Неосноване тврдње, измишљотине и изливи мржње двојице академика

Текст поводом „Реаговања на изјаву председника САНУ Владимира Костића – паликућа не може бити ватрогасац, као што ни рушитељ законитости не може бити миротворац” Часлава Оцића и Данила Басте, објављеног на сајту „Нове српске политичке мисли” 16. септембра 2020.

На седници Председништва Српске академије наука и уметности, највишег органа САНУ  између две седнице Скупштине у којем су заступљени представници свих одељења САНУ, која је одржана 11. јуна 2020. године, чланови Председништва САНУ једногласно су усвојили закључке који се односе на  иступања академика Часлава Оцића и академика Данила Басте у јавности. Будући да је текст на сајту Нове српске политичке мисли готово идентичног наслова и сличног садржаја као текст који је већ раније објављен у другом медију, уместо новог реаговања, достављамо Вам закључке који су том приликом усвојени.   

Академик Часлав Оцић упутио је председнику САНУ академику Владимиру С. Костићу отворенo писмо под насловом „Да ли паликућа може да буде медијатор у дијалогу o ватрогаству?“ у коме наводи да он покушава да се наметне као посредник у политичким сукобима у Србији и тиме увуче САНУ у воде политике.

Ово писмо, поред наведених (допис академика Данила Басте од 27.5.2020 – прим. аут.) , садржи велики број ни на чему заснованих тврдњи и измишљотина, од којих овде треба споменути само најбестидније, оне које ништа конкретно не значе, а представљају јасне изливе мржње:

– „Општој и дубокој кризи у коју, услед негативне политизације (политичарења), комерцијализације ('трговине утицајем', донаторство, јачање 'менаџерске' функције), близикаштва (посебно непотизма), клубашења, сорошизације, естрадизације и дилетантизације (научни скупови у САНУ су све више /и/ 'стручни', сваштарска пролиферација  председничких 'локуција') – све дубље тоне САНУ…“;

– „Посебно/ј/ похлеп/и/ и покушај/у/ лечења разних каријеристичких комплекса (као што су манија величине, манија гоњења, параноја због новог мандата Владавине, и тсл.“;

– „Шиканирањ/у/ Оцића и терор/у/ председника САНУ над њим као главним (наравно измишљеним) непријатељем“;

– „Председнику САНУ /који/ (кукавички се заклањaјући иза традиционaлног  једногласја Извршног Одбора и Председништва, што је иначе његов омиљен начин пребацивањ/а/ одговорности на неки колективни орган одлучивања, службеницима забрањује да примају Оцићеве дописе. Допушта му само да дописе упућује пучистичком секретару ОДН (Чавошком)“;

– „Лик/у/ и дел/у/ (главног генератора, режисера и сценаристе – очигледно Владимира С. Костића), такорекућ демиурга, рецентног суноврата САНУ.“

– Хотентотском моралу који „у интерпретацији и пракси Председника САНУ… изгледа овако 'Ја имам право да теби укинем слободу окупљања и мишљења, а ти немаш право да то урадиш мени'. Или, како је то лепо објаснио Пиноче: 'За пријатеље – све. За непријатеље – закон'“;

– Председнику Костићу који „не само да не трпи оне који не мисле као он него их прогања, шиканира, онемогућава им рад и на разне начине их терорише. Поготово ако још има разлога за освету када тај терор не даје резултате, односно кад трпи неуспех“.

Друга, пак, „открића“ Часлава Оцића наоко садрже форму конкретног, али представљају, у ствари, потпуне измишљотине и денунцијације које нису безазлене.

Тако, Оцић наводи да „на седницама ИО учествују страни држављани – који нису чланови САНУ – чије жеље ИО САНУ претвара у одлуке, а одмах потом те одлуке и реализује“. Да није жалосно, било би смешно.

На сличан начин Оцић помиње набујалу трговну утицајем, „која се посебно манифестује приликом избора за нове чланове“ и кршење изборне процедуре (у „намештању избора у САНУ“). Како, међутим, не наводи ниједан такав случај, очигледно очекује да му се верује на реч.

Часлав Оцић потом говори о претњи чисткама „или бар у овој фази финансијск/ом/ кажњавањ/у/ – одузимањем академијског додатка Оцићу и Басти због нерада!“ Како је академијска награда утврђена Законом, њу нико никоме не може да одузме чак и када би то хтео. Сувишно је наглашавати да је ова тема једино споменута у провокативним дописима двојице академика.

Jош невероватније звуче речи о „наговешта/ју/ још црњих дана за аутономију мишљења и слободу стваралаштва у САНУ“: Часлав Оцић вели „како председник САНУ с правницима разматра могућност промена Статута САНУ које би њему дале тоталну власт, пре свега да избацује из чланства САНУ њему непоћудне чланове, да ексклузивно одлучује о пријему нових чланова и тсл.“ Свакој иоле трезвеној особи јасно је шта је истина, а који су мотиви напада Оцића и његових спонзора на САНУ више је него очигледно.

По Чаславу Оцићу, „главни разлог (и тајна) забрани и других облика затирања рада и резултата рада поменутих двају одбора (којима деценију и по руководи Оцић) лежи у теми КОСОВСКОМЕТОХИЈСКО ПИТАЊЕ“. Овом приликом Часлав Оцић је намерно прећутао да је на иницијативу Владимира С. Костића образован Академијски одбор за српско питање, чијим састанцима Оцић, иначе, редовно присуствује, а да ће први научни скуп овог Одбора 3. јула 2020. године, под насловом „Сецесија са становишта унутрашњег и међународног права и њене политичке последице“,  бити највећма посвећен Косову и Метохији.

Посебну недоумицу изазива тврдња Часлава Оцића да Владимир С. Костић, „иако у 67. години живота и с готово пола века бављења науком иза себе, још није успео да објави научну монографију чији је он једини аутор“. То је такође бестидна лаж коју је лако утврдити једним погледом на библиографију Владимира С. Костића. Претпоставка је, ваљда, да то људи неће посебно проверавати. А реч је о једном од наших најпродуктивнијих и најцитиранијих научника.

Иза свега се, као лајтмотив, појављује захтев о успостављању некадашњег стања у Одељењу друштвених наука, иако је оно двотрећинском већином још пре три године заменило секретара, што је Председништво потврдило (са једним уздржаним гласом), а Скупштина коначно прихватила (са три уздржана гласа). Свако даље инсистирање на успостављању „правих“ правних токова у Академији представља пуко замајавање и скретање пажње са покушаја, који су најзад морали бити осујећени, да се у Оцићевој режији организује на непрописан начин рад одбора којима је председавао, као и његова самовласна издавачка делатност и покушај нерегуларног организовања научног скупа. Испада да дугогодишњег члана Академије треба убеђивати да се Статут примењује, а не преобликује по сопственом нахођењу и, при томе, ризиковати да се добије етикета о некаквом гушењу слободе (идеја?) у САНУ.

Председништво, одбацујући са индигнацијом оваква иступања, поготову због њиховог синхронизованог исказивања у јавности и у самој Академији, сматра да је САНУ овде суочена са делом оркестриране кампање негирања њеног рада и активности, која је нарочито видљива током последњих неколико година

Наведени галиматијас неистина, замена теза, полуистина, невероватних тврдњи које не могу имати никакву везу са стварношћу тражио би од чланова Председништва, приликом неке детаљне анализе његових појединачних аспеката, да зађу у различите судско-правне, медицинске, статутарне и многе друге сфере, што разоткривањем детаља не би битно изменило слику целине. А Председништво се, пре свега, мора бавити целином и општим значењем појаве са којом је суочено. У том смислу, деловање двојице колега-академика уклапа се у све оне нападе на Академију и негативна мишљења о њој, што је обично резултат неразумевања места и улоге САНУ као институције од националног значаја. Али се овде не може говорити о таквом неразумевању код оних који су прилично дуго чланови те институције. Зато Председништво, одбацујући са индигнацијом оваква иступања, поготову због њиховог синхронизованог исказивања у јавности и у самој Академији, сматра да је САНУ овде суочена са делом оркестриране кампање негирања њеног рада и активности, која је нарочито видљива током последњих неколико година. Овај став требало би да буде јасан како широј јавности, тако и члановима САНУ.

Видети још: Часлав Оцић, Данило Баста: Реаговање на изјаву председника САНУ Владимира Костића - паликућа не може бити ватрогасац, као што ни рушитељ законитости не може бити миротворац