Кратко о Вуку Јеремићу

У доба оних великих снегова, разговарао сам у Новом Саду са Ђорђем Вукадиновићем. Беше то прича о свему и свачему, мени се чини сасвим отворена и искрена, а дотакосмо се и Вука Јеремића. Нисам желео да о томе јавно говорим, али пошто је тада Вукадиновић казао отприлике исто што у свом најновијем тексту Случај Јеремић“ и странпутице патриотизма, држим да бих сада могао. Наиме, изнео је, том приликом, свој став да је Јеремић патриота који је својом упорношћу на домаћој и међународној сцени, задржао пажњу јавности на проблему Косова и Метохије, док је већини режимских снага и иностраних утицајних чинилаца одговарало да се исти полако гура под тепих, како би се омогућило српској власти да батали борбу.

Овде немам намеру да са Вукадиновићем полемишем, тим пре што мислим да је он тада био потпуно уверен у своје речи, већ само да искажем мој утисак, који сам му и тада објаснио речима да сам ја искључив човек. Не обазирем се на нијансе. Мени не значи много што је Јеремић, сва је прилика, мањи издајник (или већи родољуб) од Бориса, а овај опет од Шутановца, који можда нешто мање мрзи Србију од Наташе Кандић и томе слично. Сећам се како је мој саговорник тада приметио да ми је та моја искључивост сигурно затворила многа врата, што сам оповргао рекавши да ми није затворила многа, већ сва врата политичког нивоа на ком се налазим. Ипак, не намеравам да ово стање духа мењам.

Услед своје идеолошке ригидности, критиковао сам и Војислава Коштуницу, човека кога иначе поштујем и у чију сам странку учлањен још од натовске агресије. Кад је већ тако, сматрам својим правом да јавно тврдим да је свако ко је члан Демократске странке или глуп или издајник. Трећег нема. Објаснићу. Запад (нарочито ЕУ и САД) од распада СФРЈ (који је вероватно осмислио и спровео), неприкривено и бахато држи страну наших непријатеља све време. Једино начело је увек и у свему бити против Срба. Србима отима територије, Србе бомбардује, Србе суди, Србе ружи. ЕУ на све начине покушава да успостави НД Тачистан на косовскометохијском тлу и јасно је да у тај клуб нећемо ући док не печатирамо ово његово прегнуће. Ко ово не види, па верујући да нам је ЕУ ипак пријатељ, да може и “КиМ и ЕУ”, да нема евроунијатских планова за немире у Рашкој и Војводини, па гласа и/или је члан жутократије, глупак је. Ко ово зна, схвата, разуме, али гоњен жељом да пошто-пото постане део запада или мотивисан лукративниом интересима ради на очувању Боратовог режима, издајник је. Мени не требају ни будале ни квислинзи. Дакле, поштен и родољубив човек нема шта да тражи у Демократској странци. Ко може да једе за истим столом са Борисом Тадићем, а да му не припадне мука, није друштво за мене. Нема тог удвориштва, попуштања, европских вредности и сличних којештарија које могу натерати Америку да се скине са српске грбаче и одустане од онога што сматра својим интересом. Погледајте БЈР Македонију. Шта је то што нису послушали од америчких диктата? Ипак, мало мало, па им Јенкији закувају међуетничке тензије с Арнаутима. Сећам се образложења Васила Тупурковског у вези са уступањем македонске територије Нато пакту за нападе на СРЈ, у ком каже да је свестан како ће Македонија бити следећа жртва великоалбанског тероризма, али да тим поступком овај сценарио одлаже за десет година. Изгледа да је био у праву. Из овога закључујем да нема те еврофилске политике коју ми можемо водити, а да због ње Америка одустане од нашег уништавања. Ту никакав Јеремић не помаже.

Убеђен сам да Вук то зна. Кад је тако, онда је морао да јавно изобличи Тадићеву издају и оде у неку другу странку или НВО, одакле би повео патриотску борбу. Није то учинио, остао је уз Бориса, давао му легитимитет и привлачио оне гласаче који би хтели да сачувамо КиМ, али не би да се одрекну сна о европским парама, што само чекају да нам упадну у џепове, јер је, ваљда и деца знају, ЕУ група за подршку сиромашним земљама, која све чини да подигне њихове привреде и тако их учини конкуренцијом себи и својој индустрији, а никако није савез држава који настоји да на рачун других спроведе своје економске и геостратешке интересе.  Због таквих гласача други круг је био меч Том – Борја, а не Коштуница – Глишић.

Зато морамо бити јасни, ми који уображавамо да је некоме стало до нашег мишљења. Нема патриотизма у Демократској странци. Чак су и гори они који би интимно желели да се Србији запад откачи с хрбата и пусти је да дише, али због личних интереса промовишу и подржавају жутаће, од веродостојних урбаноида који с националним осећајем немају додирних тачака.

Да завршим, иако сигурно Србији не може штетити избор Јеремића за председавајућег Генералне Скупштине ОУН, иако је недвојбено на положају министра иностраних дела нанео мање штете националним интересима него Борја, Борко и Соња Лихт, он је пристао да игра у том тиму, у кампањи је подржао Бориса упркос његовој издаји око резолуције, па чак и после необичних дешавања на изборној скупштини ДС. Тиме се дисквалификовао као патриота. Сазнао сам од пријатеља из ДСС, да је Вук плакао у Уједињеним Нацијама кад му је Борис наредио да поднесе измењену резолуцију, али тим горе. Кад већ дубоко у себи пати због националне пропасти и издајства свог вође, а остаје му беспоговорно веран и још га хвали и подржава, не може рачунати на моје разумевање.

Зашто макар сад не изађе на медије и не каже све о Борисовом петоколонаштву? Ако му и даље верује, онда је или будала или заљубљен, а то двоје су исто, бар судећи по старим Латинима. Било како било, нећу жалити за Џеремајом, како га назваше Миша Ђурковић, иако не сумњам да ће, начини ли Борја владу, нови министар бити још гори и западу сервилнији. Мене не занимају нијансе у оквиру издајничког режима. Ја желим само тотално уништење, демолирање и разарање Демократске и њој сродних странака, медија и организација,тако да се никада више не придигну.

П.С.

Као што рекох, овим чланком никако не желим да се расправљам с Вукадиновићем нити се укључујем у свађу између неких патриотских сајтова и интелектуалаца, већ само да изричито кажем шта мислим о Вуку Јеремићу и Демократској странци.

(Српски културни клуб)