субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Културна политика

Реално о ријалитију

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
понедељак, 08. јун 2015.

Откако је почело емитовање новог серијала ријалити "Парови", не престају јавне осуде и згражавања над оним што стиже са екрана. Међутим, такво згражавање очигледно не дели широко анонимно гледалиште. По свему судећи, гледаност телевизије која емитује "Парове" је никад већа, а емитовање је чак продужено за месец дана, управо због такве гледаности.

Постоје разни ријалити програми. Иако су се у Србији ,,примили'' само два или три – "Фарма", "Парови" и некада "Велики брат". У иностранству, одакле је и дошла идеја, постоје бројни други. Манекенски Project runway, American next top model, неколико варијанти Real housewives of... Некад се ови серијали врте око неке познате личности, као Ан Никол шоу, Озбурни, неколико серијала са породицом Кардашијан, Apprentice, (одличан протестантско-едукативан програм за младе менаџере, у коме Доналд Трамп тражи новог ,,шегрта''), а некад такве познате личности прате кроз одређени период, док обављају нешто телевизијски занимљиво.

Такви су рецимо, Tommy Lee goes to college (чувени бубњар уписује колеџ), Jamie Oliver's food revolution (кувар покушава да уведе здраву храну у америчке школе) или два одлична серијала Long way round (down), у којима познати глумац Јуан Мекгрегор путује на моторциклу са пријатељем око света, и у другој сезони до Јужне Африке. Неки ријалити програми прате обичне људе који обављају своје свакодневне активности, а многе такве програме можемо да видимо и на кабловској – Амерички чопер, Смртоносни улов, Аеродром (Мајами и Дубаи), Амиши, Шахови Сансета, Нафта из дворишта.

Постоје и разне историјске и хипотетичке симулације, као два занимљива серијала Колонија у којима продуценти групу људи постављају у пост-апокалиптичну сценографију, и остављају их да се снађу са оним што нађу око себе, или одлазак на историјска путовања, живот у другом времену, подизање замка... Или ријалити ван свих категорија, мени најзанимљивији, Amazing race, који прати једанаест парова на трци око света (буквално), за награду од милион долара. Серијал је управо завршио своју 26 сезону, и не показује никакве знаке да би ускоро могао да престане.

Дакле, није да нема идеја, и није да не постоје и друге опције за ријалити. Али код нас то изгледа није могуће. Можда би могло да се одмахне руком и каже, какав народ, такав и ријалити, али сумњам да би та изјава могла да буде потпуно истинита. Најлакше је окривити народ.

Најлакше је веровати да имамо одговорне и препаметне уреднике телевизија, а да су само људи тупави. Да имамо јако креативне и способне продуценте, који би умели да смисле јако квалитетне телевизијске програме, само кад би народ то хтео. Најлакше је веровати у то да они, као део друштвене елите, не могу да погреше, и да су гледаоци ти који су необразовани и неваспитани, сумњивог моралног квалитета. А њима се мора подилазити, и њиховим жељама удовољавати,  јер је новац важан.

Проблем је у томе што и на телевизији постоји тржишно пословање, па онда и уредници сматрају да морају да се понашају у складу са тим. Мерења гледаности су важнији од таса на пијачној ваги, цене реклама се одређују на основу тога. Па онда власници и уредници телевизија поступају као пијачари. Ако тог дана процене да ће кромпир боље ићи, онда оду на кванташ, купе камион кромпира, подигну цену и продају га на пијаци. Али је потпуно нејасно како је могуће да такви уредници, као признати део друштвене елите, стављају на један тас ваге новац, а на други морал и етику, а онда послушају онај део на коме превагне новац? Кога је још брига за етику, коме је важан морал, коме је стало до тога шта пристојан свет мисли о томе?

Мени је омиљено објашњење таквих уредника (које смо почели да слушамо од средине деведесетих, са појавом Пинка, ТВ Палма, турбо фолка и свега осталог) како ни њима то, ето, није баш пријатно, али народ то хоће, па онда они морају да слушају. Има и једна певаљка из Македоније, на дужем раду у Србији, која изјављује како она приватно пева и слуша џез, али шта ће јадна, мука је натерала да пева за народ, па онда мора. Шта да раде уредници и певачи, кад у својим мучним и тешким занимањима морају да иду против себе, јер ,,раја хоће весело''.

Али заборавља се ту нешто. Народ није тражио "Великог брата", па је он ипак дошао. Нико није тражио ни турбо фолк, него су га музички уредници измислили и наметнули. Али, све и да пристанемо на идеју да је народ сад неповратно затрован, и да стварно тражи баш оно што му се испоручује (чак и да пристанемо да идеју да телевизија мора да им удовољава, чак и по цену морала), немојмо заборавити да је тај исти народ некад гледао, рецимо, "Образ уз образ". И ништа му није фалило. Млади нараштаји су тад гледали "Опстанак" и "Бранка коцкицу", и нико није кукао што нема Гранд параде, нико није од уредника телевизије тражио "Парове" и "Фарму". Није народ напрасно заглупео, него су га уредници и разне продукцијске куће таквим направили. Народ нема избора, уредници су направили избор за њих.

И узгред буди речено, за оне који се још сећају, у време емитовања поменуте емисије "Образ уз образ" (и све део почетка деведесетих), највећа увреда коју сте могли да упутите било којој креативној особи је била да се ,,продао за паре'', или да подилази публици. За оне млађе, или заборавне, слободно погледајте било које новине из тог периода, са музичким, књижевним, филмским и другим рецензијама. У њима ћете наћи барем једну реченицу осуде, у којој стоји да је неки аутор тим делом ,,подилазио укусу публике''. Тако је било чак и са локалним музичарима. Млади рокери су, по правилу, дуго одбијали да свирају ,,народњаке'', и поред великог искушења којег је доносио велики новац. Онда кад би почели да свирају по свадбама, доживљавали би неку врсту осуде свог друштва. Онда је деведесетих један бивши басиста и рокер направио ТВ Пинк, и почео да промовише кичерај и турбо фолк. Данас је другачије. Подилажење је стандард. Такво је време, не осуђујем.

Не осуђујем ни форму ријалити програма, мислим да је она прикладна времену, свидело се то некоме или не. Некада су људи гледали шта ко ради у комшилуку, посматрали преко плота, оговарали једни друге, смејали се и свађали заједно, причајући једни о другима. То делује као здрав и нормалан друштвени живот. Данас тога све мање има, комшије не могу да гледају једни друге преко плота, јер нико више није у дворишту, сви на телевизији гледају ријалити, реалнији од стварности. Како год било, тако је, јер је такво време. Данашњи гледалац вероватно не би гледао "Образ уз образ" (мада сам сигуран да би гледао неку варијанту тога) и сасвим је сигурно да је ријалити програм постао саставни део телевизије. А у Србији би тешко могао да се замисли нешто као Amazing race Србија (или Балкан) јер то захтева озбиљну продукцију и новац (мада га рецимо Вијетнам и Филипини имају). Можда нема новца за Amazing race, можда нема довољно занимљивих људи који би одрадили рецимо нешто као Long way down, а можда нема ни продуцената који би их пронашли. А могуће је да, једноставно, још увек нема довољно људи који би то гледали.

Због тога не мислим да је форма "Парова", "Фарме" или "Великог брата" сама по себи проблематична. Али једини прави, и највећи проблем којег критичари имају је садржина таквих програма. А за садржину су одговорни учесници. Велики је проблем кад продукција као госте (или домаћине) у емисије позову неки полусвет, маргиналце који би у времену Образа уз образ седели што у локалним кафанама, што под црвеним фењерима, полупијани на периферијама друштва, и проводили своје испразне животе у безбрижној анонимности. А тамо би остао и њихов неморал, и све остало чиме трују јавни простор. Част изузецима, искрено се надам да их тамо има.

Тржишно пословање на телевизији донело нам је праксу да такви кловнови постану део мејнстрима. И не само тржишно пословање, него (никад не заборавимо то) сви уредници програма који су пијачарски вагали новац и морал. А кловнове, реално, људи воле да гледају, то зна сваки управник циркуса. Једина разлика је у томе што телевизија не би смела да буде циркус.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер