа ћирилицу. Ако је ова мера, као што се чини, замишљена као конкретан и осетан стимуланс издавачким кућама да штампају ћириличка издања, и приватним медијским кућама да издају ћириличке новине и користе ћирилицу у својим електронским издањима и видео-материјалима, онда она свакако има смисла. Ако је у питању симболичка уштеда која се може остварити преко истицања фирме на ћирилици, онда од ње нема никакве нарочите вајде. Још једном – не знамо, и нећемо знати док се закон не појави у скупштинској дебати.

Оно што знамо, јесте да се овај закон – потпуно непотребно – посвећује питању брендирања привредних субјеката. Предузећа и организације са буџетском подршком биће у обавези да користе ћирилички лого, што је апсурдно и непотребно. Неке од ових организација имају лого на страном језику, нека су део међународних и регионалних брендова, и њихово терање да се ребрендирају може само да изазове аверзију према закону. Притом треба напоменути да и у Русији, и у Грчкој, и у Бугарској, где се коришћење локалног алфабета одавно регулише законом, под обавезу коришћења писма не потпадају регистроване робне марке и заштићени знакови, управо зато што су регистровани и заштићени такви какви јесу. То, наравно, не спречава, рецимо, компанију „Кока-кола“ да у свакој земљи у коју дође обавезно заштити посебну верзију свог лога на локалном језику и писму, чак и ако не намерава да га комерцијално користи. Пре пет-шест година смо и у Србији могли да видимо серију „Кока-колиних“ боца са ћириличким логом, а пре неколико година је руска „Кока-кола“ поводом Дана словенске писмености (Св. Ћирило и Методије) објавила свој лого на – глагољици.

Мимо наведеног, скоро да ништа не знамо о даљем садржају овог нацрта закона. Медији су пренели да он наглашава и поштује дијалекатске различитости, што је свакако добро, али и бесмислено – јер су дијалекатске различитости већ нормиране у стандардним верзијама српског језика које се користе у Србији, Српској, односно Црној Гори. Такође знамо да закон „ни на који начин не регулише приватну употребу језика и писма“, што је такође апсурдно, јер која би законска инстанца могла да регулише шта људи пишу по својим свескама и нотесима, или приватним порукама преко програма за поруке, које би по дефиницији требало да буду заштићене од сваког облика прислушкивања. Поготово забрињава што се у медијима скоро ништа не говори важној теми заштите српског језика од крађе језичке и књижевне баштине, као и од директних прогона којима је изложен у Црној Гори, Хрватској, и Северној Македонији. Одговор на овај крупан проблем морао би бити институционалан, али нема никаквих назнака да су аутори нацрта закона спремни да се са тим деликатним потенцијално поларизујућим проблемом непосредно ухвате у коштац.

„Ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена“

Идеја подразумева да свака јавна информација у Србији и на српском језику мора постојати у ћириличкој верзији, док је оглашивач, издавач, односно емитер сасвим слободан да паралелно објави и латиничну верзију. На тај начин би се истерали на чистац сви они који под кринком „два равноправна писма“, заправо, подстичу и промовиши искључиву употребу латинице, док ћирилицу дискриминишу као „одбојну“, „примитивну“, „опасну“, односно „застрашујућу“

Аутор ових редова је пре неколико година, када је први пут најављена јавна расправа на ову тему, написао опширан списак властитих предлога под називом „Прилог расправи о законској заштити српског писма и језика“. Без било каквог уласка у детаље тог обимног текста, његов основна идеја била је да се конкретно одговори на два кључна питања која су постављена горе тако што ће се изједначити статус службене и јавне употребе језика, али и тако што ће се трагати за елементарним консензусом између „ћириличке“ и „двописменашке“ струје у српској јавности. Тај консензус је тражен у максими ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена, која би требало да гарантује повратак ћирилице тамо где је скоро уопште нема – у велике издавачке куће, приватне медије, на рекламне билборде и сл. Идеја подразумева да свака јавна информација у Србији и на српском језику мора постојати у ћириличкој верзији, док је оглашивач, издавач, односно емитер сасвим слободан да паралелно објави и латиничну верзију. На тај начин би се истерали на чистац сви они који под кринком „два равноправна писма“, заправо, подстичу и промовиши искључиву употребу латинице, док ћирилицу дискриминишу као „одбојну“, „примитивну“, „опасну“, односно „застрашујућу“.

Предлог је такође био да ове мере буду временски ограничене, како би се њихова примена зауставила у тренутку када однос два писма у јавној употреби буде у складу са вољом већине. То може бити однос 50:50, ако је превагну „двописменаши“, или преокретање тренутног односа до 80:20 у корист ћирилице, што би свакако задовољило чак и најтврдокорније присталице „само једног писма“, укључујући и аутора овог текста. Притом реч не би била о употреби у државним органима, где устав недвосмислено прописује ћириличко писмо, већ управо у јавној употреби – у издаваштву, медијима, рекламама.

Практичне последице оваквих мера, још једном, не би биле да се икоме забрани употреба латинице, већ искључиво да се они који су лењи, конформисти, или чак недобронамерни, натерају да поштују своју властиту догму о „два писма“. То би значило да би свака књига штампана на српском језику морала да има ћириличко издање, поред латиничког. То би значило да би сваки рекламни билборд морао да има ћириличку верзију, поред латиничке. И да би сваке новине на српском језику морале бар пола тиража да штампају на службеном писму. Ако је лењост и немар довела до тога да латиница превагне над ћирилицом, онда је сасвим фер да се лењост и немар искористе као средство да се равнотежа поврати. А да се људима који сматрају да „у модерној Србији нема места за ћирилицу“ јасно стави на знање да је њихов однос према српском писму назадан, антикултуран, шовинистички, и – неприхватљив.

Тренд који улива оптимизам

Оно што је сигурно, јесте да се проблем истискивања ћирилице из јавне употребе законским санкцијама и субвенцијама може само привремено санирати, док је за дугорочно очување живе ћириличке писмености (уместо празног украса и музејског писма) неопходна системска, стрпљива, и пажљива кампања неговања свести о значају хиљадугодишњег визуалног идентитета и континуитета српске писмености, у којој треба да учествују и медији и држава, али пре свега образовне институције. И ту се заиста скоро ништа не може постићи присилом, наметањем, или забранама. Још мање се ишта може постићи октроисаним законима који не консултују јавност и заобилазе кључне језичке, научне, културне, и образовне установе које се питањем језика баве. На тај начин „закон о заштити ћирилице“ биће само популистичка „љута трава на љуту рану“ једнако ауторитарно и нетранспарентно донетог „закона о родно осетљивом језику“, а оба ће бити само – мртво слово на папиру.

Оно што, међутим, нарочито улива оптимизам, јесте што су српски језик и српска ћирилица, упркос вишедеценијском одсуству институционалне подршке, успели да се изборе за своје место у новом, дигиталном окружењу. И заиста – ћирилице на интернету има неупоредиво више него у српским медијима, на српским улицама, и у излозима српских књижара. Док „застрашени грађани“ и даље папагајски понављају да је „латиница писмо информативних технологија“ и да нас „ћирилица враћа у средњи век“, гиганти модерних комуникација као што су „Гугл“, „Мајкрософт“, „Фејсбук“, или „Твитер“, својим корисницима у Србији аутоматски нуде свој софтвер и комуникационе апликације локализоване у одличном преводу на српски језик, и наравно – ћирилицом. Док читаоци у књижарама не могу да нађу ниједну новију енциклопедију штампану ћирилицом, српска (примарно ћириличка) Википедија има више чланака од Википедија на вишеструко многољуднијим турском и румунском језику, односно на језицима неупоредиво богатијих земаља као што су Грчка, Мађарска, или Чешка. Док нас убеђују да нам је латиница неопходна „због странаца“, странци препознају ћирилицу као део визуалног идентитета Србије и укључују је у своје брендове и производе за српско тржиште.

Без сумње, положај у коме се налази ћирилица у јавној употреби у Србији данас је и даље лош, што је последица више од пола века немара, јавашлука, и агресивне латинизације, прво српскохрватског, а затим и српског књижевног стандарда. Међутим, ситуација је данас кудикамо боља него пре десет година, а српско писмо је највише угрожено управо у издањима и публикацијама оних који се најгласније куну да су „два писма наше богатство“

Без сумње, положај у коме се налази ћирилица у јавној употреби у Србији данас је и даље лош, што је последица више од пола века немара, јавашлука, и агресивне латинизације, прво српскохрватског, а затим и српског књижевног стандарда. Међутим, ситуација је данас кудикамо боља него пре десет година, а српско писмо је највише угрожено управо у издањима и публикацијама оних који се најгласније куну да су „два писма наше богатство“. А ако је положај ћирилице данас бољи него што је био, то није захваљујући политици министарстава културе и просвете у Србији и Српској, то није чак ни захваљујући језичким институцијама као што су Одбор за стандардизацију и Матица Српска, већ искључиво захваљујући волонтерима, љубитељима, и занесењацима који су преданим радом и трудом доказали својим суграђанима не само да за ћирилицу има места у модерним комуникацијама, већ и да је њено коришћење лепше, примереније, а често и – писменије. Ти анонимни људи настављају да предано раде на дигитализацији српске књижевне баштине и локализацији софтвера на српски језик, без икакве државне подршке или субвенција, просто зато јер сматрају да тако треба. Ако се испостави да држава преко овог закона – чији садржај тек треба да видимо – жели да у том процесу помогне, утолико боље. Али највише што можемо да очекујемо од ње у овом тренутку јесте – да не смета.