U onom trenutku u kome su deca oko mene spoznavala da su heteroseksualna, ja sam spoznao da to nisam. Dečaci su mi se oduvek više dopadali, ali me to nikada niko nije pitao. Polaskom u prvi razred i prvim velikim sazrevanjem, bio sam neizmerno srećan što je jedan dečak iz predškolskog došao u moje odeljenje.

Gavrilo Princip jeste skupo koštao Srbiju i srpski narod. Kao što je rimske robove skupo koštao Spartak, a Čehe atentatori na nacističkog protektora Hajdriha... Kao što su Srbiju skupo koštale demonstracije i puč 1941, Miloša Obilića da ne pominjemo...

Kada je u pitanju cilj Parade ponosa, na njoj niko ne „promoviše“ prava seksualnih manjina. Da bi se nešto promovisalo, mora prvo da postoji, da se poštuje. Da budem ironičan, jedina prava koje pripadnici seksualnih manjina imaju je pravo da budu diskriminisani i pravo da od javnosti kriju ono što jesu.

Vuk je, iako tada još mali, dobro shvatio da je njegova porodica tokom rata bila “zastrašivana i maltretirana baš kao srpska, unatoč dekarativnom zalaganju SDA vlasti za multietničnost”.  

Pa ipak, sa Kecmanovićem postoji drugi problem, a to je svakako namjerna nedorečenost i dvoličnost koja je suština svake nacionalističke politike, bila ona brutalno transparentna ili mimikrirana slatkorječivošću liberalne malograđanštine.

Pozivam novinare „Danasa“ da dođu u posetu SG i dobiju sva dokumenta na osnovu kojih sam izneo podatke u oba odgovora slavodobitnim  honorarcima, kao i o objavljivanju knjige „Trijumf hrišćanstva“, ali i o svom radu u proteklih šest meseci.   

Kako on napisa, „Vučiću Aleksandre“, zaista otiđite u „Službeni glasnik“ i uverite se lično kako Vaš provereni kadar izuzetno uspešno uništava donedavno najznačajniju izdavačku instituciju Srbije.

Umesto Đ.V. sam ću sebi reći: „Pa nije parče Jadranskog mora isto što i Sveta srpska zemlja“. Nije. Kosovo je puno veće i značajnije od tog parčeta slane vode. Ali, kao što su Slovenija i Hrvatska insistirale da svaka od njih polaže pravo baš na tu površinu, tako i mi i kosovski Albanci tvrdimo da KiM pripada nama, tj. njima.

Dikić se sam pobrinuo da njegov slučaj ne bude samo tragičan, već i pomalo komičan. Tako nam odmah na početku svoje sekrecije i sekiracije kaže da njegove reči „ne urezuje stihija emocija...već su one više istinoljubivi krik“. Nakon prethodno citiranih mesta, ovo prvo zvuči kao dobar vic.

Ukoliko kontinuitet žalosti bivših Slobinih saradnika i obožavatelja nije prekinut, zašto bi se onda srdio gdin Vukadinović? Možda su razlozi njegovog lošeg raspoloženja to što tog oblačnog 11. marta nije imao društvo u dvorištu kraj lipe ili nedovoljno posvećena pažnja medija liku i delu Slobodana Miloševića?