Rekontekstualizacija Igora Marojevića

U tekstu „Njegošev rođendan“, objavljenom u Politici, iznosi Igor Marojević svoj epohalni utisak da u srpskoj kulturi ima previše zaštićenih ličnosti, a ima tu i umetnika kojima su opšte pripisani dar i pamet koje nisu imali, a tu su čak i ubice (bilo bi veoma zanimljivo na koga se ova njegova kvalifikacija odnosi) koje smo sebi nametnuli kao sinonim moralnosti. I upravo iz ovakvog stava je jasno da je ovaj osvešćeni i nezaštićeni pisac spreman da pokaže kako u njegovoj slobodnoj interpretaciji izgleda beskompromisni obračun sa našim konzervativizmom, idolopoklonstvom i mentalnom inercijom.

On nam demonstrira svoju verziju slobode govora tako što dovodi u pitanje naše uspostavljene i nametnute autoritete koje niko do njega nije smeo da dovede u pitanje. Time nam pokazuje kako izgleda fleksibilnost i osavremenjivanje naše zaparložene i u mitomaniji ogrezle kulture. A ta fleksibilnost u shvatanjima Igora Marojevića se svodi na njegov udar na „najzaštićeniju“ ličnost naše kulture, na Njegoša. On izražava svoju nelagodu i začuđenost što njegova dela i dalje čine jednu od osnova našeg obrazovnog sistema, ali su veoma retko čitana u novom kontekstu koji bi doneo stalno rekontekstualizovanje, što je neophodnost za funkcionisanje u svakoj iole razvijenoj kulturi.

A kako izgleda to spasonosno čitanje u novom kontekstu i neprestana rekontekstualizacija najzaštićenijeg srpskog pesnika čiju 200-godišnjicu rođenja nismo ni u kakvom ozbiljnom kontekstu pokušali da dostojno obeležimo. Zato je tu Igor Marojević da Njegoševu vanknjiževnu težinu označi kao glavni uzrok što se njegovo delo ne dovodi u pitanje. Novi kontekst se u stvari sadrži u ne tako originalnoj i nepoznatoj tvrdnji da je opus Njegošev i to iznad svega Gorski vijenac u vreme razbijanja Jugoslavije zloupotrebljavan za opravdavanje raznih nacionalnih rabota. On velikodušno priznaje da je reč ipak o vrlo talentovanom piscu koji je zloupotrebljen od strane srpskih nacionalista i tako instrumentalizovan u različite političke svrhe. To je toliko puta korišćena ideološka floskula, tako da se ne može videti u čemu se sastoji taj tako“hrabri“ novi kontekst čitanja najzaštićenijeg srpskog pesnika.

Očigledno je da Njegoša treba zaštititi od ovakvih proizvoljnih ideoloških diskvalifikacija kojima se koristi rekontekstualizovani Igor Marojević. Tako se iz njegovog teksta ne može videti u čemu je njegov doprinos slobodi mišljenja, razaranju idolopoklonstva i mentalne inercije. Naprotiv, na delu je već poznati obrazac ideološke instrumentalizacije srpske književnosti i njenog proglašavanja za utočište i izvorište srpskog nacionalizma. On samo bez ikakve ozbiljne argumentacije tvrdi da se ponekad i zloupotrebom nesvesno Njegoševi stihovi svode na „svojevrsni“ etnogenetski pesnički priručnik na osnovu koga se tumači narod, neku vrstu istoriografskog dokaza. Za Igora Marojevića je vrhunac njegovog čitanja u novom kontekstu Njegoša svođenje najvećeg srpskog pesnika na socijalno-operacionalizovanog klasika, svojevrsnu zbirku poslovica, odnosno „našu“ kreativno patrijarhalnu preteču priručnika za svakodnevicu kakav je „Put kojim se ređe ide“ Skota Peka.

I to je vrhunac ovog “epohalnog“ rekontekstualizovanja Igora Marojevića, to je njegov krucijalni doprinos u dovođenju u pitanje zaštićenih ličnosti u srpskoj kulturi. Može se reći da je rezultat prilično mizeran i svodi se na prizemno politikanstvo. Porediti u bilo kom kontekstu Njegoša i Skota Peka može samo onaj ko po svaku cenu želi da demonstrira svoj „novi kontekst čitanja“ i otklon prema već utvrđenim i potvrđenim vrednostima srpske kulture, a radi se o ogoljenoj političkoj instrumentalizaciji koju on pokušava uporno da pripiše onima koji se pozivaju na Njegoševo delo.

I u ovom tekstu Igor Marojević nam pruža veliko otkriće da je Njegoš ponovo u žiži interesovanja (što njega posebno pogađa i uznemirava) i to u staroepskom kontekstu. A povod je činjenica što je ovaj srpski pesnik rođen pre dvesta godina (ovo je zaista antologijska rečenica), a zar ne postoji bolji i razložniji povod za obeležavanje Njegoševog jubileja. To za Igora Marojevića nije dovoljno dobar razlog, naprotiv. U činenici da srpska država ne daje sredstva za održavanje naučnog skupa Njegoš u svom i našem dobu, inače jedine ozbiljne prilike za obeležavanje ove izuzetno značajnog datuma naše kulture, vidi izvesnu blagotvornu upućenost i sklonost progresivizaciji ovog društva, jer jedino tako se možemo uključiti u promišljanje duha vremena ako se ne uloži nijedan dinar u obeležavanje ove godišnjice.

Da li iko ko ozbiljno razmišlja o kulturi srpskog naroda i poštovanju njegove tradicije može da razume ovu posunovraćenu logiku ove neutemeljene rekontekstualizacije, koja svodi Njegoševo delo na potrebu za odbrambeno raspirivanje nacionalne svesti u uslovima turske okupacije Crne Gore. Igor Marojević koristi još jedan „argument“ tvrdeći da je tekst Gorskog vijenca ideološki struktuiran crno-belo i da zato njegovo delo ne može da izdrži poređenje sa literarnim dostignućima Edgara Alana Poa i Volta Vitmana, jer Njegoš nije pisao o Cajtgajstu već je „kreirao poetiku koja će uticati jedino na srpske i crnogorske nacionalno zainteresovane pesnike sa prelaza iz devetnaesti u dvadeseti vek“.

Zato je Igor Marojević sebi dodelio herostatsku ulogu da temeljno preispita i izmeni naše literarne kanone i parametre i to na radikalan način i pokaže nam svu pogubnost Njegoševe ideološke ograničenosti na lokalnu epsku poetiku bez uvida i mogućnosti da dosegne visine Cajtgajsta i na taj način dovede u pitanje našu mentalnu inerciju okovanu epskom tradicijom. Ali zalaganje za čitanje u novom kontekstu i neprestanu rekontekstualizaciju završilo se u banalnoj ideologizaciji i politikanstvu kojim se poslužio Igor Marojević, posebno se fokusirajući na Njegoša i njegov neobeleženi jubilej, što je on označio kao veliki znak napretka našeg društva koje najzad počinje da prihvata njegovo shvatanje duha vremena- da je neophodno bezobzirno i bez ikakvih ozbiljnih teorijskih i književno-istorijskih argumenata razarati pre svega naše najznačajnije kulturne vrednosti, a samim tim i tradiciju srpskog naroda.

Tekstom „Njegošev rođendan“ Igor Marojević nam je ne prvi put obznanio svu ispraznost, neutemeljenost, pretencioznost i politikantsku suštinu njegovog shvatanja čitanja u novom kontekstu i rekontekstalizaciju srpskog književnog i kulturnog nasleđa. Samo je obmana ubitačna i za ljude i za narod. „Ja zlu svakojem gledam u oči“, govorio je Njegoš, kome se uvek vraćamo kao izvorištu neponovljive snage pesničkog izraza i mudrosti, ali i njegovom shvatanju duha vremena u kome je živeo i delovao.

Igoru Marojeviću više priliči da se drži svog priručnika za svakidašnjicu, knjige Skota Peka „Put kojim se ređe ide“, iako on već ide utabanim stazama politikantstva koje pokušava da neuspešno pokriva „radikalnim“ zalaganjem za novi kontekst u prevrednovanju naše kulture.