Реконтекстуализација Игора Маројевића

У тексту „Његошев рођендан“, објављеном у Политици, износи Игор Маројевић свој епохални утисак да у српској култури има превише заштићених личности, а има ту и уметника којима су опште приписани дар и памет које нису имали, а ту су чак и убице (било би веома занимљиво на кога се ова његова квалификација односи) које смо себи наметнули као синоним моралности. И управо из оваквог става је јасно да је овај освешћени и незаштићени писац спреман да покаже како у његовој слободној интерпретацији изгледа бескомпромисни обрачун са нашим конзервативизмом, идолопоклонством и менталном инерцијом.

Он нам демонстрира своју верзију слободе говора тако што доводи у питање наше успостављене и наметнуте ауторитете које нико до њега није смео да доведе у питање. Тиме нам показује како изгледа флексибилност и осавремењивање наше запарложене и у митоманији огрезле културе. А та флексибилност у схватањима Игора Маројевића се своди на његов удар на „најзаштићенију“ личност наше културе, на Његоша. Он изражава своју нелагоду и зачуђеност што његова дела и даље чине једну од основа нашег образовног система, али су веома ретко читана у новом контексту који би донео стално реконтекстуализовање, што је неопходност за функционисање у свакој иоле развијеној култури.

А како изгледа то спасоносно читање у новом контексту и непрестана реконтекстуализација најзаштићенијег српског песника чију 200-годишњицу рођења нисмо ни у каквом озбиљном контексту покушали да достојно обележимо. Зато је ту Игор Маројевић да Његошеву ванкњижевну тежину означи као главни узрок што се његово дело не доводи у питање. Нови контекст се у ствари садржи у не тако оригиналној и непознатој тврдњи да је опус Његошев и то изнад свега Горски вијенац у време разбијања Југославије злоупотребљаван за оправдавање разних националних работа. Он великодушно признаје да је реч ипак о врло талентованом писцу који је злоупотребљен од стране српских националиста и тако инструментализован у различите политичке сврхе. То је толико пута коришћена идеолошка флоскула, тако да се не може видети у чему се састоји тај тако“храбри“ нови контекст читања најзаштићенијег српског песника.

Очигледно је да Његоша треба заштитити од оваквих произвољних идеолошких дисквалификација којима се користи реконтекстуализовани Игор Маројевић. Тако се из његовог текста не може видети у чему је његов допринос слободи мишљења, разарању идолопоклонства и менталне инерције. Напротив, на делу је већ познати образац идеолошке инструментализације српске књижевности и њеног проглашавања за уточиште и извориште српског национализма. Он само без икакве озбиљне аргументације тврди да се понекад и злоупотребом несвесно Његошеви стихови своде на „својеврсни“ етногенетски песнички приручник на основу кога се тумачи народ, неку врсту историографског доказа. За Игора Маројевића је врхунац његовог читања у новом контексту Његоша свођење највећег српског песника на социјално-операционализованог класика, својеврсну збирку пословица, односно „нашу“ креативно патријархалну претечу приручника за свакодневицу какав је „Пут којим се ређе иде“ Скота Пека.

И то је врхунац овог “епохалног“ реконтекстуализовања Игора Маројевића, то је његов круцијални допринос у довођењу у питање заштићених личности у српској култури. Може се рећи да је резултат прилично мизеран и своди се на приземно политиканство. Поредити у било ком контексту Његоша и Скота Пека може само онај ко по сваку цену жели да демонстрира свој „нови контекст читања“ и отклон према већ утврђеним и потврђеним вредностима српске културе, а ради се о огољеној политичкој инструментализацији коју он покушава упорно да припише онима који се позивају на Његошево дело.

И у овом тексту Игор Маројевић нам пружа велико откриће да је Његош поново у жижи интересовања (што њега посебно погађа и узнемирава) и то у староепском контексту. А повод је чињеница што је овај српски песник рођен пре двеста година (ово је заиста антологијска реченица), а зар не постоји бољи и разложнији повод за обележавање Његошевог јубилеја. То за Игора Маројевића није довољно добар разлог, напротив. У чиненици да српска држава не даје средства за одржавање научног скупа Његош у свом и нашем добу, иначе једине озбиљне прилике за обележавање ове изузетно значајног датума наше културе, види извесну благотворну упућеност и склоност прогресивизацији овог друштва, јер једино тако се можемо укључити у промишљање духа времена ако се не уложи ниједан динар у обележавање ове годишњице.

Да ли ико ко озбиљно размишља о култури српског народа и поштовању његове традиције може да разуме ову посуновраћену логику ове неутемељене реконтекстуализације, која своди Његошево дело на потребу за одбрамбено распиривање националне свести у условима турске окупације Црне Горе. Игор Маројевић користи још један „аргумент“ тврдећи да је текст Горског вијенца идеолошки структуиран црно-бело и да зато његово дело не може да издржи поређење са литерарним достигнућима Едгара Алана Поа и Волта Витмана, јер Његош није писао о Цајтгајсту већ је „креирао поетику која ће утицати једино на српске и црногорске национално заинтересоване песнике са прелаза из деветнаести у двадесети век“.

Зато је Игор Маројевић себи доделио херостатску улогу да темељно преиспита и измени наше литерарне каноне и параметре и то на радикалан начин и покаже нам сву погубност Његошеве идеолошке ограничености на локалну епску поетику без увида и могућности да досегне висине Цајтгајста и на тај начин доведе у питање нашу менталну инерцију оковану епском традицијом. Али залагање за читање у новом контексту и непрестану реконтекстуализацију завршило се у баналној идеологизацији и политиканству којим се послужио Игор Маројевић, посебно се фокусирајући на Његоша и његов необележени јубилеј, што је он означио као велики знак напретка нашег друштва које најзад почиње да прихвата његово схватање духа времена- да је неопходно безобзирно и без икаквих озбиљних теоријских и књижевно-историјских аргумената разарати пре свега наше најзначајније културне вредности, а самим тим и традицију српског народа.

Текстом „Његошев рођендан“ Игор Маројевић нам је не први пут обзнанио сву испразност, неутемељеност, претенциозност и политикантску суштину његовог схватања читања у новом контексту и реконтекстализацију српског књижевног и културног наслеђа. Само је обмана убитачна и за људе и за народ. „Ја злу свакојем гледам у очи“, говорио је Његош, коме се увек враћамо као изворишту непоновљиве снаге песничког израза и мудрости, али и његовом схватању духа времена у коме је живео и деловао.

Игору Маројевићу више приличи да се држи свог приручника за свакидашњицу, књиге Скота Пека „Пут којим се ређе иде“, иако он већ иде утабаним стазама политикантства које покушава да неуспешно покрива „радикалним“ залагањем за нови контекст у превредновању наше културе.