When the Lesbians go marching in

Osnovni zahtev liberalnih feministkinja je da se uvede zakonska ravnopravnost muškaraca i žena. Uz nevelik broj izuzetaka, ovaj zahtev je sproveden u svim državama sveta. Prema tome, kada budete čuli od neke feministkinje da se bori za „ravnopravnost”, nasmejte se tome kao budalastom anahronizmu.

Zapravo, glavni zahtev savremenih feministkinja jeste da se moralno i zakonski izjednače heteroseksualnost i homoseksualnost. Dakle, glavni pravac u savremenom feminizmu je lezbejski feminizam (lesbian feminism). Lezbejske feministkinje dominiraju feminističkom scenom u poslednjih pola veka.

Neke od najuticajnijih feministkinja su upravo lezbejke ili biseksualke: Doroti Dinerstin (Dorothy Dinnerstein, 1923-1992), Adrijen Rič (Adrienne Rich, 1929-2012), Lis Irigaraj (Luce Irigaray, 1932), Monik Vitig (Monique Wittig, 1935-2003), Elen Siksu (Hélène Cixous, 1937), Tereza de Lauretis (Teresa de Lauretis, 1938), DŽermejn Grin (Germaine Greer, 1939), Nensi Čodorov (Nency Chodorow, 1944), Andrea Dvorkin (Andrea Dworkin, 1946-2005), Gejl Rubin (Gayle Rubin, 1949), DŽudit Batler (Judith Butler, 1956) i dr. I kod nas su lezbejske feministkinje dominiraju feminističkim pokretom i zauzimaju uticajne društvene pozicije.

II

Lezbejske feministkinje pokušavaju da dominiraju celokupnim društvom. To su već uspele u jednom važnom društvenom sektoru: u akademskoj zajednici.

Ideologija lezbejskog feminizma je postala deo kurikuluma na mnogim univerziterskim katedrama, pogotovo na filozofiji, sociologiji, psihologiji, antropologiji i lingvistici. Posledica te indoktrinacije jeste ta da sa naših fakulteta izlaze generacije i generacije svršenih studenata koji su „gej-frendli” („gay-friendly”). Osobe sa takvim pogledom na svet sve se više zapošljavaju u institucijama kulture, prosvete i nauke. Iz njih one vrše pritisak na društvo da se homoseksualnost uvažava kao prirodna i moralna pojava.

III

Lezbejske feministkinje se u svojim radovima često pozivaju (makar ih i kritikovale) na glavne postmodernističke filozofe: Žaka Lakana (Jacques Lacan, 1901-1981), Klod Levi-Strosa (Claude Lévi-Strauss, 1908-2009), Rolanda Barta (Ronald Barthes, 1915-1980), Žila Deleza (Gilles Deleuze, 1925-1995), Mišela Fukoa (Michel Foucault, 1926-1984), Feliksa Gatarija (Felix Guattari, 1930-1992), Pjera Budrijea (Pierre Bourdieu, 1930-2002), Žaka Deridu (Jacques Derrida, 1930-2004) i dr. Mnogi od njih su homoseksualci. Osnovno svojstvo svih njihovih teorija je relativizacija svega.

Lezbejske feministkinje su njihovu relativizaciju svega rado prenele na polje polnosti dokazujući da je kategorija „pola” potpuno proizvoljna. Da bi tu proizvoljnost istakle, one umesto termina „pol” češće koriste pojam „rod”. „Rod” – smatraju one – jeste arbitrarna društvena konstrukcija „pola”. Podela na „pol” i „rod” zapravo nema mnogo smisla. Razlog je jednostavan: uticaj prirodnih i društvenih činilaca nemoguće je smisleno odvojiti. Svaki uticaj na čoveka, pa bio on nasledni (hereditarni) ili društveni (vaspitni), biološki je posredovan.

Lezbejske feministkinje su prihvatile relativizaciju svega postmodernističkih filozofa i protegle je na pojmove muškosti i ženskosti, kao i heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Po njima, te kategorije su potpuno proizvoljne. Problem sa čitavim tim pristupom je jednostavan: zanemaruje se biološka utemeljenost tih pojava. Bili vi muškarac ili žena, heteroseksualac ili homoseksualac, biseksualac ili transeksualac – svejedno, vaša sudbina je biološki određena. Nikakva „društvena konstrukcija” na to ne može uticati.

Iako argumentacija lezbejskih feministkinja ima tanušnu naučnu vrednost, ima značajnu ideološku. Ona je veoma efikasno sredstvo da se stvori nepoverenje, čak i mržnja prema muškarcima i heteroseksualcima. To se postiže kritikovanjem: „patrijarhata” („ratriarchy”), „seksizma” („sexism”), „homofobije” („homophofia”), „prinudne heteroseksualnosti” („compulsory heterosexuality”), „seksualnog uznemiravanja” („sexual harassment”) i sličnih ideologema. Današnja akademska elita svojim ideološkim maljem satire svakog ko pokazuje znake nekog od tih „smrtnih greha”. Dogme današnjih akademskih radnika nisu ništa manje represivne nego dogme bilo koje vrste (verske, političke).

IV

Departmani za društvene nauke – pogotovo za filozofiju, sociologiju, psihologiju, antropologiju i lingvistiku – postali su logističke baze lezbejskog feminizma kao društvenog pokreta. Svako ko ima drugačije mišljenje od njihovog proglašava se „seksistom” i „homofobom”.

Feministkinje pružaju podršku homoseksualcima, i obrnuto: homoseksualci daju podršku feministkinjama. Tako, feminsitkinje i homoseksualci marširaju ruku pod ruku. Živimo u doba „When the Lesbians Go Marching In”. A kakve su posledice njihovog dogmatizma na brak i porodicu? Prosudite sami.

Autor je član Srpskog kulturnog kluba