петак, 27. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Амерички сан - Буђење (I) Избори и демократија
Савремени свет

Амерички сан - Буђење (I) Избори и демократија

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
четвртак, 29. октобар 2020.

У последње време, након потписаног споразума у Вашингтону, у Србији су се поново појавила мишљења како су нам САД пријатељски наклоњене, и како смо по нечему културолошки блиски. Поједини текстови и коментари на друштвеним мрежама су препуни исказивања љубави и уверења да се више нећемо свађати. Чак је и специјални амерички изасланик Ричард Гренел одушевљено твитовао како су за време вечере на неком сплаву, Срби и Американци заједно певали америчке народне песме.

Веровање у блискост са Америком није јединствено наше. Таква уверења стижу и из оних земаља који су по свему непријатељи Сједињених држава. Чак и људи који Америку не воле, сматрају да имају нешто заједничко са њом. САД су велика и моћна држава, и сви воле да траже сличности са победником.

И овде је било, а очигледно има још увек, пуно људи који верују да нам је америчка култура блиска. Као што има и оних који верују да нам по култури и начину живота блиска Русија, или Европа, чак и Турска, или оних који сматрају да нам је најближи медитерански стил живота и обичаја.

Док у сваком од оваквих уверења постоје неке основе (нпр. са Русијом делимо православље, са Европом историју, са Турцима храну а са медитеранцима опуштени начин живота), за поређење са САД не постоје никакве реалне потпоре. То што неко више воли да погледа холивудски филм од рецимо европског или иранског, не чини га ближим Америци од Европе или Ирана. Али, то не спречава овдашње американофиле да понављају како смо ми део западног света, којег и културолошки предводе САД. Као да је по сваку цену неопходно да будемо део неког света, као да не можемо да прихватимо да будемо део аутентичног Балканског света, ако се већ инсистира на некој припадности.

Постоје свега неколико разлога који утичу на формирање таквог уверења. Холивуд, телевизија и музика су ти који показују и креирају обрасце понашања. Поред тога што смо као појединци друштвена бића, ми смо као врста склони имитацији. Кроз историју, једна култура је копирала, па онда и наслеђивала и надограђивала другу. То је један од разлога због којих и данас још увек цитирамо грчке и римске филозофе и мислиоце. Они као и некад показују пут, и начин на који треба да се живи. Савремена поп култура, чији је Холивуд предводник, само је неславни наследник тога. Данашње дневне обрасце понашања више не одређују филозофи и књижевници, него филмски и телевизијски ствараоци.

Тако се гледањем америчких филмова и телевизијских емисија стиче утисак да нам је Америка као држава блиска, и да нам је тај начин живота близак. Иако се ради само о већ усвојеним обрасцима понашања, не о нечему што је стварно наше.

За оне који сумњају у постојање копирања и имитација образаца понашања, само треба да погледају прославу Ноћи вештица у Србији, бројне ''бејбишауер'' журке, одлазак на ''дејтове'' и куповину поклона и цвећа за Дан заљубљених, или употреба израза као ''баци коску'' и ''кул''. Има и других бројних примера, али ови су вероватно највидљивији.

За оне који сумњају у постојање копирања и имитација образаца понашања, само треба да погледају прославу Ноћи вештица у Србији, бројне ''бејбишауер'' журке, одлазак на ''дејтове'' и куповину поклона и цвећа за Дан заљубљених, или употреба израза као ''баци коску'' и ''кул''

А Америка није блиска Србији. Није блиска ни Европи, осим можда помало у неколико својих источних држава. Толико је различита, да постоји и културни шок, о коме се ретко говори, а који важи чак и за посетиоце из европских држава. Појам ''културни шок'' је углавном резервисан за описивање изненађења и егзистенцијалне нелагоде приликом одласка у земље Азије, Африке или Јужне Америке. Ретко се помене да постоји исти такав осећај изненађења који настаје првим сусретом са начином живота у САД.

Веровати да нам је Америка блиска и због тога је доживљавати пријатељском је као кад бисмо за оног што нас удара по глави у саплиће нам ногу веровали да нам је близак, само зато што носимо исту марку фармерки. То што имамо сличан укус не значи да смо због тога слични.

У овој серији текстова, покушаћу да покажем да нам је САД блиска онолико колико нам је блиска рецимо Аустралија, и укажем на бројне ствари које нас разликују, јер се о малим сличностима већ пуно говорило на другим местима. Такође, покушаћу да покажем да то што неко воли холивудски филм, серију или америчку музику нипошто не значи да истовремено воли и оно што САД јесте. Поред тога, писаћу и о томе да ни политика државе коју предводи Вашингтон не само што није блиска са Србијом и европским земљама, него да уопште није политика демократске државе, и да данашња САД није демократска земља, барем у оном смислу у коме запад подразумева демократију.

Избори и демократија - зашто САД нису демократска држава?

Просечни љубитељ САД је убеђен да је Америка предводник света, водећа демократија, лидер слободних држава, најбоља у свему. Исто то о својој земљи сматра и просечан амерички патриота. Оно што нам је слично је и слична критика власти. Нама је овде власт за све крива. Шта год да се деси, и ко год да предводи државу, увек је председник/премијер крив, увек је ''тако нам и треба кад смо тако гласали''.

У Америци је нешто слично. Док на међународном плану Американци мисле да су најбољи, у свему ономе што се тиче унутрашње политике, ''Вашингтон је за све крив''. Оданде долази сво зло, тамо је мочвара у којој живе рептили, они све раде да униште нашу (било коју) државу. И ту престају наше сличности.

Таква отворена мржња код њих важи само према савременим политичарима. Кад се говори о Оснивачима нације, ствар је потпуно другачија. Све што су они икад рекли или написали, третира се као догма у коју се не сумња, као нешто по чему се живи. А они су живели у осамнаестом веку. То што се читав амерички политички систем још увек одвија по принципима и правилима које су они установили, резултира у катастрофално лошем и конфузном државном поретку.

У основном тексту највишег правног акта САД нема ни речи о изборима и праву гласа. А то је основа демократије, владавине народа, та могућност да се слободно гласа на слободним изборима. У почетку постојања Америке, право гласа имали су само имућни белци, и они белци који су желели да купе свој глас (укупно свега око шест одсто грађана)

Да би ова архаичност била још пластичнија и јаснија, то би отприлике било као кад бисмо ми овде славили Ђорђа Петровића, Милоша Обреновића и Димитрија Давидовића као Осниваче нације. Као кад бисмо цитирали њихове изјаве и свакодневно политички и правно живели по начелима које су они установили. С тим што је у САД то још драстичније, њихов Устав је написан скоро пола века пре Сретењског. На тај застарели Устав (написан 1788. године), додато је свега 27 амандмана, од чега свега шест након Другог светског рата.

У основном тексту највишег правног акта САД нема ни речи о изборима и праву гласа. А то је основа демократије, владавине народа, та могућност да се слободно гласа на слободним изборима. У почетку постојања Америке, право гласа имали су само имућни белци, и они белци који су желели да купе свој глас (укупно свега око шест одсто грађана). Право да слободно гласају сви белци су добили тек 1860. године.

Беле жене су то право добиле шездесет година касније, 1919. Пет године након тога, и сви Индијанци су могли да гласају. Црнци су на то право чекали до 1964. године. Тек 26. амандманом 1971. године, спуштена је старосна граница за гласање на осамнаест година.

Грађани Порторика, Гуама и Америчке Самое и даље немају право гласа. Ни грађани Дистрикта Вашингтон немају свог представника у Конгресу САД.

Оно о чему се овде мало зна, је то да у демократској Америци затвореници и бивши затвореници у највећем броју држава немају право гласа. Чак ни након што одслуже своју казну. Процењује се да због тога отприлике 2.5 одсто Американаца нема то основно демократско право. То у пракси значи да уколико вас затворе због вожње под утицајем алкохола, можете да проведете у затвору један дан, али у неким државама заувек губите право гласа. У оним другим, ''демократскијим'', морате да поднесете захтев за обнављање грађанских права. Одузимање права гласа (disenfranchisement) је могуће и бескућницима и ментално оболелима. Значи, ко нема кућу, нема ни глас. Оно што претекне од свега овог наведенога, могу да изађу на изборе.

Али на изборима се само даље показује колико је велики сукоб Америке са демократијом. На локалним (државним) и изборима за страначког председничког кандидата, могуће је да се одлука донесе коцком, уколико је резултат избора нерешен. Буквално, бацањем новчића. На изборима за Сенат Илиноиса 1990. године место је добила Розмари Мулиген, након бацања новчића [1] . На изборима у Аљасци 2006. такође је одлучивао новчић [2]. У Вирџинији су 1971. ставили имена двојице кандидата у коверте, а онда је председник бирачке комисије затворених очију извукао име из ''чаше љубави'' [3]. Скоро пола века касније у истој држави 2017. имена кандидата су извучена из бубња [4]. У Вајомингу је 1994. изборни проблем решен тако што је гувернер те државе ставио две пинг-понг лоптице у свој каубојски шешир, а онда из њега извукао победника [5]. То је слика владавине народа.

Најважнији избори су наравно, избори за председника САД, а тада се гласа и за Сенат и локалне преставнике власти. Човек би помислио да у демократској држави сваки грађанин рођењем (или бар уставним амандманима) добија право гласа. Али не и у САД. Да бисте стекли то основно право, морате прво да га затражите. Постоје људи у пензији који никад нису гласали, само због тога што то никад нису тражили.

На гласање излазите тек онда кад се уредно региструјете и добијете дозволу за то. Али уколико пропустите гласање два пута, свој глас можете да изгубите и да поново немате право на избор. Свој глас губите и ако пропустите да одговорите на писмо о изборима, које вам циљано шаље нека странка. У том случају, чак вас нико и не обавештава да сте избрисани. Због тога многе људе враћају са изборних места, јер више нису на бирачком списку. Оне који на изборе долазе под утицајем алкохола, не шаљу кући, него у затвор. И наравно, губе право гласања.

Гласаче у изборном дану враћају кући и због старих легитимација, или старих слика на њима, или само зато што потпис не одговара оном који стоји на формулару на коме су се регистровали, ко зна пре колико година. Такви људи имају могућност да до краја истог дана од суда затраже право да гласају, али чак ни тад не постоји гаранција да ће њихов глас бити рачунат.

Они који све ово преброде, могу да гласају. У САД постоји 113,754 изборних места (избори 2004). У педесет држава не постоји један јединствени гласачки листић, него педесет различитих папира, и педесет изборних правила. Како неки гласачки листићи изгледају, овде не би прошли ни на изборима за месну заједницу. На некима се име обележава крстићем, на некима кругом, негде цртом, а негде бирачи морају да повежу линију са стрелицом испред изабраног политичара. Скоро као у дечијим цртанкама.

Испред гласачких места могу да буду велики редови, које углавном праве изборне странке, циљаном променом величине бирачког округа. Такви редови не само да овде никад нису виђени, него је питање да ли би ико у Србији имао стрпљења да толико дуго чека да би гласао.

Џеримендеринг је пракса да странка на власти пред изборе формира границе изборних округа, тако да своје претпостављене бираче расподели по окрузима на тај начин да им то донесе највећу корист. То нам није страна техника, СПС је користио ту могућност на изборима 1990. године, када је одређивао границе 250 изборних јединица

Контроверзе на изборима у Америци изазивају и ''џеримендеринг'' (Gerrymandering) и прозивке бирача (voter roll purges). Џеримендеринг је пракса да странка на власти пред изборе формира границе изборних округа, тако да своје претпостављене бираче расподели по окрузима на тај начин да им то донесе највећу корист. То нам није страна техника, СПС је користио ту могућност на изборима 1990. године, када је одређивао границе 250 изборних јединица. Али то је код нас на захтев опозиције укинуто већ 1992. године, преласком на пропорционални изборни систем, са тадашњих девет изборних јединица. Али у САД је то подигнуто на виши ниво. Не само што се границе изборних округа прекрајају, него се поједина бирачка места укидају, а бирачи шаљу у суседне округе, где се претпоставља да ће њихови гласови бити изгубљени у мору гласова супротног табора.

Прозивка бирача (voter purges и voter caging) је такође пример лоше праксе на америчким изборима. Једна политичка странка може да бирачима супротстављене странке пошаље писмо пред изборе. Уколико гласач не одговори, странка захтева да се он обрише са списка бирача. Такав гласач се наравно не обавештава о томе, него он то сазнаје тек након што му на бирачком месту саопште да не може да гласа.

Гласови оних који успешно изађу на изборе се пребројавају и додељују електорима. Грађанско гласање које се одвија у САД сваке четири године се непрецизно назива Председнички избори. Због тога што грађани не гласају за председника, него за локалне електоре, који онда гласају за председника. У Америци директни демократски избори постоје само код гласања за доњи дом Конгреса.

Постоје бар два проблема демократичности код електорског гласања. Први је тај што за председника гласају државе, а не грађани. Пребројани гласови 49,9% грађана неке државе дан након избора практично постају неважећи, јер ће електори гласати за оне који имају 51,1%. То најбоље зна Хилари Клинтон, која је на претходним изборима освојила три милиона више гласова, али је изгубила јер је изгубила гласове електора. Други проблем је у томе што ни такво ''гласање држава'' није баш демократско. Број електора није исти за све државе, па не може да важи ни правило ''једна држава – један глас''. Као ни гласови грађана, ни гласови држава нису једнаки. Због тога мање државе имају већу изборну моћ. Вајоминг рецимо има три електора, једног на 135.000 гласача, суседна Монтана једног на 233.000, а у Калифорнији је чак потребно 411.000 гласача да би се освојио један електорски глас.


[3] https://wapo.st/2GhgoLS

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер