Ni filosofije ni uticaja - prigovor na predlog da Leon Kojen bude biran za člana SANU

Pošto sam se detaljno upoznao sa sadržinom navedenog referata, osećam dužnost da kao filosof po obrazovanju i zanimanju (uža specijalnost: metodologija) uputim primedbe na kvalifikacije izložene u njemu.

Najpre, ovaj izveštaj ima više formalnih nedostataka: u njemu se ne navode brojevi stranica kandidatovih knjiga, koje su uglavnom manjeg obima, ne većeg od 200 stranica (i to manjeg formata [A5], pretežno sa slovima krupnijeg sloga), što ukazuje na kvantitativnu oskudnost celokupnog opusa. Takođe, nije – kao što je to učinjeno kod drugih kandidata – priložena celovita (inače prilično skromna) bibliografija, koja kod Kojena zaprema ukupno 40-ak radova (od kojih je znatna većina uključena u knjige pobrojane u referatu), dakle manje nego što je proteklo godina od kandidatovog diplomiranja.

Ujedno, iz te bibliografije bi se lako uočilo da glavnina dela predloženog kandidata uopšte ne spada u područje društvenih nauka, nego u oblast versifikacije, poetike i istorije književnosti, što se zapravo može zaključiti i brižljivim čitanjem samog referata. Kojen ima svega desetak radova iz filosofije u celini (od kojih je 5 ušlo u zbirku Umetnost i vrednost), dok svi ostali spadaju u područje teorije književnosti; 4 filosofska rada predstavljaju predgovore za priređene i prevedene knjige (što, uzgred, drugima zamera); a, in toto, preko polovine svih njegovih zasebno štampanih radova integralno je uklju­čeno u 4 knjige.

Bilo bi neshvatljivo zašto se L. Kojen predlaže Odeljenju dru­štvenih nauka (čijim se domenom tek manjinski bavio) kada se ne bi uzela u obzir okolnost da je pre samo tri godine figurisao kao kandidat upravo na Odeljenju jezika i književnosti (gde disciplinarno spada glavnina njegovog rada) i nije dobio podršku tog odeljenja, na kojem su se nalazili vodeći stručnjaci za poetiku i istoriju srpske književnosti. (I inače je indikativno da se među potpisnicima referata ne nalazi nijedan profesionalni filosof.)

Iz dostupne dokumentacije se ne može utvrditi da je ikada učestvovao na makar i jednom jedinom stručnom skupu, čak ni Estetičkog društva Srbije.

U pogledu njegovog doktorata s Oksforda, u arhivi Filozofskog fakulteta u Beogradu ne postoji sâm rad, a izveštaj o nostrifikaciji, koji se može dobiti tek preko poverenika za informacije od javnog značaja (posle više molbi upućenih sekretaru Fakulteta), sadrži krajnje oskudne podatke o tom doktoratu – ne navodi se ni njegov naslov, a kamoli struktura ili „originalni rezultati“ sadržani u njemu; no, iz raspoložive dokumentacije Instituta za filozofiju zapaža se da je u isto vreme prijavio projekt pod radnim naslovom (ni manje ni više nego) Kategorije i s predviđenim obimom 10 A/T (tj. 160 str.), ali koji nikad nije realizovan (prijavljen je 1978, a ugovor je raskinut 1986. godine).

Iz dostupne dokumentacije se ne može utvrditi da je ikada učestvovao na makar i jednom jedinom stručnom skupu (u najmanju ruku, učešće nije posvedočeno nekim saopštenjem u objavljenim zbornicima radova), čak ni Estetičkog društva Srbije. Nema ni podataka da je ikada pisao ili branio magistarski rad (niti ob­javio neku studiju nalik njemu). Na Filozofski fakultet je došao bez konkursa i referata (zahvaljujući pripadnosti istoj političkoj stranci i ličnom prija­telj­stvu s tadašnjim dekanom), što ni ne čudi, s obzirom na pomenutu vrlo skromnu bibliografiju, koja uglavnom ne spada u oblast filosofije.

Zatim, suprotno odredbama koje se nalaze u Statutu Akademije (u vezi s među­narodnim značajem kandidatovog stvaralaštva), ne navodi se nijedan rad objavljen na nekom stranom jeziku ili u inostranstvu. Koliko se može proveriti pret­ra­gama po bibliotekama i elektronskim bazama podataka, L. Kojen za svojih 70 go­dina zaista ni nema nijednu takvu publikaciju (iako je svojevremeno isto to pre­bacivao pojedinim mlađim kolegama).

Ova nevelika publikacija, od 209 numerisanih stranica, pretežno se sastoji od predgovorâ za pojedina dela u čijem je prevođenju ili redigovanju učestvovao L. Kojen, koji raz­jašnjavaju određene stavove autorâ samih tih dela. 

Najzad, referat je za tako uglednu instituciju kao što je SANU sročen s nedopustivim brojem slovnih, jezičkih i stilskih omaški, što upućuje na to da njegov sastavljač ne vlada baš najbolje srpskim jezikom, ili makar pravopisom (ako se imaju na umu npr. pravila o upotrebi zapete ili o podeli pasusa [str. 4]).

Kad je reč o sadržinskim manjkavostima, ubedljivo najviše prostora u refe­ratu posvećeno je (pre četvrt veka izdatoj) zbirci prethodno objavljenih (što se u toj knjižici nigde ne naznačava) radova Umetnost i vrednost. Ova nevelika publikacija, od 209 numerisanih stranica, pretežno se sastoji od predgovorâ za pojedina dela u čijem je prevođenju ili redigovanju učestvovao L. Kojen, koji raz­jašnjavaju određene stavove autorâ samih tih dela.

Teze i argumenti koji se tu pri­pisuju u autorstvo kandidatu odavno su ustaljene u filosofskoj/estetičkoj li­teraturi, pa je pridavanje njima takvog ranga i značaja moguće objasniti jedino okolnošću da je pisac ovog referata nepoznavalac (da se ne napiše ignorant) stanovištâ i pravaca u modernoj teoriji umetnosti i filosofskoj hermeneutici – jedino neko ko ne poznaje estetiku minulog, pa ni ranijih stoleća može govo­ri­ti o Kojenovom originalnom estetičkom stanovištu. Istovremeno, navodni ori­ginalni doprinosi L. Kojena izraženi su toliko preciznim analitičkim stilom i terminologijom da je jasno kako je zvaničnom predlagaču ovde „pomagao“ i sâm kandidat, jer pisac referata teško da bi mogao i razumeti argumentaciju sa str. 2–3, a kamoli je samostalno izložiti (uostalom, on i lično u predgovoru svoje jedine knjige/udžbenika zahvaljuje nekolikim koleg[inic]ama na pomoći oko tuma­čenja filosofskih pozicija vezanih za psihologiju).

Jedina preostala knjižica koja se ne odnosi na tematiku književnosti, Ogle­di iz filozofske psihologije, takođe nevelikog obima (i štampana upadljivo kru­p­nim fontom), ne donosi nikakve novine u odnosu na ranije (još 1980-ih i 1990-ih, pa i kasnije) objavljivane monografije i studije eminentnih autora Nikole Graheka i Nenada Miščevića, koji su tu oblast filosofije i afirmisali u našoj sredini. Izuzimajući izvesne nove varijacije već odavno i kod nas poznatih primera, ova knjižica ne pruža nikakve nove uvide čak ni u domaćim, a pogotovo ne u širim okvirima, što je lako utvrditi pregledom odgovarajuće literature (L. Kojen u svojim ogledima ne navodi praktično nijedno delo koje dvojica pomenutih autora nisu već prezentovala u domaćim publikacijama). Jedino neko ko u pret­hodne dve–tri decenije nije pratio ovu filosofsku disciplinu može Kojenove tvrdnje smatrati revolucionarnim, ali to onda više govori o njegovoj upućenosti u materiju nego o Kojenovoj originalnosti.

Opet, kad je reč o najnovijoj knjižici U traženju novog, ne vidi se u čemu je njen naročiti doprinos u odnosu na nekoliko desetina kod nas ranije objavljenih monografija o istoj problematici, niti je to pisac referata nastojao da pokaže – naravno, opet bi bilo potrebno poznavati odgovarajući domen, što jedan empi­rijski psiholog, koji je osnovne studije završio nadomak četvrte decenije ži­vota, sigurno nije postigao. U referatu se jedino prepričava ono što u svojoj stu­diji tvrdi sâm Kojen, bez ikakvog kontekstualizovanja i upoređivanja s ocenama kakve su o obrađenim autorima i pojavama izrekli istoričari književnosti koji se istom tematikom bave već decenijama. Zanimljivo je što verovatno naš najbolji poznavalac rasmatranog perioda, nedavno preminuli akademik Palavestra, nikad nije o kandidatovim radovima koji se odnose na tu problematiku iskazao svoj sud.

Napokon, trudeći se (tj. vrlo „kreativno“ natežući) da osvetli „odjek“ Koje­novih spisa u naučnoj i stručnoj javnosti, pisac referata je pažnju posvetio efe­merijama koje nemaju nikakvu važnost – prikazima u periodici i tribini koju je organizovala biblioteka (dakle, vanakademska/vannaučna ustanova). Glavnu stavku u recepciji čini prikaz knjige u jednom hrvatskom družboslovnom glasilu od strane izv(j)esne Iris Vidmar, znanstvene novakinje na Odsjeku za filozofiju Sveučilišta u Rijeci, čija se glavnina opusa upravo i sastoji iz pohvalnih prikaza raznolike literature i eseja poput „Jučer, danas, sutra“. Ako se o njegovom filosofskom i knji­ževnoistorijskom delovanju takoreći niko meritorniji i upućeniji nije iz­jašnjavao, pa se mora pominjati prvenstveno opisana mlada novakinja (i hrvatski časopis za društvene [kako u referatu stoji, društVVene] nauke), to već i sámo po sebi svedoči o širokom „odjeku“ kandidatovog rada.

Sve u svemu, referat ni na formalnom planu, ni u pogledu sadržine, ali ni na nivou same prezentacije kandidata, ne potkrepljuje predlog za izbor, čak i da u njegovom pisanju nije lično učestvovao sâm kandidat.

Sve u svemu, referat ni na formalnom planu, ni u pogledu sadržine, ali ni na nivou same prezentacije kandidata, ne potkrepljuje predlog za izbor, čak i da u njegovom pisanju nije lično učestvovao sâm kandidat.

Najzad, trebalo bi se osvrnuti i na određene momente koji NISU obuhvaćeni (ili se tek dubinskim čitanjem mogu naslutiti) u ovom referatu, a za adekvatnu i potpunu ocenu kandidata neophodno ih je imati u vidu, jer čine bitne aspekte stručne i nastavne delatnosti. Pre svega, za preko deset godina rada na Filo­zof­skom fakultetu niko ga nije birao za mentora doktorske ili magistarske teze (uz svega dva mentorstva za diplomske radove). Nekoliko godina je zvanično držao (a nezvanično uglavnom nije držao) predavanja o antičkoj filosofiji, iz koje (kao ni iz celokupne istorije filosofije) nije napisao nijedan članak. Kao član fa­kul­tetske kadrovske komisije (a i u mnogim drugim prilikama), uzeo je, da se najblaže izrazi, aktivno učešće u opstruisanju regularnih doktorata ili izbora pojedinih mlađih koleginica i kolega, usled čega je dolazilo do višemesečnih ili vi­šegodišnjih zastoja u procedurama, te je protiv njega, zbog lažnih tvrdnji u tim slučajevima, podneta i krivična prijava. U svojoj zvaničnoj biografiji sebe navo­di kao editora Hjumovog spisa O merilu ukusa i još nekoliko drugih knjiga, koje je zapravo preveo (a ne priredio) i za njih napisao predgovore, iz kojih je i nastala knjiga Umetnost i vrednost, koja mu je jedina referenca iz estetike (a da je to zbirka uglavnom ranije objavljenih studija, nigde, ni u knjizi, ni u zvaničnoj bib­liografiji, nije naznačeno). Inače, o moralnom profilu dr Kojena svako se može dodatno obavestiti u knjizi: Aleksandar Pražić, Militantni pozitivizam, Beograd, 2005, str. 185–190.

Osim toga, valja se obazreti i na Kojenovo javno delovanje, obeleženo izra­zitom politizacijom: osnivač je Helsinškog odbora za Srbiju, promenio je 5–6 (uglavnom minornih) stranaka, verovatno u nadi da će dobiti visok položaj u dip­lomatiji, nastupao je sa svih mogućih pozicija koje su se pojavljivale i sme­njivale na domaćoj političkoj sceni (od levice, preko centra, do krajnje desnice). Nesumnjivo, svako ima pravo na lično političko uverenje, ali za ma koju ins­ti­tuciju i bilo kakav položaj ne deluje verodostojno (niti obećava iskren i predan angažman) ako kandidat tako lako i brzo menja gledišta, pri čemu je na jedinim izborima (većinskim) na kojima je učestvovao pod sopstvenim imenom i prezi­menom dobio ispod jednog postotka glasova u svojoj izbornoj jedinici.

Napokon, moraju se imati na umu i lične relacije pisca referata A. Đ. Kostića i samog kandidata, posvedočene dugogodišnjim zajedničkim delovanjem u određenim neakademskim procesima na Filozofskom fakultetu. Otuda su neo­spor­ne pristrasnost i motivacija jednog eksperimentalnog psihologa da (pre)­visoko vrednuje kandidatove doprinose iz oblasti filosofije, istorije knji­žev­nosti i metrike/poetike, u koje se baš nimalo ne razume.

Poslednjih nedelja je Vaša cenjena institucija u javnosti već opterećena izvesnim nimalo prijatnim finansijskim i personalnim skandalima, a čini se da joj ovakvi predlozi samo još dodatno urušavaju već okrnjeni (dva veka sticani) ugled. Iz svih navedenih razloga, apelujem na nadležne instancije SANU da ovaj predlog odbace, tj. ne iznose ga na Izbornu skupštinu, pošto bi se time riziko­vala samo dodatna kompromitacija naše najviše naučne ustanove.

Autor je doktor filosofskih nauka.