Izgubljeno jezgro pijeteta

„Srbija je još uvek daleko od Vilija Branta“, poručio je našoj javnosti na komemoraciji srebreničkim žrtvama u Potočarima Haris Silajdžić, verovatno kao veliki doprinos pomirenju i suočavanju sa prošlošću i zločinima. I ove godine je ova potresna komemoracija poslužila za već viđenu političku manipulaciju i isticanje kolektivne krivice srpskog naroda bez ijedne reči saosećanja za njegova stradanja i žrtve na području Srebrenice.

Scenario je i ovoga puta bio na isti, još jednom pokazati da su Srbi daleko od potrebe da se suoče sa nedavnom prošlošću, oni su jednostavno ostali zarobljeni u svom nacionalizmu i ksenofobiji. I ove godine su ostali usamljeni na komemoraciji srpskim žrtvama u Bratuncu, u kraju Podrinja u kome je stradalo blizu 3.500 vojnika i civila. U putopisnom zapisu aktivistkinja „Žena u crnom“ ovako se opisuje prolazak kroz selo Kravicu, u kome je izvršen veliki masakr nad srpskim stanovništvom koji je organizovao Naser Orić, inače oslobođen optužbi u Hagu: „U Kravicama, veliki crni mermerni krst sa zlatom uklesanim imenima Srba koji su poginuli u ratu koji su prizivali. U Hagu je dokazano da se stanovništvo Kravice 14. jula 1995. godine dobrovoljno prijavilo da prekovremeno ubija na lokalnom poljoprivrednom dobru. Do groblja srebreničkih Bošnjaka stiže se bratunačkom ulicom Svetoga Save. U ulici i ovog 11. jula bestidno istaknuti napisi pred kućama ’Prodajem prasad’ ili ’Prodajem velike svinje’.“

Međutim, i samo pominjanje srpskih žrtava ocenjuje se kao provokacija i nedozvoljena relativizacija zločina počinjenih nad Bošnjacima u Srebrenici. Čak se u novinskim komentarima o Srbiji govori kao o državi bez sećanja. Nastao je svojevrsni diktat političke korektnosti, svojevrsni test lojalnosti građanskim vrednostima i služi kao ulaznica u te posvećene političke krugove, koji se mora ispuniti da bi se uopšte moglo progovoriti o sudbini našeg naroda u Bosni i Hercegovini. Upravo nam je ovaj tip političke korektnosti demonstrirao Jovo Bakić u tekstu „Srebrenica“ napisanom povodom godišnjice genocidnog pokolja u Srebrenici i u perspektivi sadašnjih i budućih odnosa Bošnjaka i Srba. „Ovi odnosi se neće u skorije vreme normalizovati ako se u ime političke korektnosti i apsolutizacije odluka Haškog suda neprestano srpski narod optužuje kao jedini krivac za građanski rat u Bosni i zločine počinjene u to tragično vreme. Red je da dobro utuvimo u glavu: nema dobrog Srbina ukoliko nije dobar čovek, a ne može biti dobar čovek onaj ko drugoga mrzi.“

Međutim, tu se spisak utuvljivanja ne završava jer mi po politički korektnom Jovi Bakiću imamo dosta toga da utuvimo u glavu ako nameravamo da spoznamo razmere iskorenjujućeg zločina – spaljivanje kuća, ubijanje muškaraca, žena i dece u Srebrenici. Sve je to uradila srpska vojska, na platnom spisku SRJ, a sve u srpsko ime. Zato Jovo Bakić i kaže da Srbija ima obavezu da stvari nazove pravim imenom, tj. da kaže kako se u Srebrenici dogodio genocidni pokolj nad Bošnjacima, a koji se sprovodio u ime Srba. To je optuživanje jednog naroda za kolektivnu krivicu i dovođenje u vezu sa praksom holokausta u nacističkoj Nemačkoj.

Čak se u jednom tekstu citira šef SS Hajnrih Himler kako bi se dokazala namera stvaranja etnički čiste velike Srbije. Himler je 1943. godine ovako hrabrio nemačke vojnike: „Većina od vas mora znati šta znači 100 ili 500 ili 1.000 leševa. To da smo podneli tu situaciju i istovremeno uprkos nekim izuzecima zbog ljudske slabosti ostali čelično nepokolebivi učvrstilo nas je. Posredi je slavna strana naše istorije koja nikada nije bila napisana i nikad neće biti.“

Da je Jovo Bakić nepokolebivo na putu političke korektnosti, pokazuje i pismo Gojka Berića kolegi Nenadu Prokiću kao njegov doprinos objektivnom sagledavanju traume Srebrenice. „Ono čime je rodbina pobijenih Srebreničana istinski opsednuta jeste očekivanje da službena Srbija i najšira srpska javnost decidirano priznaju da su Srbi počinili genocid nad Bošnjacima i da zbog toga treba da snose moralnu i sve druge posledice. Takvo je, u ovom slučaju, poimanje istinske pravde među Bošnjacima. Oni su užasno frustrirani što je pravda u tom obliku izostala, nisu u stanju da shvate šta su uzroci tome i sve više sumnjaju da će ikada dočekati takav gest. Obični ljudi pokušavaju da odgonetnu zašto je današnje srpsko društvo takvo i dokle će takvo ostati. Iskreno govoreći, i ja bih to želio znati.“

Ovu opsesiju deli i Jovo Bakić jer se on zdušno zalaže da Srbija ima obavezu da moralno i materijalno pomogne žrtvama ove tragedije i tako Bošnjacima pruži ruku pomirenja. Oni će je prihvatiti jedino ako Srbi priznaju da su počinili genocid, a da pri tome nikako ne pominju stradalništvo srpskog naroda u srebreničkom kraju.

Ne treba ovom prilikom propustiti da se kaže da je predsednik Republike Srbije Boris Tadić bio na komemoraciji u Potočarima i doživeo veoma teške provokacije, a da je Vlada Republike Srpske osudila zločine počinjene u Srebrenici. Međutim, to očigledno nije dovoljno, potrebno je da srpski narod najzad prizna i prihvati svoju kolektivnu odgovornost i krivicu i svrsta se tako u genocidne narode.

Zato nije slučajno što se Jovo Bakić svesrdno zalaže za podršku deklaraciji Žarka Koraća o genocidu u Srebrenici. Postavlja se pitanje koji bi to narod i koja država prihvatili zaključke ovakve deklaracije, a da se ne ugrozi pri tome elementarno dostojanstvo i dignitet svog naroda. A evo šta bi Skupština Srbije po predlogu Žarka Koraća, a uz svesrdnu politički korektnu podršku Jova Bakića morala da prihvati: da proces izgradnje demokratskog i multietničkog društva ne može da se bazira na negiranju zločina koji su počinjeni u naše ime, da poštovanje ljudskih prava podrazumeva i poštovanje žrtava, da pravilno ocenjivanje i vrednovanje zločina podrazumeva suočavanje sa prošlošću i da je to jedini put ka novom početku u demokratsku budućnost, da genocid ne sme da se veliča, ne sme da se negira i ne sme da se zaboravi, da suočavanje sa prošlošću zahteva sistem institucija, mehanizama i procesa, koje je Srbija dužna da usvoji i primeni. Republika Srbija se obavezuje: da će razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina, da će građanima otvoriti mogućnost da odbace kompromitovane vrednosne stavove i da će onemogućiti instrumente, aktere i posledice masovnog nasilja iz javnog i društvenog života, da se obezbedi vrednosni diskontinuitet s lošom prošlošću usvajanjem mera i propisa koje će predstavljati pravni okvir za odricanje politike zločina, a kako bi se afirmisao adekvatan sistem vrednosti i reafirmisao izgubljeni osećaj za pravdu, da će poštovati presude koje su jasno definisale pravni karakter zločina genocida izvršenog u Srebrenici, da će se jasno obratiti žrtvama i njihovoj zajednici i priznati da je zločin izvršen u naše ime, i tim činom legitimne i moralne demonstracije distancirati se od zločina.

Bilo bi korisno da nam Jovo Bakić navede deklaraciju sa sličnim sadržajem i zahtevom za priznavanje kolektivne krivice jednog naroda usvojenom u nekom parlamentu. U političkim instrumentalizacijama i politikantskim zloupotrebama zločina počinjenih u Srebrenici gubi se ono što je osnovno, gubi se jezgro pijeteta, jer bez njega ne možemo dostići, kako to kaže Folkhard Knige, direktor memorijalnog centra Buhenvald i Mitlbau-Dora, supstancijalnu rehumanizaciju i demokratizaciju društva. „Smisao memorijalnih centara je s jedne strane poštovanje i priznavanje žrtava u njihovom biću žrtve, to je momenat pijeteta. A pijetet, ako se ozbiljno shvati, zapravo znači da ti se grlo stegne, znači da za trenutak izgubiš tlo pod nogama u suočavanju sa tim zločinima nad ljudima. A tako ozbiljno shvaćen pijetet pomaže i okreće se protiv političke funkcionalnosti istorijskog pamćenja.“

Ove reči Folkharda Knigea samo nam mogu pokazati koliko smo mi udaljeni od ostvarivanja jezgra pijeteta kao supstancijalne rehumanizacije. Pijetet je humanistička suština pomirenja i njegovo jezgro se ne može stvarati iznuđenim uterivanjem političke korektnosti i političkim manipulacijama žrtvama koje su stradale u građanskim ratovima za jugoslovensko nasleđe. Zato je i napor Jova Bakića uzaludan i više služi njegovom pozicioniranju na analitičko-političkoj sceni. Ostaje nam dužan da odgovori koja će i kakva to biti država u koju bi se želeli okupiti Bošnjaci, a onda bi sa Srbima u budućnosti mogli stvoriti federaciju u kojoj bi živeli skoro svi Bošnjaci i velika većina Srba. Ovaj predlog jasno svedoči o nedoslednosti pripadnika naše intelektualne elite koja nastoji da u okrilju političke korektnosti nađe utočište i to u odsustvu namere da jasno i bez politikantskog udvaranja zastupa i interese naroda kome pripada.