.jpg)
| Kulturna politika | |||
Turneja - Balkanski trubaduri u Holivudu |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 03. novembar 2008. | |
 Za film Turneja sam se zainteresovao nakon što sam čuo kritike o tome kako su navodno autori NSPM-a jednodušno stali u osudu filma čime su ponovo dokazali svoj nacionalizam. Jedna od takvih optužbi, koja lepo pokazuje svu besmislenost tako praznih prozivki, objavljena je i na ovom sajtu, u kojoj autorka Nataša B. Odalović reagujući, kako kaže, ''na tri teksta'', samo polovinu svog teksta posvećuje toj reakciji, a polovinu ličnoj anegdoti koja bi više pristajala nekoj drugoj pisanoj formi. Autorka zaključuje, nakon svega nekoliko citata iz tekstova na koje se poziva, da ''rat i dalje traje, u glavama onih koji kroje sudbinu Srbije''. Šta god to zapravo značilo.Na stranicama Politike, Dubravka Lakić je napisala kako se ''Marković opredelio za političku korektnost, za što ravnopravnije tretiranje sve tri strane u sukobu'', ali da su ''šamari srpskoj strani nešto snažniji''. Nije mi bilo jasno kakva je to politička korektnost i ravnopravnost ako jedna strana više trpi od takve ravnopravnosti. I nije mi bilo jasno kakav je to stav autora NSPM-a prema filmu, pa sam radoznalo požurio da ga pogledam. Moram da priznam da sam slab na svako prikazivanje drame na filmu, i uopšte prikazivanje bilo čega što ima veze sa teatrom na celuloidnoj traci. Zbog toga sam i pre gledanja bio naklonjen Turneji, u startu spreman da oprostim sve eventualne greške ili nesavršenosti. I nisam unapred imao nameru da napišem ovaj tekst, jer je olaka kritika tuđeg rada uvek daleko lakša od samog rada, kakav god on da je. Zbog toga, neću da iznosim svoje laičko mišljenje o režiji i montaži, ni o glumi, mada mislim da je glumačka ekipa odlično odradila posao, posebno Mira Furlan, Emir Hadžihafizbegović, Voja Brajović i Bogdan Diklić, ako je uopšte moguće izdvojiti nekoga. Ali ipak hoću da kažem nešto o priči, jer je ona najbitnija. Nakon prvih pola sata gledanja nije mi bilo jasno zbog čega bi neko bio protiv filma. Ideja je odlična, i od nastavka sam očekivao dobar anti-ratni film, koji se bavi univerzalnim temama, sa moralnom poukom na kraju, možda sa ponekom scenom apsurda u međuvremenu i epskim momentom pride... Umesto toga, u nastavku sam video samo još jedan dodvoravački film zbog čega je od nekih nazvan ''anti-srpski''. Nisam baš očekivao Brehtovsku anti-ratnu epiku, ozbiljnost i parole sa platna, ali nisam očekivao ni putujuće renesansno ratno pozorište, a oni su, uz odabranu muziku, bili upravo to. Putujući lakrdijaši i trubaduri na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Umesto Beketovskog apsurda ili anti-ratnog Brehta, vojnicima u Krajini i publici pred platnom prikazan je Fejdo, od kojeg se s razlogom na vreme odustalo. Umesto njega, glumci su igrali Steriju Popovića, pa Njegoša i Marina Držića, a na kraju Euripida (jedini ''epski'' momenat u filmu, ''patos'' u pravom trenutku i odlična Jelena Đokić). Sav taj put kroz istoriju drame deluje simpatično i sasvim na mestu. Dakle, nije sporno šta se moglo od filma, niti je bitno šta je ko od njega očekivao jer autor ima naravno puno pravo da od njega napravi šta hoće. Ali niko nema pravo da na angažovan film, čije scene povremeno izgledaju kao politički pamflet, očekuje ocene o umetničkom dojmu. Sporno je kad takav film neko pokuša da predstavi kao umetničko, a opet realno viđenje, i da svu kritiku i recenziju svede na ocenu njegove umetničke vrednosti a sva ostala tumačenja proglasi nacionalističkim. To je priča o ratu iz ignorantskog ''beogradskog ugla'', koji takođe nije sporan, ali samo ako se kao takav prikaže kroz likove u filmu. Ako je taj ugao usput i autorski ugao gledanja, koji bi morao da zna bolje, onda u filmu nema prave dinamike, a sva dramaturgija je svedena u funkciju pričanja jednostrane priče. Likovi iz filma imaju pravo da budu naivni beogradski umetnici, ali autor nema tu privilegiju. Ipak, ne bih se složio sa onima koji su spremni da ovaj film vide kao anti-srpski. Mislim da to nije cilj filma (osim ''kolateralni''), nego prosto način, ili uslov da do snimanja u međunarodnoj produkciji uopšte dođe. U filmu, kako izgleda, ima nekoliko veštački nakalemljenih scena, bez funkcije u gradnji radnje i nekoliko površnih, skoro nepristojnih replika koje bi neupućenog gledaoca mogli da navedu na ideju o svesrpskoj krivici. Zbog toga on samo na osnovnom nivou funkcioniše kao anti-ratna i nesrpski nastrojena priča po kojoj je za rat (kroz lik pesnika Ljubića) odgovoran srpski nacionalistički duh. Ali pre svega, to je priča o neupućenoj i malobrojnoj grupi beogradskog umetničkog kruga dvojke s početka devedesetih i njihovim naivnim zabludama. O samodovoljnim glumcima koji su svojom voljom na marginama društva i postojanja, koji su toliko lenji, mrzovoljni i zaluđeni bekstvom od sveta (u kocku) da ne napuštaju pozorišni bife ni zbog probe na sceni. Koji i kad u filmu glume tekst koji odgovara njihovom filmskom liku, loše to rade i ne uklapaju se, osim kad u pitanje dođe fizička egzistencija, kad i mlada studentkinja ''odraste'' kao glumica, kroz Euripidovu Ifigeniju. Zbog toga, ako je ovaj film uopšte prethodno svesno napisan kao kritika, on je pre svega odlična kritika učmalog građanskog društva Srbije devedesetih godina, njegove nezainteresovanosti za dešavanja oko sebe, nepoznavanja sveta van scene i stoga apsolutno bez ikakve angažovanosti van pozornice na kojoj i završavaju. Zato mislim da je komentar objavljen na stranicama Politike sasvim na mestu. Ovo jeste jedan politički korektan film, u kojem su strane jednako predstavljene, samo što su neke ''jednakije'' od drugih. Za one koji vole takav ugao gledanja na realnost, film je odličan. Ovo je zabavan film i za one koji su u stanju da potisnu ono što znaju i osećaju o sukobima iz devedestih, dakle, za sve one koji ovde nikad nisu bili. A za njih kao da je pravljen, s obzirom na to da su nedavno članovi Akademije filmske umetnosti Srbije objavili svoju odluku da ovaj film, napisan i režiran od strane savetnika aktuelnog ministra kulture, bude kandidat Srbije za nagradu Oskar. Ma kako film bio zanimljiv i koliko god ja bio slab prema pozorištu na filmu, mislim da je u godini u kojoj su snimljeni Čarlston za Ognjenku i Hadersfild, nominovanje Turneje za Oskara banalni politički čin, skoro bezobrazna i osiona uvreda Sedme umetnosti. |
Od istog autora
- Darina poruka
- Američki san – Buđenje (IV) – Nacionalizam i patriotizam
- Dramske epizode novinarskog rijalitija
- San o "američkom načinu života" (III)
- Američki san - Buđenje (II) "Dve Amerike" i policijska država
- Američki san - Buđenje (I) Izbori i demokratija
- Olimpijada i politika
- Dežulovićev lament, ili lakše je videti Takovo u tuđem, nego Štark u svom dvorištu
- Ko to tamo migrira, ili dalje nećeš proći
- Ajlan Kurdi i druge migrantske priče - pogled s druge strane zida
- Srebrenički marketing
- "Južni tok" izbeglica i imigranata
- Genocidna rezolucija
- Realno o rijalitiju
- Završna reč odbrane povodom tužbe Inicijative mladih za ljudska prava
Ostali članci u rubrici
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
- Posrnuće duhoklonuća, ili još jednom o tuđicama i neologizmima u srpskom jeziku
- "Gvozdeni puk" srpske meke moći ili konačni poraz autošovinističkog jugoslovenstva
- Globalna kultura izdiše, nema smisla da i mi potonemo s` njom
- Naopakost autošovinizma
- "Bogataši severno od Ričmonda" – zaboravljena radnička klasa u vihoru američkog kulturnog rata
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
