Теза да је Зоран „заговарао убијање на хиљаде Срба“ квалификује аутора за главног и одговорног уредника неког од порноида у Србији помоћу којих ће најзад моћи да испуни завет који су му дали Драган хаџи Антић (некадишњи директор Политике) и Мирослав Марковић (текстописац „Ћурувија дочекао бомбе) : „…где ја стадох ти продужи…“.

Основна делатност Удружења "Атеисти Србије" није гледање дневника РТВ, нити је праћење активности политичара. О основним делатностима Удружења, господин Јовановић се може упознати читањем Статута Удружења, на нашем веб-сајту који тако приљежно прати.

Са Аврамовићем делим мишљење да је текст написан нешто литерарније и слободније, али зар то није једна од карактеристика колумне као новинарског жанра? Слободније и атипичније коришћење неких појмова у таквим текстовима није ништа необично.

Текстови који се пуштају у оптицај на овим е-новинама не могу да прођу ни минималне захтеве стандардизованог језика у правописном, ортографском и синтаксичком смислу речи, што једноставно доводи до логичког закључка да се тзв. „редакција“ ових новина састоји од адолесцентних пубертетлија, медиокритетских шарлатана и никоговића.

Антонић тврди да влада води «капитулантску косовску политику». На којим аргументима заснива ову тврдњу? Ни мање ни више на дугом цитату Жарка Кораћа, уз асистенцију Драгољуба Мићуновића! Као, они су угаони камен српске политике!

Опс! Мораћу да разочарам мртвозорника српске писане речи, некад ЕУропљанина (кад се то плаћало), данас новокомпонованог патриоту у покушају (кад се опет исплати) Жељка Цвијановића, да ме је затекао. Искрено признајем да појма немам ко му је тај, па сад, Динко Меин Камп Грухоњић?!

У овом интервју, из кога је Мирко Ђорђевић на недопустив начин извукао само наслов, Слободан Антонић је изнео низ ставова који су саставни део његових анализа нашег савременог друштва и доминантних политичких процеса.

Имамо више другара који се зову Слободан Антонић па нисмо сигурни који је сад ово Слободан А. Сазнали смо да је социолог и да учи студенте на БУ. Почели смо да га читамо и одустали смо. Ухватио нас је страх да не утиче на нас.

Већ је мислим свима и јасно да рат који се догодио није био последица идеологије југословенства, већ је био последица национализама, без обзира на њихове предзнаке. Национализми су се хранили једни другима, а идеје и ставови Добрице Ћосића су управо доказ тога национализма.

Миљенко Дерета, који се тако срчано залаже за афирмацију нових идеја и слободу мишљења, само понавља толико пута изречене нападе на Добрицу Ћосића као писца чије су књиге и текстови инспирисали и утицали на вођење ратне политике дведесетих.