Претпразничко вече

 Сјутра је празник. Своју свјетлост меку 

Кандило баца и собу ми зâри. 

Сâм сам. Из кута бије сахат стари, 

и глухи часи неосјетно теку. 

Напољу студен. Пећ пуцка и грије. 

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, 

И слушам како грањем замрзнутим 

У моја окна голи орах бије. 

Тако на врата суморног ми срца 

Сјећање једно удара и чека 

Кô друг и сабрат, као душа нека 

Што са мном плаче и у болу грца. 

Негда у таке ноћи, када отка 

Помрлом грању зима покров ледан, 

Ова је соба била кô врт један, 

Гдје је поток текла срећа кротка: 

Као и сада, пред иконом сјаји 

Кандила свјетлост. Из иконостаса 

Сух бршљан вири. Лако се таласа 

Измирне прамен и благослов таји. 

Сва окађена мирише кô нам соба. 

Около жуте лојане свијеће, 

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, 

Радосни што је већ грудању доба. 

Под танким велом плавкастога дима 

У пећи ватра пламти пуним жаром, 

И сјајне пруге по ћилиму старом 

Весело баца и трепери њима. 

Уврх, на меку шиљту, отац сио, 

Пружио чибук, и дим се колута; 

Његова мисô надалеко лута, 

И поглед блуди сањив, благ и мио. 

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, 

Кô символ среће, наша мајка бдије; 

За скори Божић кошуље нам шије, 

И каткад на нас благе очи диже. 

У То би халка закуцала. — ''Петар!'' 

— Ускликне отац — ''Он је зацијело! 

Он вазда воли говор и сијело — 

Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар, 

Трчи и вратâ пријевор извуци. 

И стари сусјед, висок као бријег, 

Тресући с руха напанули снијег, 

Јавио би се с фењером у руци. 

Сваки му од нас у загрљај хита, 

Мајка га кротко сусрета и гледа, 

А он се јавља, па до оца сједа, 

И бришућ чело за здравље га пита. 

Сва новом срећом огране нам соба! 

На сваком лицу свето, сјајно нешто. 

Сучући брке, стари сусјед вјешто 

Почô би причу из далеког доба. 

И докле прозор хладна дрма цича, 

Ми сваку ријеч гутамо нијеми; 

Срца нам дршћу у радосној треми 

Све догод не би довршио чича. 

Затим би отац, кô ведар сјај дана, 

Узео гусле у жилаве руке, 

И гласно почô, уз гањиве звуке, 

Лијепу пјесму Страхињића Бана... 

Мени је било кô да пјесме ове 

Сваки стих поста пун бехар у роси, 

Па трепти, сјаје, и мени по коси 

Просипа меке пахуљице нове... 

О мили часи, како сте далеко! 

Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! 

Пуста је соба... моје срце тавно... 

И без вас више ја среће не стеко'... 

Кандило и сад пред иконом тиња, 

И сад је позно предбожићње доба; 

Ал' глуха јама сад је моја соба, 

А ја лист свео под бјелином иња. 

Узалуд чекам... У нијемој сјени 

Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. 

Само што орах грањем замрзнутим 

У окна бије и јавља се мени... 

Но док ми мутни боли срце косе, 

Кô студен травку уврх крша гола, — 

Из мојих књига, са прашљива стола, 

Ја чујем шушањ кô вилине косе. 

Гле! Сад се редом расклапају саме 

Све књиге старе, снови чежње дуге — 

Мичу се, трепте једна покрај друге, 

И њихов шумор кô да пада на ме. 

Сањам ли? Ил' би ова јава била? 

Из растворених листова и страна 

Прхнуше лаке тице, кô са грана, 

И по соби ми свуд развише крила. 

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... 

Једна около кандила се вије, 

А нека болно, кô да сузе лије, 

Пред сликом дршће мртве мајке моје. 

Неке бијеле као љиљан први, 

Само им златно меко перје груди; 

Неке све плаве, тек им грло руди, 

Као да кану кап зорине крви. 

Неке ми пале ту на срце свело, 

Па крил'ма трепте и шуште кô свила; 

А једна лако, врхом свога крила, 

С цвркутом топлим додирну ми чело, 

Кô да би хтјела збрисати сјен туге... 

И слушај! Редом запјеваше оне!... 

И гласи дршћу, тресу се, и звоне, 

Мили и сјајни ко лук младе дуге: 

''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?! 

Ми пјесме твоје, и другова свију 

Што своје душе на звјездама грију, — 

Света смо жива породица теби! 

Ми као роса на самотне биљке 

Падамо тихо на сва срца бона, 

И у ноћ хладну многих милиона 

Сносимо топле божије свјетиљке. 

Ми здружујемо душе људи свије'! 

Мртве са живим вежу наше нити: 

И с нама вазда уза те ће бити 

И они које давно трава крије! 

Пригрли ова јата благодатна! 

И када једном дође смрти доба, 

Наша ће суза на кам твога гроба 

Канути топло ко кап сунца златна''... 

И акорд звони... Све у сјају јачем 

Кандило трепти и собу ми зâри... 

Из кута мукло бије сахат стари. 

Ја склапам очи и од среће плачем... 

1910 — 1911.