Drugim riječima, da ne beše Srba nakon Krbavske bitke 1493. g. pa sve do danas, vrlo je vjerojatno da se na karti Europe ne bi mogla pročitati nikakva “Hrvatska”.

Тешко ми је да прихватим да се један реномирани часопис као што је "Време" саглашава са увредљивим речником аутора поменутог текста који моје изјаве карактерише као "лажи, фразетине и бесмислице".

Уместо да смо у другом кругу подржали Тому Николића, ми смо се одлучили да неизношењем става заправо подржимо Бориса Тадића. Сва срећа, па су наши симпатизери размишљали својом главом и гласали су за Тому. И после свега – зашто нисмо честитали победу Томи Николићу!?

Наш Покрет је дефинитивно направио пометњу на политичкој сцени и данас многима споља и изнутра смета наше постојање јер квари политичку забаву и договорене шеме и комбинације. И то је нормално.

Следеће логично питање је: Како је могуће да један озбиљан дневни лист, као што је београдска “Политика“, без темељне провере понуђених података срља у објављивање чланка са таквим подацима? 

Да сам стварно био „агент (провокатор), односно сарадник југославенске Службе државне сигурности /СДБ/“, о томе би, мислим, ма где, унутар те службе, пре свега, морали постојати неки писмени-званични-материјални-недвосмислени трагови, односно докази.

Сматрам, да нема сврхе, а било би и крајње неукусно, да упућујем аутора текста на све оно што сам у својим књигама и чланцима, писао и о историји Балкана, Србије и КиМ. Још мање, да се позивам на свој лични однос према овом делу Србије.

Можда неко од новоиспливалих „ортодоксних талибана“ има идеју да Србију стави у временски фрижидер како би тиме замрзнуо постојеће конфликте и спречио евентуалне поразе, али то више личи на напуптање терена од стране екипе која је у расулу и губи са неколико голова разлике.

Овде немам намеру да са Вукадиновићем полемишем, тим пре што мислим да је он тада био потпуно уверен у своје речи, већ само да искажем мој утисак, који сам му и тада објаснио речима да сам ја искључив човек. 

Борећи се против ветрењача, теза које нису моје, већ просто измишљене у његовој уобразиљи, Благојевић смехотресно зуји и унезверено лупа по мојим аргументима ко мува без главе. Искрено, можда је боље било да је ћутао и пустио нас да живимо у илузији да је некакав филозофски зналац, него што је овако јавно проговорио и отклонио сваку сумњу.