Десница у Србији данас - помешане одреднице

Све јаче се чују гласови о нужности оживљавања и артикулисања десне политике у Србији. Различити аналитичари, новинари, интелектуалци и сл. дуго већ зборе о томе да постоји простор на нашој политичкој сцени за једну здраву десну странку или покрет.

Шта тренутно имамо?

Постоје неколике странке и организације које јавност сматра десничарским, мада је њихова хетерогеност незанемарљива. Код нас се десницом уобичајено сматрају оне снаге које се залажу за нешто што саме схватају као национални интерес. Патриотске снаге.

У овом корпусу се налазе странке и организације, међусобно потпуно различите, чак супротстављених основних начела, од оних које суштински баштине западну либералну филозофску школу, преко група које се труде да промовишу традиционално схваћен нормалан живот, па до удружења залуђених псевдозилота који се окупљају по „катакомбама“ убеђени да су сви остали јеретици и слуге сотоне.

Међу политичким странкама, као условно десне, препознају се ДСС, СРС и Двери. Нису за ЕУ, противе се чланству у Нато пакту и желе да блиско сарађују са Русијом. То су сличности. Радикали су практично фан клуб, неки би рекли култ обожавања Војислава Шешеља. ДСС и Двери са неким мањим странкама, удружењима какво је СЛС итд. настоје да створе покрет који би могао да зачне идеју слободе у успаваном српском народу.

Та идеја, слобода, превазилази како странке, тако и идеологије. Она не сме бити прилагођавана ичему, па ни потреби да се звучи или делује десничарски, она само мора да лечи оболели дух народа коме припадамо.

Ту је и проблем, мој лични, са десничарством или било којим другим уређеним системом предефинисаних вредности. Све идеологије теже да стварност, да живот уподобе себи. Тиме оне, уместо да служе животу, чинећи га бољим, лакшим, удобнијим, служе самима себи, чак по цену да гуше дух и живот. Уместо да се мисли развијају, тежи се њиховом окивању, догматизовању веровања, мишљења, политика. Стварају се жреци, култови, ауторитети. Људи и поступци се оцењују, не по квалитету који нуде свом народу и држави, већ мером прихватања, усклађености и подобија с идеологијом онога ко оцењује.

Сама по себи, идеологија не вреди ништа, њена вредност извире из онога што може да пружи друштву, али ако настоји да се самоинсталира као једина, неодступна истина, врховна суђаја, онда штети.

Држим да нама нису потребни идеолошки чврсти политичари, како би нам било боље, већ само људи који испуњавају следећа три критеријума:

1. родољубље

2. лично поштење и

3. стручност за посао којим се баве.

1. РОДОЉУБЉЕ: Човек који заиста воли своју државу, када се нађе на месту са ког може озбиљно да утиче на њену судбину, неће бити склон да зарад личне користи исту угрози. Моћи ће да се одупре понудама заинтересованих, а недобронамерних центара моћи, од којих би лично профитирао, али би држава и народ били оштећени.

2. ЛИЧНО ПОШТЕЊЕ: Ако је носилац власти лично поштен човек, он неће пљачкати сопствену земљу нити њене фондове, предузећа и установе. Он ће савесно, у складу са својим способностима, обављати поверену му дужност, искључиво за припадајућу плату, а неће злоупотребљавати положај, те угрожавати опстајање система у којима руководи.

3. СТРУЧНОСТ: Стручан човек, уз претходно поменуте услове, распоређен на одговорну дужност, нужно унапређује и побољшава рад организације у коју је постављен/изабран. Насупрот томе, нестручни партијски кадрови, чак и када би били лично поштени, и поред најбоље воље, не могу добро да обављају послове на које су доведени због чињенице да немају никаква знања и вештине, те и нехотично (чешће срачунато) доводе до девастације система у којима „раде“.

Убеђен сам да су наведени квалитети далеко значајнији за успешан друштвено-политички рад од идеолошке опредељености. Не само то, већ верујем и да су све идеологије сувише уске за широко поље политичке динамике у ком егзистира свака држава. Јасније, мислим да политичари морају у сваком тренутку радити оно што је у том моменту најбоље за народ и земљу, без обзира ком скупу идеологија тај поступак припада.

Рецимо, ако је потребно побољшавати положај радника, који је у Србији ропски, ми не смемо у страху од стигме левичарства, окретати главу на другу страну, већ се морамо ухватити у коштац с тековинама неолибералног, дивљачког капитализма. Ако је угрожена породица, ми се морамо оштро обрушити на тзв. људскоправашке захтеве, те подредити наводне слободе потребама друштва и његовог биолошког јачања.

Када нам је угрожен национални идентитет, нужно је ојачавати га кроз филм, књижевност, музику, телевизију, без обзира хоће ли нам неко спочитати екстремизам, десничарство или чак шовинизам.

Нису ствари црне и беле у смислу класичног поимања левице и деснице. Неке, традиционално леве идеје су корисне и благотворне за данашњег човека, а неке су убиствено штетне, док су опет, одређене десне политике оживљавајуће, док су друге превазиђене и некорисне, чак разарајуће.

Настрану што су у многоме левица и десница помешале своје првобитне идеолошке одреднице, ми морамо бити изнад свих идеологија ако икада дођемо у прилику да доносимо важне одлуке за државу и народ, те да одлучујуће учествујемо у одређивању правца којим Србија и Срби треба да закораче.

Да би људи постали оваквима, неопходан им је културни образац, како је говорио Слободан Јовановић, жалећи што исти није никада направљен. Он рече да је бескорисно, залудно усавршавање друштвених установа и закона, ако их воде и спроводе искварени људи. Људи без културног обрасца – полуинтелектуалци. Ја сам склон веровању да нема бољег културног обрасца нити модела живљења од оног који нам је у Новом завету предочио Христос.