Kako se Aleksandru Vučiću bliži vreme da ispuni obaveze koje je preuzeo dolaskom na vlast, tako nastoji da uguši svaku slobodnu misao, potkupi što veći broj analitičara i eksperata i surovo se obračuna sa svim neistomišljenicima

Protiv figure srpskog lidera i svih onih koji su se “usudili” da ga podrže ili koji imaju prosto objektivno spoznavanje onog što se dešava na Balkanu istupile su ne samo prozapadne i pronatovske struje u Srbiji, već i predstavnici tzv. “proruske opozicije” koja, po svemu sudeći, sve više gubi osećaj za realnost

Za vreme Vučića (verovatno po mišljenju eksperta, ruskog miljenika) Rusija nije uspela da dobije diplomatski status za „Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu“, da kupi neku od televizija koje su bile u procesu privatizacije, da konkuriše za koncesiju na aerodrom u Beogradu, čak ni da kupi rudnik bakra iako je dala najbolju ponudu.

Verujem da je vrlo razborito pretpostaviti da će bojkot malo naškoditi legitimitetu režima i da će Zapad nehajno preći preko izjašnjavanja nekog procenta ispod polovine biračkog tela na glasačkim mestima 

Poštovani, obraćamo vam se kao žene prisutne u javnoj sferi koje su u dužem vremenskom periodu izložene proganjanju, nasilju na društvenim mrežama i seksističkim uvredama Zorana Ćirjakovića, predavača na Fakultetu za medije i komunikacije

Proizvod abortiranog pokušaja pisanja portreta slučajnog levičara u nedovoljno maloj srbiji. ličan, sasvim nenovinarski (i nenaučni) tekst o logoreičnom, aktivističkom naučniku, koji je javno meditirao o srpskim fašistima i fašistički orijentisanim ustašama

 Kada se pogleda stepen nerazumevanja i količina falsifikata kojima obiluje reakcija Aleksandra Matkovića na moj odgovor Zoranu Ćirjakoviću, jedino što se može zaključiti je da Matković ili uopšte nije pročitao tekst na koji reaguje, ili svesno iskrivljuje i podmeće. U oba slučaja reč je o nelegitimnim sredstvima u argumentovanoj intelektualnoj i javnoj debati

Dok mašta o borbi za narod i svoje „leve ideje“, srpska levica diže ruke i, na obostranu štetu, prepušta sudbinu desnici u Srbiji. Krajnji rezultat  ove „srpske levice“ je stoga njeno svođenje na pukog sledbenika i koalicionog partnera kojeg niko ne želi – pošto je on sam suštinski nebitan.

Umesto o vraćanju u carsku (srpsku) 1388. godinu, on sanja o povratku u anacionalnu (evropsku) 1847. Zato je nesreća koju prikriva ova vizija budućnosti možda malo manja, ili manje retrogradna, ali ne i manje tragična.

Želeći da verujemo da doktor pravnih nauka i sudija Apelacionog suda intimno ipak ima malo temeljniji pristup pravu, evidentno je da u brojnim TV nastupima, ipak, nismo imali ni prilike da čujemo stručno mišljenje sudije Majića.