Где су похвалнице и ордени Титу?

У недељу 20. јуна текуће 2010. г. на сајту Нове српске политичке мисли појавио се чланак Милорада Зарубице (на ијекавици) у облику рецензије на новопечену књигу проф. Стевана К. Павловића (Хитлеров нови антипоредак – Други светски рат у Југославији) под насловом "Где су четничке битке против окупатора?". Након коначног читања ове подуже рецензије г. Зарубице (из трећег покушаја обзиром да сам при првом покушају баталио даље читање већ након прве трећине текста а у другом сам успео да стигнем чак до половине) особни општи утисак би се могао свести на једну једину констатацију: рецензија је написана још пре објављивања саме књиге а извучена је из фиоке/ладице радног стола неког Титовог функционера који ју је прочитао још пре неких четрдесетак ако не и дуже година поводом Дана борца (4. јули), прославе Дана републике (29. новембра) или највероватније поводом Дана ЈНА (22. децембар). Тај функционер би највероватније могао бити и сам рецензент или неко из његовог најближег братственичког окружења.

С обзиром да нам је свима познат "партизански менталитет" Титових знанственика-повесничара приликом започињања било које научне расправе о "партизанштини", тј. о улози КПЈ и Титових бојовних формација на просторима Југославије у Другом светском рату, а нарочито о карактеру тзв. НОБ-е, овом приликом ћу документовано и конкретно презентовати само нека од многобројних савезничких признања која је добио лично Драгољуб Дража Михаиловић као командант ЈВуО у току самог рата као и непосредно након њега за антифашистичку борбу његових "четника" и сарадњу са Савезницима:

Слово британског министра иностраних послова, Антони Идна од 24. септембра 1942. г. (Службене новине бр. 10, 24. новембар 1942. г., Лондон):"Мислим да ће ми сваки мој сународник казати данас, да је Југославија већ осветлила образ у овом рату...

Добро уређене југословенске војске воде борбу против непријатеља на сопственом тлу, под необично храбрим вођством ђенерала Михаиловића. То је једна важна војничка чињеница.

У овом часу непријатељске дивизије које су преко потребне на руском бојишту, или потребне на египатском бојишту, задржане су борбом у Југославији..."

Телеграм генералу Михаиловићу кад је француски генерал Анри Жиро примио команду над француским трупама у Северној Африци, 11. новембар 1942. г. од генерала Анри Жироа, Команданта француских снага у Северној Африци:

"Поново сам ступио у борбу против наших заједничких непријатеља.

Вама лично и херојској војсци желим у овом тренутку да изразим и подвучем традиционално братство по оружју које влада између француске и ваше војске.

Изражавам вам своје најдубље дивљење.

Ваш херојски отпор, и ваши успеси, пробудили су и покренули националну свест свих оних који се боре против нападача.

Ваш отпор и ваш пример воде ка победи, која почиње да се рађа." 

Телеграм генералу Михаиловићу од Алана Брука, Начелника британског генералштаба од 1. децембра 1942. г:

"У име царског генералштаба не могу да пропустим 24. годишњицу од уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, а да не изразим честитање за дивне потхвате југословенске војске на Средњем Истоку у овом победоносном часу, него и на ваше непобедиве четнике, под вашом командом, који се боре дан и ноћ под најтежим ратним околностима.

Уверен сам Господине Министре, да ће ускоро доћи дан када ће и све ваше снаге моћи да буду уједињене у једној слободној и победничкој Југославији; дан када ће непријатељ, против кога се заједнички боримо раме уз раме, бити сатрвен заувек."

 Телеграм генералу Михаиловићу од Самнера Велса, Државног подсекретара САД-а од 4. јануара 1943. г:

"Влада САД има потпуно поверење у патриотизам генерала Михаиловића и велико дивљење за вештину, истрајност и храброст са којом он, и југословенски патриоти око њега, настављају борбу за ослобођење своје земље.

Ми сматрамо да војна акција, на коју се позивате, представља чињеницу у оријентисању вођства рата од стране Уједињених народа против Осовине."

Телеграм генералу Михаиловићу од генерала Двајта Д. Ајзенхауера, Команданта англо-америчке војске у Северној Африци од 13. јануара 1943. г:

"Америчке оружане снаге у Европи и Африци, поздрављају своју браћу по оружју, одличне и храбре војне јединице под вашом одлучном командом.

Ти јуначки људи, који су приступили вашим редовима, у свом завичају, да би непријатеље изгнали из Отаџбине, боре се с пуном оданошћу и самопрегором за заједничку ствар Уједињених народа.

Нека би им та борба донела потпун успех."

Похвална наредба за све француске сувоземне, поморске и ваздухопловне јединице, на дан 2. фебруара 1943. г. од стране генерала Шарла Де Гола, председника слободне Француске:

"Легендарни јунак, симбол најчистијега родољубља и највиших југословенских војничких врлина, тај генерал [Дража Михаиловић] није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначни јуриш који ће довести до ослобођења његове Отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу."

Телеграм за генерала Михаиловића од 5. фебруара 1943. г. од Лорда Селборна, Британског министра блокаде (Министарство спољних послова, строго поверљиво бр. 37 од 9. фебруара 1943. г.):

"Бриљантно је оно што је генерал Михаиловић учинио и још увек чини. Имате разлога да будете поносни на њега. Черчил је сад у Каиру начинио анкету код својих власти о акцији генерала Михаиловића, и извештаји које нам је о томе послао заиста су ласкави за генерала.

Ми ћемо да му дотуримо помоћ у оружју."

Похвална наредба уз Орден Legion of Merit 29. марта 1948. г. од Председника САД-а Хари Трумана:

"Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући и водећи велике снаге против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године.

Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спасени и безбедно враћени на савезничку страну.

Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе."

Прилажемо и два конкретна сведочења страних официра који су били на југословенском ратишту:

Писмо наредника Мајка Кула (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):

"Мој авион је оборен над Југославијом 4. јула 1944. г. Четници су нас спасили из немачких канџи. У знак одмазде Немци су из једног села стрељали десеторицу прочетнички опредељених сељака, који нису хтели да одају где смо се крили.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?

Са четницима сам у току 38 дана прешао 800 км. Успут су нам жене љубиле руке и плакале на грудима за синовима које су им Немци побили, или одвели у концентрационе логоре, а куће попалили.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?

Једног дана смо прошли кроз Горњи Милановац у коме је некада било 3.000 становника. Сем цркве, све је било у пламену јер су четници напали Немце.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?

Захваљујући четницима евакуисан сам 10. августа 1944. г. заједно са 200 америчких авијатичара и осталих Енглеза, Француза, Руса и Италијана.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?"

Извештај који је капетан Морис Џон Виту упутио Винстону Черчилу (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):

"Колико је мени познато ја сам први савезнички официр који је за време Другог светског рата ступио у контакт са генералом Михаиловићем.

Ушао сам у Југославију 22. јула 1941. г., као одбегли ратни заробљеник. Са Михаиловићевим борцима провео сам скоро девет месеци, и то у Главном штабу генерала Михаиловића. Касније сам 10 месеци био затворен у Гестапоу са многим четницима. Веома добро су ми познате бројне операције које су четници изводили против Немаца од средине 1941. г. до почетка 1942. г. Био сам у Чачку када су партизани напали снаге генерала Михаиловића и на тај начин омогућили Немцима да поврате град у своје руке.

Спреман сам да се закунем официрском чашћу да је у време када сам га ја познавао Михаиловић имао потпуно пробритански став и да су сви његови напори били усмерени на истеривање непријатеља из земље. Исто тако сам спреман да се закунем официрском чашћу да су га у томе ометали партизани својим нападима.

Ђенерал Михаиловић је био омиљен код народа исто онолико колико су партизани били омражени. Знам да су снаге Генерала размењивале италијанске заробљенике за оружје које су користили за борбу против Немаца.

Знам да је постојала још једна антикомунистичка организација на челу са Костом Пећанцем, која није имала никакве везе са Михаиловићем, али се звала четничка. Они су сарађивали са Немцима у борби против партизана. Чланови те организације су ме ухапсили и предали Немцима."

Ево и мишљења једног савезничког повесничара:

Британски повесничар Тревор Ропер о Михаиловићу:

"Поштујем успомену на генерала Михаиловића као првог вођу народног отпора нацистима у окупираној Европи. Својом храброшћу је дао пример који је допринео крајњем поразу Немачке, а дао га је у најмрачнијим и најмучнијим временима. Његово погубљење после рата било је крупна и срамотна неправда."

На крају да наведемо и признање из саме врхушке комунистичког табора какву су политику титоисти водили према Дражи Михаиловићу и његовој ЈВуО:

Пуковник Михаило Ђорђевић, председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ (навод према књизи Мирослава Тодоровића Судија смрти):

"У часовима обрачуна самог са собом, знојна чела сам се присећао својих пропуста везаних за суђење предводнику четника Драже Михаиловића, кобних за нашу свеукупну судијску професију. Ни сада, у овом самртном часу, не опраштам себи потпис који сам ставио на налог за извршење те судбинске пресуде, и то само неколико сати после њеног објављивања...

Умирем грешан, био сам обичан судија смрти..."

Уместо закључка ево и неколико конкретних питања "друговима" и "другарицама":

Да ли се сећате да је Јосип Броз Тито добио икада сличне похвалнице из Лондона или Вашингтона за борбу против фашизма?

Да ли сте видели на Титовој сахрани иједан једини орден који је овај самопроглашени маршал добио од било ког савезничког председника или команданта као што је то био случај са Дражом Михаиловићем?

Да ли сте пронашли иједан једини број било којих савезничких великотиражних или неких других недељника или месечника посвећених Јосипу Брозу Титу са његовим ликом на насловници за време самога рата као што је то био нпр. случај са њујоршким Тајмсом који је читав један број из 1942. г. посветио Дражи Михаиловићу са његовим ликом на насловној страни?

Да ли сте чули да је ико од Савезника за време самога рата снимио било документарни или играни филм о Титу и његовим партизанима који се приказивао у биоскопима за време самога рата као што је то био случај са Дражом Михаиловићем и његовим четницима о којима су Американци направили бар један документарни и један играни филм (можда их има и више али аутор овог текста није упознат са том чињеницом) са њиховим јавним приказивањима док је рат још трајао (септембра месеца 1944. г. чланови Мекдаулове мисије при Дражином штабу су снимили документарни филм о Дражи о чему постоје и фотографије начињене при снимању филма)?

Да ли сте чули или видели на фотографијама или документарним филмовима да је и један једини савезнички војник који се у току рата из неког разлога затекао на територији Југославије манифестовао улицама Велике Британије или САД-а 1948. г. у знак подршке Ј. Б. Титу против Стаљина као што су то урадили спашени амерички пилоти од стране Дражиних четника 1944. г. када су за време судског процеса против Драже Михаиловића 1946. г. носили транспаренте са натписом "Он је нама спасао животе помозимо ми њему сада" испред југословенске амбасаде и конзулата у САД-у?

Да ли сте икада видели немачку потерницу за Титом издату након оне заједничке са Михаиловићем из јесени 1941. г. као што је издата потерница са наградом од 100.000 рајхсмарака за Дражом Михаиловићем средином 1943. г?