Када сте сконцентрисани на остварење српског националног интереса крајем 80-их, онда морате знати да дестабилизација Југославије није добра за Србе управо због Империје и положаја Русије. Другу ствар је чињеница да је укупни потенцијал оних који нису Срби у Југославији знатно већи од потенцијала Србије и Срба.

Уопште, све демонстрације, а и ратови унутар Србије, су изгледа јако пожељни за све србомрзе, макар имали и најкрвавије последице. Али да Србија употреби силу да одбрани свој територијални интегритет и земљу за коју су наши преци крварили – то је већ пошаст која се не сме допустити.

(Oдговор Бранку Павловићу)

Било како било, Павловић је променио мишљење (на горе) о Ђинђићу, Коштуници и Тадићу, али никако не о Милошевићу. Милошевић је за њега био и остао лош, без икакве дилеме.

Др Лидер нам дугује неколико одговора. На пример, зашто тако питомо пише за режимску Политику а на опозиционим сајтовима се издаје за великог и бескомпромисног опозиционара? Зашто се прикључио клубу мрзитеља Коштунице? Зашто је пристао да буде Коштуничин саветник?

Питање је ко ту кога разочарао, али британски конзервативни политички и културни модел, који је Ђурковић годинама желео да пресади у српско политичко и друштвено ткиво, из неког је разлога напрасно изгубио своју привлачност у његовим очима.

Све што човек може да каже јесте да је ова „теорија“ у социјалном смислу увредљива, а у сазнајном испразна и непоткрепљена. Неко би, рецимо, могао да изађе са теоријом да је Миша Ђурковић британски шпијун.

Ене, синоћ код Матијине кћери: ЛДП Јакшић против министра патриоте, а ту је Аналитичар да потврди како је баш тај министар прави патриота и да га упозори да остане на патриотском курсу.

Отишао сам тако далеко у полтронству да сам се Тадићу јавно препоручивао за премијерски положај. Mењао сам странке "чешће него кошуље"; не знам ко је Чехов, а ко је Гогољ, непрестано се прилагођавам центрима моћи. Уверен да упркос дводеценијском посртању Срби могу много више и много боље.

Сигурно смо некада и грешили у процени (скромно се надамо да то није било баш превише често, а свакако знатно мање него код неких других колега). Али је барем свако, и када се слаже и када се не слаже са нама, могао да буде сигуран да је то мишљење, чак и ако је погрешно, плод наше сопствене памети.

Смешно ми је доказујем своје интелектуално поштење и објашњавам да су у питању лажи. Подсетићу само да је повод за серију клевета било мишљење Антонића и Вукадиновића да је резолуција, коју је Јеремић (уз Тадићеву сагласност) поднео у УН након пресуде МСП, ипак елементарно патриотска.