Повратак Камероновог Аватара – екологија, антиколонијализам, и Српство у свемиру

Повратак чаролије великог платна

Када је пре 13 година филм Џејмса Камерона о плавим ванземаљцима од три метра који бране своју планету од насилне колонизације земљана оборио све рекорде гледаности у историји кинематографије, холивудски студији одмах су потрчали да пронађу рецепт за тај феноменалан успех како би што пре могли да га понове. Њихове најумније главе су тада дошле до закључка да тајна сигурно није у беспрекорном визуалном приповедању које код публике изазива осећај чудесног и невероватног, универзално разумљивом традиционалном херојском наративу који јасно разликује добро и зло, класичним ликовима и симболима са којима се лако идентификовати, нити у огромном уложеном труду да сваки аспект филма одише беспрекорношћу и уметничком тежњом ка савршенству. Уместо тога, они су закључили да разлог мора бити – у 3D технологији. Заиста, Камеронов амбициозни филм изазвао је читаву револуцију у глобалној кинематографији, извадивши из нафталина вашарску атракцију „тродимензионалних пројекција“ из ’80-их година прошлог века (иначе измишљену још далеке 1922. године) и претворивши је у део свог уметничког израза. Након Аватара, 3D технологија је постала индустријски стандард за безмало све филмове који претендују на статус „блокбастера“, дала је алиби власницима биоскопа да дуплирају цене карата, унеколико је помогла да се поново пробуди интересовање публике за биоскопске пројекције у време све квалитетнијег телевизијског програма и интернет платформи за емитовање, али није произвела ниједан филм који је успео да понови успех свог узора. Све док Камерон ове године није снимио наставак Аватар – Пут воде.

Модерни блокбастери тако подсећају на скоројевиће којима није довољно да троше огроман новац на одећу и шминку, већ им је важно да се види на шта су га све потрошили, па се тако и сами претварају у карикатуру високог друштва које мисле да имитирају

А оно по чему и први, и други Аватар толико одударају од имитатора и претендената на титулу „најпрофитабилнијег филма свих времена“ јесте управо свест аутора да ниједан филм и ниједна прича не могу бити велике искључиво из техничких разлога. Самим тим најновија технолошка решења, најскупљи филмски сет, најмодернији компјутерски ефекти, све је то безвредно ако не служи да се боље дочара прича која је сама по себи привлачна, узбудљива, и лепа. Штавише, ова врста садржаја често уме да смета приповедању, претварајући филм у циркуску атракцију у којој радња и ликови служе само да би повезали различите секвенце немогућих специјалних ефеката који из године у годину изгледају све извештаченије и неприродније, како се филмаџије труде да покажу инвеститорима у шта је отишао њихов новац. Модерни блокбастери тако подсећају на скоројевиће којима није довољно да троше огроман новац на одећу и шминку, већ им је важно да се види на шта су га све потрошили, па се тако и сами претварају у карикатуру високог друштва које мисле да имитирају.

У оба Камеронова Аватара имамо сасвим другу динамику. Да, у питању су остварења у чију је „филмску магију“ уложено невероватно много новца, и да, компјутерски генерисани призори и специјални ефекти често делују као да су сами себи сврха. Без сумње, оба тросатна филма могла би бити дупло краћа када би се из њих избациле сцене које не служе ничему другом осим сликању атмосфере туђинске планете и њених ванземаљских екосистема. Али када се боље погледа, без њих то једноставно не би био тај филм. Камерон је специјалне ефекте претворио у део свог естетског израза, и они у овим филмовима играју најважнију улогу – да очарају и задиве све циничнију и све џангризавију публику, и да спонтано и неприметно помере њихове хоризонте очекивања како би им омогућили да искрено уживају у једној класичној авантури какве се одавно више не снимају јер се сматра да су „превише наивне“ и политички некоректне.

Антиколонијализам старе школе

Аватари су стога parexcellence антиколонијалистичка дела, а да се истовремено у приказивању радикалног зла (западног) технократског колонијализма придржавају класичних мотива који снажно одударају од савремене политички коректне „воук“ културе

Колико год визуални израз и Камероново редитељско мајсторство били витални за успех ових филмова, последњу реч у изградњи њиховог култног статуса ипак има њихова прича. А ту причу су 2009. године баш као и данас многи проглашавали за галиматијас жанровских клишеа и холивудских општих места, често заборављајући да холивудски филмови толико често личе једни на друге управо зато што људи начелно воле приче које се придржавају одређених класичних образаца, чија су правила, мотиви, и симболи успостављени још у времена пре појаве писане књижевности. У том смислу оба Аватара заиста причају оне приче које су од Холивуда направиле глобални феномен, евоцирајући општа места западне популарне културе као што су пустоловина, одрастање, сукоб цивилизације и природе, еманципација, и наравно – слобода.

Оно што је код оба филма нарочито узбудљиво јесте што они веома успешно преплићу типизоване ликове карактеристичне за тзв. Стари Холивуд са конфликтом са ауторитетима државе и корпоративног капитала која је карактеристична за Нови Холивуд. Аватари су стога parexcellence антиколонијалистичка дела, а да се истовремено у приказивању радикалног зла (западног) технократског колонијализма придржавају класичних мотива који снажно одударају од савремене политички коректне „воук“ културе. То значи да приче о заштити животне средине и рушилачкој, безбожној, и нечовечној природи колонијалне експлоатације не произилазе из лицемерних агенди које занима само игра престола у глобалним кулоарима политичке моћи, већ проистичу из аутентичне љубави према природи и вере у људскост којима су обиловала „наивна“ и „инфантилна“ дела Старог Холивуда, али и потребе да се радикално и убијито критикује властито друштво онако како је то радио Нови Холивуд.

У новом филму, баш као и у претходном, публика, наравно, има пуно право да симболичку причу коју гледа стави у било који контекст који јој одговара – колонизатори могу бити Американци, Руси, или Кинези, а прогањани домороци – Индијанци, Вијетконг, или Талибани – али сама прича не говори ни о коме од њих, већ о природи колонијалне експлоатације и разобрученог глобалног капитала као таквој

Још једном, спори темпо радње и очаравајуће визуално приповедање овде играју кључну улогу – да ишчаше гледаоца из властитог система идеолошких предрасуда и светоназора, и пренесу га у један сасвим другачији свет у коме су ствари управо онакве како изгледају – похлепни рударски конгломерати су џиновске штеточине, традиционалне заједнице су чувари аутентичног живота у складу са природом, планетом и Богом, хероји су храбри и честити, а негативци – банално зли. У новом филму, баш као и у претходном, публика, наравно, има пуно право да симболичку причу коју гледа стави у било који контекст који јој одговара – колонизатори могу бити Американци, Руси, или Кинези, а прогањани домороци – Индијанци, Вијетконг, или Талибани – али сама прича не говори ни о коме од њих, већ о природи колонијалне експлоатације и разобрученог глобалног капитала као таквој. Па ипак, у свему томе, Џејмс Камерон успешно заобилази неке подводне мине и стаје у одбрану традиционалних вредности на начин који је незамислив код модерних „воукиста“, и то ове филмове чини не само лепим, већ и у великој мери и субверзивним.

Филозофски проблеми и идентитетске заврзламе

Централно место заплета првог Аватара тицало се филозофског проблема јединства духа и тела – главни јунак био је разапет између два различита тела, од којих је једно било „његово“, људско, али такође непокретно и оседлано обавезама према неморалној и нечовечној корпорацији са којом је потписао уговор, док је друго било „туђинско“ – припадало је другој биологији, другој култури, па чак и другој метафизици. Његов избор је био заснован на части и жељи за слободом, али је свеједно навео низ критичара да Камерона оптуже за мизантропију – приказивање целог људског рода као паразита и штеточина и сврставање јунака филма на страну ванземаљаца у борби против властите врсте која је притом егзистенцијално угрожена на својој властитој планети (додуше, својом кривицом). Ови аргументи нису наивни и мотив мизантропије је итекако присутан у савременом Холивуду, али у случају Аватара они су били ситничави, усиљени, и у великој мери истргнути из контекста.

Да Камеронови мотиви ипак нису били злонамерни према људском роду као таквом, него искључиво према корпоративном колонијализму као специфичном производу (једне конкретне) људске цивилизације, очигледно је у другом филму, који причу о личном идентитету ставља на сасвим други колосек. У Путу воде – другом од планираних (најмање) пет делова Аватара – више немамо мотив особа које мењају тела, а немамо ни јасно повучену границу између људи и ванземаљаца (на'вија), нити су њихови односи тако јасно и једноставно постављени. Да, на'вији су и даље добри домороци који живе у складу са природом и у мистичком јединству са пантеистичким божанством које прожима сав живи свет на планети Пандори, људи су и даље окрутни колонизатори који сматрају да им технолошка надмоћ даје право да са друге планете отму све што им је потребно за одржавање свог властитог умирућег света, али међусобна интеракција ове две културе више није тако једноставна. Пре свега, питање избора између два света више није биолошко – и главни јунак (бивши маринац и вођа на'вија Џејк Сали, игра га Сем Вортингтон), и главни негативац („аватарска копија“ пуковника Мајлса Кварича који је погинуо у првом филму) су „бивши људи“ којима су „туђа тела“ једина која имају, и оно што их чини да одаберу једну, односно другу страну, није више ствар расне припадности овој или оној врсти, већ искључиво ствар наратива о самом себи кога се ови ликови придржавају.

Камерон нам тако прича једну заиста комплексну причу коју није лако „превести у реални свет“ – све док не схватимо да у њеном корену стоји једноставна и универзална порука: да идентитет сваког од нас суштински почива на моралним изборима које чинимо, а не на било каквом сплету спољашњих околности

Овај моменат додатно наглашава лик Спајдера – детета из људске колоније које је одрасло међу на'вијима и које свесно бира да припада њиховој култури, иако не дели њихову биологију, не може да дише њихов ваздух, нити да „учествује“ у колективној свести њиховог планетарног божанства. Као додатни televisepresentaмоменат, он је истовремено биолошки син поменутог Мајлса Кварича чији главни негативац, генетски произведени на'ви, „аватар“, са учитаним његовим сећањима и карактером. Њих двојица стога ступају у необичну динамику оца и сина, развијајући филозофски интригантан однос бриге и одговорности један према другом упркос чињеници да је њихова „родбинска“ веза потпуно арбитрарна, и да у већој мери припада домену „приче“ него било каквој реалној биологији. Притом је аватар „Кварич“ само оруђе у рукама корпорације која га је произвела да буде њена ударна песница на Пандори, док је Спајдер својеврсно „тринаесто прасе“ међу и иначе веома ксенофобним на'вијима, који нису у стању да као истински своје прихвате ни „полутанску“ децу главних јунака, а камоли људско биће. Камерон нам тако прича једну заиста комплексну причу коју није лако „превести у реални свет“ – све док не схватимо да у њеном корену стоји једноставна и универзална порука: да идентитет сваког од нас суштински почива на моралним изборима које чинимо, а не на било каквом сплету спољашњих околности.

О заштити породице и обавези отпора тиранији

Упркос томе, однос према свету који Камерон ставља у срце свог херојског наратива није западњачки индивидуализам и солипсизам. Џејк Сали и његова жена Нејтири примарно нису револуционари и борци за слободу, већ обична породица која је у потпуности фокусирана да заштити своју децу од сасвим опипљиве спољашње опасности. Штавише, основни заплет филма представља тестирање једне од основних консеквенцијалистичких парадигми западног империјализма – идеје да жртва сноси одговорност за злочине џелата. На самом почетку филма, Џејк Сали одустаје од борбе против колонизатора како би заштитио своју децу од одмазде, само да би схватио да је у свету у коме су његова деца легитимна мета зато што се он супротставио тиранији једини начин да се деци обезбеди икаква будућност и икаква безбедност – да се тиранин порази у борби и уништи.

Камеронови „добри дивљаци“ нису никакво апстрактно племе хипика које се држи за руке и пева песме дрвећу, већ окрутни и патријархални (sic!) ратници који су спремни да убију (и непријатеље, али и невине!) и да сами буду убијени у борби за крајње традиционалне и конзервативне циљеве – породицу, заједницу, земљу, и – Бога

Камерон овај закључак не натура својој публици на нос, него је полако и постепено провлачи кроз читаву једну епопеју бежања и сакривања, и суочавања са све дрскијим и све обеснијим непријатељем. Али та непријатељска претња није осликана као апстрактни изазов за част и лично достојанство јунака, већ управо као егзистенцијална претња за његове најмилије – жену и децу. Његове моралне дилеме, као и закључци, иако јесу испричани мелодраматским језиком, носе у себи тежину реалних историјских догађаја, а сцене губитка и бола, иако приказују измишљене плаве људе, на моменте асоцирају на документарне слике стварних жртава прогона са неког од ратишта Трећег света.

Холивудски страх од сопствених негативаца

Као што је већ речено, највећа вредност другог Аватара јесте то што се бави крајње актуелним политичким темама данашњице – екологијом и деколонизацијом – истовремено избегавајући општа места политички коректне идеологије званичног глобалистичког наратива. Његова екологија није апстрактно махање плакатима привилегованих активиста на конвенцији светских лидера о климатским променама, већ неравноправна борба сељака који без икакве институционалне подршке покушавају спасу своје њиве, реке, или шуме од површинских копова, дивље урбанизације, или мини хидроелектрана. Камеронови „добри дивљаци“ нису никакво апстрактно племе хипика које се држи за руке и пева песме дрвећу, већ окрутни и патријархални (sic!) ратници који су спремни да убију (и непријатеље, али и невине!) и да сами буду убијени у борби за крајње традиционалне и конзервативне циљеве – породицу, заједницу, земљу, и – Бога.

Наспрам тог убедљивог и комплексног сликања једне стране у сукобу, Камерон једноставно није имао храбрости да једнако дубоко и садржајно прикаже другу страну, очигледно се плашећи да његови зликовци не испадну превише убедљиви, односно да се у очима публике не хуманизују. Без сумње, главни негативци у филму – Кваричев аватар и капетан „китоловаца“ Мик Скорсби приказани су као храбри људи апсолутно посвећени свом послу, али се редитељ очигледно плашио да не испадну толико харизматични, да то помути јасноћу приповедања и црно-бели наратив на коме се инсистира, па им приређује неколико усиљених сцена симболичког „шутирања пса“, како би се у очима публике сигурно одгурали „иза моралног хоризонта“.

А да је био мало опуштенији у давању простора овим негативцима да се размашу, Пут воде би добацивао до нивоа највећих антиколонијалних остварења Новог Холивуда – Кополине Апокалипсе данас и Кјубриковог Бојевог метка – чије су најупечатљивије сцене управо иронизовање традиционалне глорификације америчке војске и војне технике

Ово се најбоље осети на плану музике, где Камерон пропушта неколико „зицера“ да демонстрацију технолошке надмоћи колонизатора нагласи пуштањем агресивније и импресивније музике попут тврдог рокенрола, за чиме су неке сцене у филму просто вапиле. То упадљиво одсуство милитаристичког шмека међу негативцима није ништа друго него снисходљивост према публици која се третира као неспособна да сама разликује добро и зло, па је самим тим не треба излагати искушењу идентификације са зликовцима, чему је, додуше, један део јавности који је подозрив према исполитизираној „зеленој агенди“ и варварској „деколонизацији“ итекако склон. Ограничавајући на тај начин властите негативце, редитељ публици нуди етички плићи и, што је још важније, естетски несавршенији филм. А да је био мало опуштенији у давању простора овим негативцима да се размашу, Пут воде би добацивао до нивоа највећих антиколонијалних остварења Новог Холивуда – Кополине Апокалипсе данас и Кјубриковог Бојевог метка – чије су најупечатљивије сцене управо иронизовање традиционалне глорификације америчке војске и војне технике. Пропуштање да се нешто слично учини са заиста импресивним сценама налета хеликоптера, односно лова на ванземаљске „китове“, представља највећу празнину у иначе беспрекорном филмском приповедању.

Српство и даље јако у Холивуду

Једна од јачих страна оба Аватара јесте класичност њиховог основног епског наратива која оставља простор да се у генеричку причу учитају конкретне историјске вредности и идеолошки назори. Ипак, неке културе ће у овој причи моћи лакше да се препознају од других, а слика у огледалу неће свима бити једнако пријатна. На пример, колико год представа о добрим дивљацима који живе у складу са природом била блиска америчким конститутивним митовима о урођеницима и пионирима, технолошка цивилизација којој припадају приказана је недвосмислено као бездушна и безбожна корпоративна машина која уништава све пред собом и не преза ни од чега у јурњави за профитом. Она је дубински корумпирана и неспособна да се поправи, а једини начин за индивидуално спасење њених припадника јесте њено потпуно напуштање и лична духовна трансформација.

Није само ствар у томе што су на'вији технолошки заостао народ који штапом и канапом од агресије технолошки надмоћнијег противника брани своју свету земљу која представља заветно место са кога остварују директну метафизичку везу са Богом. Није ствар у томе што они фасцинирају дошљаке својим традицијама и народном етиком која се у страним културама давно изгубила и заменила дехуманизованим „институцијама цивилног друштва“. Није ствар ни у томе што они „не знају да раде, али знају да се бију“. Заплет овог најновијег филма залази у сасвим конкретне догађаје из новије српске историје и дотиче се неких од наших највећих националних траума

Наспрам Американаца, Срби и у другом филму могу да препознају крајње специфичне елементе националне митологије. Није само ствар у томе што су на'вији технолошки заостао народ који штапом и канапом од агресије технолошки надмоћнијег противника брани своју свету земљу која представља заветно место са кога остварују директну метафизичку везу са Богом. Није ствар у томе што они фасцинирају дошљаке својим традицијама и народном етиком која се у страним културама давно изгубила и заменила дехуманизованим „институцијама цивилног друштва“. Није ствар ни у томе што они „не знају да раде, али знају да се бију“. Заплет овог најновијег филма залази у сасвим конкретне догађаје из новије српске историје и дотиче се неких од наших највећих националних траума.

Наиме, главни јунак Аватара – Џејк Сали, натурализовани на'ви – препознат је као први човек отпора колонизацији, и стога га колонијална управа немилице лови, користећи се војницима који генетски припадају његовом народу, али су им душе сасвим буквално продане окупатору. У овом лову на човека, окупатор у свом добро препознатљивом маниру не преже ни од угрожавања његове породице и деце, а спреман је да попали и уништи читава села само зато што постоји сумња да су му пружили уточиште. Притом је једини истински злочин који је јунак починио – борба да се своја породица и свој народ, коме је приступио слободном вољом пронашавши мир у његовој религији, заштите од физичког затирања и уништења. Ако вам прича делује познато, то је зато што је она идентична са садржајем песме WantedMan „Но смокинг оркестра“ Емира Кустурице. Песме која је такође посвећена једном познатом српском Човеку са Потернице.

Темељне вредности на'вија веома подсећају на традиционално (и у разним „прогресивним круговима“ проказано) Српство. Породица је све, и да би се она заштитила, на'вији без размишљања полазе у рат 

Ове сличности, притом, нису само појавне. Темељне вредности на'вија веома подсећају на традиционално (и у разним „прогресивним круговима“ проказано) Српство. Породица је све, и да би се она заштитила, на'вији без размишљања полазе у рат. Уместо техничке рационалности и вагања узрока и последица, на'вији своје одлуке доносе на основу традиционалних вредности које подразумевају не само светињу огњишта и гостопримства, већ и културу „ајдуковања и јаташтва“ и бескомпромисне борбе за слободу, и томе уче и своју децу. Истовремено, највећи проблеми на'вија су унутрашња сегрегација и нарцизам малих разлика (конкретно између „шумских“ и „приморских“ на'вија, звучи познато?), коју спољни непријатељ експлоатише како би их уклањао као претњу једне по једне, истовремено окрећући против њих властите „аватаре“ – припаднике њихове врсте и културе који беспоговорно служе страном господару и спремни су и живот да положе за њега. У најмању руку, у данашњој Европи мало је култура које се тако детаљно уклапају у ову матрицу као српска.

Било како било, Џејмсу Камерону је пошло за руком да понови успех свог првог филма од пре 13 година, а да истовремено не сними његову карбонску копију. Други Аватар сведочи о редитељевој спремности да сву своју креативну снагу посвети сликању једног нарочитог света из сопствене маште, тако да та слика – упркос необичној научно-фантастичној премиси – истовремено очарава својом класичном лепотом, и актуалношћу својих порука. И по други пут милиони гледалаца из целог света хрле у биоскопе да гледају нешто што је у основи анимирани филм о плавим људима из далеког свемира. Очигледно, холивудска фабрика маште није заборавила како да очара планету. Ствар је само у томе колико храбрости има да пусти ту машту са ланца. Од тога, у најмању руку, не зазиру стари лавови попут Камерона.