Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Uspon švedskog krimića ili Zašto je Hening Mankel omiljeni pisac Slavoja Žižeka?
Kulturna politika

Uspon švedskog krimića ili Zašto je Hening Mankel omiljeni pisac Slavoja Žižeka?

PDF Štampa El. pošta
Dimitrije Vojnov   
ponedeljak, 01. februar 2010.

Protekle dve godine svedoci smo internacionalizacije jednog fenomena koji je već decenijama poznat poznavaocima kriminalističkog žanra, pre svega u literaturi – a reč je o švedskoj školi krimića. Šveđani, naime, ne samo da imaju nekoliko profilisanih pisaca kriminalističke literature koji istovremeno imaju i visoke tiraže i priličan umetnički kredibilitet, naročito najuspešniji među njima Hening Mankel, već imaju razvijenu tradiciju serijalizacije svojih junaka. Tako su snimili brojne ekranizacije, kako na filmu tako i na televiziji, detektiva Kurta Volandera i Rolanda Hasela. Mankel je kao pisac štampan i izvan Švedske, čak i u Jugoslaviji, međutim ostao je poznat pre svega među ljubiteljima žanra – mada su krimići popularni i to je daleko od geta u kome obitavaju neki drugi žanrovski pisci.

Međutim, u protekle dve godine, švedski krimić doživljava ozbiljnu internacionalnu ekspanziju – pre svega kroz vrlo studioznu BBC ekranizaciju romana o Volanderu u kojoj naslovnu ulogu igra čuveni Kenet Brana, i kroz ogroman međunarodni uspeh trilogije romana Milenijum Stiga Lašona, prerano preminulog švedskog novinara.

BBC serija skrojena je po meri Keneta Brane, slavnog glumca i sve češće reditelja, koji se ne upušta u projekte u kojima nema barem neku vrstu kreativne kontrole. Glavne uloge glume Britanci ali se serija dešava u Švedskoj, gde se i snima. Svi detalji su autentični i ispisani na švedskom – što seriji daje jednu specifičnu vrstu bilingvalnosti u kojoj se zaplet i karakteri iskazuju na engleskom, ali se maksimalno insistira na utisku švedske lokacije. Izmeštanje detektiva u egzotične predele karakteristično je za angloameričku tradiciju detektivskog romana; međutim, Mankel je Šveđanin koji piše romane o Švedskoj i, kako kaže Slavoj Žižek, verovatno najpopularniji Mankelov obožavalac[1], smešta detektivske zaplete u prostor inače rezervisan za Bergmanove filmove.

Slično se može reći i za romane Stiga Lašona – koji su doduše priče o novinaru i istražiteljki/privatnoj detektivki sa simptomima Aspebergerovog sindroma. Lašonovi romani se razlikuju od Mankelovih po tome što su optimističniji i žovijalniji u postavci karaktera. Za razliku od sredovečnog, pregaženog Volandera, čiji se porodični život raspada i koji pati od dijabetesa, previše pije i ima senilnog oca, Lašonovi junaci u svojim avanturama nalaze i više nego zanimljive situacije, slobodno stupaju u seksualne veze i umesto teskobe često doživljavaju razna uzbuđenja. Otud bi se za Mankelovog junaka moglo reći da je s jedne strane konzistentno na liniji tzv. tvrdokuvanih detektiva svojstvenih klasičnom američkom krimiću čendlerovskog tipa ali da istovremeno – usled odsustva uživanja u gubitništvu i fetišizacije depresije – nudi jednu apsolutno post-modernu postavku. Ta postavka je do kraja uspostavljena u Sopranosima i implicira da junak, ma koliko bio žanrovski određen kao heroj, ne može pobeći od svakodnevnih životnih problema. Toniju Sopranu i Kurtu Volanderu ne pomaže što su ikone mafijaškog, odnosno detektivskog miljea već se i oni suočavaju sa svim banalnim problemima koji se obično uklanjaju kad se žanrovski sadržaj formuliše kao parče kolača a ne kao parče života, ukoliko se poslužimo Hičkokovom paradigmom[2].

Lašon u tom smislu, iako ima novinara kao glavnog junaka i jednu atipičnu istražiteljku kao njegovog partnera, svoje likove tretira mnogo više u tradiciji žanra, premda je interesantno  da su i kod njega pristutni problemi zanemoćalih roditelja i problema sa decom, koji kod Mankela imaju mnogo značajniju ulogu. Junakinja ima dementnu majku, a novinar je razveden i često zabrinut pravcem u kome mu se razvija ćerka.

Iako se po komercijalnom rezultatu ne mogu porediti – Lašon je neuporedivo uspešniji u internacionalnim okvirima – suštinska sličnost Lašonovih i Mankelovih bestselera jeste švedski milje, koji sa sobom nosi i specifičnu motivaciju počinilaca.

Mankelovi i Lašonovi junaci manje-više rešavaju konvencionalan tip zločina, to su ubistva, nestanci i tipizovane misterije prisutne u tradiciji detektivske literature. Ono što ih izdvaja jeste švedski milje i motivacija koja je krajnje specifična. Kao što su sovjetske vlasti u mnogim slučajevima prikrivale stopu kriminala, a u najradikalnijim slučajevima i pojave poput serijskih ubica – pošto je bilo teško objasniti kako to da u socijalizmu postoji zločin kada su nominalno uklonjene društvene kontradikcije koje ga motivišu – vrlo je zanimljivo kako se švedsko društvo, po mnogo čemu uzor u evropskim okvirima, prikazuje kao poprište zločina.

I Mankel i Lašon izbegavaju tipične motivacije poput pukog koristoljublja ili međunarodnog kriminala i u svojim romanima insistiraju na nekoj vrsti “društvene odgovornosti” i “društvenog angažmana” odnosno svaki roman je koncipiran da na neki način rasvetli određeni društveni problem i da ga dovede u žižu interesovanja kroz žanrovsku formu. Konzistentno opredeljenje za ovu vrstu angažovanog pitanja daje naročitu postmodernu dimenziju Mankelu i Lašonu tako da se postavlja pitanje da li je njihova proza pisana sa žanrovskom ambicijom ili su to društvene studije u formi krimića – što ne bi bio prvi slučaj da se žanrovski obrazac koristi za estetsku raspravu (Ime ruže) ili čak pisanje udžbenika za istoriju filozofije (Sofijin svet).

U prilog ovoj tezi govori i vrlo dosledno očuvanje forme detektivskog romana kod Mankela i Lašona. Kako i Žižek konstatuje u svom tekstu o Mankelu, za razliku od pisaca poput Fridriha Direnmata, kod njega nema nikakvog metafizičkog preokreta poput nesposobnosti detektiva da pronađe i kazni ubicu. Naprotiv, kod Mankela ubice uvek bivaju pronađene i kažnjene i – uprkos tome što postoji određena kolateralna šteta na tom putu – najveća oštećenja pretrpi upravo sam detektiv Kurt Volander.

Jedna od dominantnih tema jeste pitanje ekstremne desnice u Švedskoj, ne samo u njenim današnjim formama kroz moderne pokrete, već i kroz njenu vezanost za nacizam koji nikada nije vojno poražen. Činjenica da švedski nacizam, koji je bio jak, nije vojno poražen niti egzorciran na drugi način praktično opseda Mankela i Lašona. Oni u svojim romanima dosta često komentarišu prisustvo starih nacista u savremenoj švedskoj društvenoj formaciji i bave se temama u kojim njihovo maligno delovanje povremeno “izbija” i u današnje vreme. Ako imamo u vidu da je u denacifikovanoj Nemačkoj, i na Istoku i na Zapadu, ostalo snažno prisustvo nacističkih struktura, pa čak i određenih političkih principa, pročišćenih od rasnih teorija naravno, u švedskoj interpretaciji iste ideologije ostala je još čistija izvorna ideologija.

Druga opsesivna tema jeste prikriveno seksualno zlostavljanje maloletnika, kako od strane ukućana tako i od raznih drugih pedofilskih skupina. Kod Lašona čak se prikrivene izopačene seksualne prakse povezuju i sa prikrivenim nacizmom.

Konačno, treća dominantna tema jeste odnos švedskog društva prema drugim kulturama i državama, naročito prema onima u odnosu na koje se Švedska može postaviti kao pokrovitelj u ekonomskom smislu. Otud se Mankel i Lašon bave temom imigranata i preprekama na koje oni nailaze, u rasponu od automatskog optuživanja za krivična dela do toga da ih serijske ubice doživljavaju kao osobe bez imena, prava i identiteta za kojima niko neće tragati. Žižek tumači ovu tendenciju u Mankelovom pisanju kao odnos prema Drugome i naglašava da ovaj pisac veliki deo svog vremena provodi u Mozambiku gde vodi jedno amatersko pozorište. Drugi tematski krug jeste odnos Šveđana prema samim stranim državama. Mankel i Lašon nemaju problem sa tim da problematizuju čak i domen humanitarnog rada, i da u njemu pronalaze mračne tajne. Tu se upravo vraćamo na Žižekovu tezu o licemernom aspektu humanitarnog angažmana velikih korporacija koje konvertuju deo svog profita stečenog surovim kapitalističkim metodama na Zapadu u neku vrstu humanitarnog rada u Trećem svetu, kupujući tako duševni mir sebi, svojim potrošačima i društvenoj formaciji iz koje su proistekli.[3] Mankel u svom romanu Mannen som log čak ima i negativca koji je upravo naizgled žižekovska definicija liberalnog komuniste na tragu Bila Gejtsa, bogataša koji svoje resurse deli u Trećem svetu, ali iza svega stoje izuzetno mračni motivi.

Mit o švedskoj socijalnoj državi sposobnoj da u svoj društveni život integriše i hendikepirane članove zajednice dotiče Lašon u samoj postavci svoje serije. Lizbet Salander, istražiteljka sa Aspbergerovim sindromom nailazi na brojne zloupotrebe upravo među onima koji su zaduženi da se brinu o njoj i omoguće joj lakšu integraciju u društvo. Dočim, Volander ima problem upravo sa tim što brojne institucije dovode do otuđenja te on ima teškoće kada svog senilnog oca treba da smesti u starački dom jer oseća da izdaje svoju dužnost sina time što ga prepušta na institucionalno čuvanje.

Postavlja se pitanje, odakle proizilazi ovolika internacionalna popularnost detektivskih priča smeštenih u tako specifičan milje i sa tako sofisticiranom ideološkom agendom. S jedne strane, švedsko društvo se može posmatrati kao sledeći evolutivni oblik evropske demokratije, barem kad je reč o zemljama koje su u EU, i za mnoga društva Mankel i Lašon predstavljaju pogled u budućnost. S druge strane, u čisto žanrovskom smislu logično je da kroz odstupanje od tipičnih zapleta, i vraćanjem zločina u okvire jednog uobičajenog dekriminalizovanog ambijenta, vraćajući zločin običnom čoveku koji kroz takve činove ispoljava svoje najmračnije porive, oni uspevaju da komuniciraju sa čitaocima koji su se umorili od tipičnih narativa iz krimića gde se svet podzemlja ili velikih institucionalnih zavera pretvorio u svoju bodrijarovsku suprotnost. Istovremeno, kroz multikulturalnost svojih zapleta, likove imigranata iz raznih podneblja, sa raznim pozicijama u švedskom društvu i čitaoci van EU kroz čitanje ovih dela mogu da promišljaju svoju poziciju u odnosu na savremene evropske tokove.

Popularizaciji konačno doprinose i ekranizacije, od kojih je BBC-jeva ekranizacija sa Kenetom Branom očekivano briljantna i može joj se dati najveći kompliment – da prosto poziva na čitanje Mankelovih romana (na srpskom je dostupan roman Ljudi bez lica). S druge strane, Lašonova trilogija Milenijum je takođe već ekranizovana. Prvi film u režiji Danca Nilsa Ardena Opleva postigao je veliki uspeh u celoj Evropi, ali nije toliko efektan kao BBC-jev Volander i čini mi se da ne poziva na čitanje knjiga – te bi Lašona ipak trebalo čitati pre gledanja ili barem sačekati najavljenu holivudsku ekranizaciju.


[1] Slavoj Žižek - “Henning Mankell, the Artist of the Parallax View” (http://www.lacan.com/zizekmankell.htm)

[2] Fransoa Trifo, “Hičkok”, Institut za film, Beograd, 1987.

[3] Slavoj Žižek, “Nobody has to Be Vile” (http://www.lacan.com/zizvile.htm)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner