O Dobrici

I to smo dočekali, da nam srpski etimolog iz Rovinja, na ćirilici i čistom hrvatskom objasni kako je reč "ustaša", ako je napiše Dobrica Ćosić, nešto pohvalno - kompliment u stvari. To se danas ne može prodati ni Hrvatima.

Ne mogu više da gledam te mrznosce, alkoholisane talentoide, nacionalne penzionere, globalne provincijalce, histerične gospođe, pesnike koji eto moraju da novinare (da nije Dobrice bili bi akademici), koji nagrđivanje Dobrice Ćosića koriste kao lozinku.

 Ko god hoće da mrda po kulturnoj pozornici oseća se nekako obavezan da za audiciju spremi jednu batinu za Ćosića. To mu dođe kao neka ulaznica u srpsku kulturu. Ne sećam se da ga je neko pohvalio javno, to se ne sme, nije moralno-politički podobno. Ćutke gledamo ovo javno vešanje nasred Terazija.

Nadenu mu ime otac nacije, pa se onda sprdaju kao da je on sebe tako nazvao. On je lično izazvao rat u Jugoslaviji! Zapenili, zapalili se jer Ćosić ne reaguje, zamisljaju ga kao bokserski džak.

Najgore, uglavnom se na zna šta mu se zamera. Nije više ni potrebno da se pljuvanje po Dobrici nekako objasni, podrazumeva se da je zaslužio.

Ponekad se iz besomučnih deračina može razaznati da mu se zamera što je bio komunista, pa onda nije, što je hvalio Miloševića, pa onda ga smenjivao, što nije bio nacionalista, pa onda jeste, što je Gedža i četnik (on kome su četnici poklali porodicu). Nadenu mu ime otac nacije, pa se onda sprdaju kao da je on sebe tako nazvao. On je lično izazvao rat u Jugoslaviji! Zapenili, zapalili se jer Ćosić ne reaguje, zamisljaju ga kao bokserski džak.

Ali ima li koga u našem okruženju ko je prošao kroz krupnije lomove i dileme, ko ih je bolnije i javnije podneo, ko je ocrtao veći životni krug i ko se sa svojim zabludama i greškama poštenije obračunao.

Kažu "slab pisac". Čita li iko sve ovo što se kod nas sada piše, objavljuje i nagrađuje. Više pisaca nego čitalaca i više nagrada nego pisaca? Koje su to uopšte dimenzije u odnosu na Ćosićeve knjige. I da njegove knjige zaista ne valjaju šta onda? Da li stvarno te knjige toliko smetaju našoj kulturi? Ne lice na „Srpski film“, šta li.

Ćosić je najznačajnije ime naše generacije. Hteli su da ga čuju i Mihiz i Milošević i Đinđić i patrijarh Pavle i Vens i Oven i Šešelj i Tuđman i Čomski i taksista na vožnji do Skupštine

Gospodi kritičarima treba skrenuti pažnju da je o tom opusu održan simpozijum na Univerzitetu Lomonosova i da je tema bila poređenje sa Tolstojevim delom. Sa Tolstojem, u Rusiji. Koga interesuju zaključci, neka se raspita. Biće iznenađenja. Ako im smeta Lomonosov, neka ponude svoja dela Jejlu i Kembridžu da se uporede sa Šekspirom. Može li se zaista ignorisati činjenica da su njegovi likovi i priče postali deo nacionalnog spomenara, u narodu kome čitanje nije jača strana.

Ćosić je najznačajnije ime naše generacije. Hteli su da ga čuju i Mihiz i Milošević i Đinđić i patrijarh Pavle i Vens i Oven i Šešelj i Tuđman i Čomski i taksista na vožnji do Skupštine i svi ostali koji imaju posla sa nama. Bilo im je prirodno i potrebno da čuju, kada su se pitali šta da čine, i nailazili su na čoveka koji sumnja, na pesimistu koji strepi i traži rešenje. I naišli su na jednu stvar retku kod Srba, čovek koji ume pažljivo, dugo i lepo da sluša.

Ima li ko mu se obratio za pomoć a da mu nije pomogao. Neka se javi, molim. Suprotnih primera – koliko hoćete. Eto zašto je Dobrica omiljen. Nomen est omen iako on u Onoga ne veruje.

Ćosić je kao onaj orman nasred sobe u Kišovoj priči, na koji junakinja udari ma gde krenula. Tako da ove muve podreparke udaraju o njega bilo gde da se upute, po pošto glavom nalete na tvrdo, šutiraju i psuju. On jeste bio i model za onog pesnika u Kišovoj duhovitoj satiri, ali je sam za to pružio podatke, to nije bila prepreka da Kiš postane akademik i pored "svemoći" oca nacije.

Ima li ko mu se obratio za pomoć a da mu nije pomogao. Neka se javi, molim.

Molim vas, prestanimo da se brukamo. Šta će o nama misliti oni koji nemaju Dobricu a ne vole nas. Retko je naći nekoga da ga brani. To je tek neverovatno. Slutim da je razlog kukavičluk. Neće niko da se podmetne toj lavini koja meni sledi. Hvala na pitanju, nisam ja nikakav junak, ovo je pitanje ne dobrog, već bilo kakvog ukusa. Dosta!

Svetislav Basara:  Nije dosta

Zgrožen, po meni blagim i odmerenim kritikama na račun Dobrice Ćosića, izrečenim u intervjuu koji je NIN-u dao Mirko Kovač, reditelj slava, preslava i panađura demokratske stranke, Aleksandar Mandić reagovao je pismom čitalaca. I gromoglasno povikao - dosta! Kao i uvek kada Mandić podigne glas, mnogi su se strunili od straha. I meni je, priznajem, bilo zort. Ali nekako sam se pribrao. Pa sad pišem sitnu knjigu.

Mandić, saznajemo iz pisma čitalaca, ne može „više da gleda“ čitavu jedni galeriju ličnosti koje „nagrđuju“ Dobricu Ćosića. Žali se da komesara više niko ne brani i ne hvali. To, glagolji Mandić, „nije moralno-politički podobno“. A i strašno je. Nehumano! „Ćutke“, drobelja reditelj, „posmatramo javno vešanje nasred Terazija.“

Kad smo već kod metaforičnog vešanja, nije zgoreg podsetiti Mandića da su partijski drugovi i lični prijatelji humaniste iz Velike Drenove svoje neistomišljenike postavljali pred streljački stroj, a one srećnije slali na dugogodišnje robije.

Kad smo već kod metaforičnog vešanja, nije zgoreg podsetiti Mandića da su partijski drugovi i lični prijatelji humaniste iz Velike Drenove svoje neistomišljenike postavljali pred streljački stroj, a one srećnije slali na dugogodišnje robije. Kao pripadnika visokog rukovodstva banditske komunističke vrhuške ja privatno, ali razložno, Ćosića smatram saodgovornim za počinjene zločine. Tim pre što se nikada nije pokajao, nego je krivicu po običaju prebacio na „istorijske okolnosti“ i „subjektivne greške“. Sa druge strane, nije mi jasno kako se reditelj nije zapitao: zbog čega „nagrđivači“ nikada nisu nagrđivali Andrića, Selimovića, Crnjanskog ili Pekića. Evo zašto: zato što niko od pomenutih pisaca nije cinkario Udbi druge pisce, a što - kako je u „Danasu“ dokumentovano pokazao Sava Dautović - Mandićev velikan jeste činio. I verovatno još uvek čini.

Nije to sve. Inače logoreični i skribomaniji skloni Ćosić, koga boljševički teoretičari „porede sa Tolstojem“, zagonetno ćuti o svojim ratnim i poratnim godinama. Morbidna serija „Piščevih zapisa“ (šio mi ga Đura), ako me sećanje ne vara, počinje negde pedesetih godina prošlog veka, dakle u vreme kada su donekle prestala komunistička nepočinstva, otimačine imovine, noćni nestanci ljudi i preki sudovi.

Zašto reditelj Mandić, očigledni istinoljubac, ne predloži Ćosiću da se priseti tih vremena - „vreme zmija“ svi pamtimo - i da ih opiše svojim „tolstojevskim“ stilom?

Zašto reditelj Mandić, očigledni istinoljubac, ne predloži Ćosiću da se priseti tih vremena - „vreme zmija“ svi pamtimo - i da ih opiše svojim „tolstojevskim“ stilom? Imao bi Gedža šta da kaže na tu temu. A kađenja i opravdanja tipa „Ima li nekog ko mu se (Ćosiću) obratio za pomoć, a da mu nije pomogao. Neka se javi, molim“, Aleksandar Madić može slobodno da okači na Crven Ban. Gde mu je i mesto. Na kraju, reditelj nas „moli da se ne brukamo“. Brine se „šta će o nama misliti oni koji nemaju Ćosića, a nas ne vole“. Sluti da će se na njegovu, Mandićevu glavu, „sručiti lavina“... Valjda osvete „nagrđivača“. A ja ga razuveravam: neće, Mandiću, neće, sitna si ti riba, pljuckavica.