О дужности и мудрости противљења империјалистичким ултиматумима - одговор Бранку Милановићу

„Антиглобалистички левичар“ Бранко Милановићу свом тексту „Може ли Србија преживети економски ултиматум ЕУ“обраћа се из Њујорка и Лондона Србима на енглеском језику, и заиста његов језик испуњен је империјалним садржајем.

Не само да треба прихватити текући ЕУ ултиматум око Космета(прихватити унапред нешто што још нико не зна шта је тачно) , већ да је исто требало учинити у случају аустроугарског ултиматума 1914., Тројног пакта 1941. и „споразума“ у Рамбујеу са све НАТО анексима 1999. године. У супротном, следе нам санкције, економска криза и осиромашење, развој криминала и мафије, јачање „национализма“ и руског „малигног утицаја“, на крају потенцијално улазак НАТО трупа из региона у Србију које би угрозиле наш физички опстанак.

Да одмах рашчистимо око овог последњег. Ако се историја понавља, а Милановић се добро сећа 1941.,ред би било подсетити га шта се догодило 1945. Чак се и они свеснији и паметнији међу Швабама данас сећају овог другог (посланик АфД је подсетио на улазак руских тенкова у Берлин), и зато позивају на другачију политику према Русији и рату у Украјини.

Милановић ствара слику да одбијање ултиматума и последични ратови немају ама баш ништа позитивно за нападнуте државе и народе,те да се мали и немоћни нужно морају покорити великим и моћним ради свог опстанка и добробити

Милановић ствара слику да одбијање ултиматума и последични ратови немају ама баш ништа позитивно за нападнуте државе и народе,те да се мали и немоћни нужно морају покорити великим и моћним ради свог опстанка и добробити. На страну неке универзалне моралне вредности, слободарство, национална част, сувереност итд. На страну Нушићево „Отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру“. То апатриди попут Милановића не разумеју и не цене, то је ствар њиховог игнорисања и иронисања.Али да ли та њихова прича стоји кад узмемо саме њихове параметре, оне „реалне“ и „овоземаљске“ попут економије и слично? Није случајно Кисинџер говорио да је опасно бити непријатељ САД, ми то разумемо и слажемо се са тиме, али још више разумемо и слажемо се са наставком у којем је тврдио да је фатално бити пријатељ САД. Где је данас Јужни Вијетнам? Ирански шах Реза Пахлави? Авганистанска проамеричка влада, ирачка? Шта је са Украјином? А шта са немачким Северним током 2? Јел' то значи да опасно одбијање ултиматума треба заменити фаталним пријатељством са Западном империјом?

Да ли ико може са сигурношћу да каже да ако прихватите данас ултиматум и признате Косово, да вам сутра исти такав ултиматум неће стићи да се Србија поред санкција Русији и јаче придружи у војној помоћи Украјини?

Зар ово не показује да идеали и овоземаљска добробит нису две потпуно одвојенесфере, како се чини „здравом“ а ограниченом и приземном „разуму“ који се слепо држинајнепосредније „реалности“ и фактицитета, да ту постоји једна на први поглед скривенаали ништа мање реална веза. Оно што се на првом кораку кога се овакви само држепоказује као губитак, на дуже стазе испоставља се као добитак.С обзиром да Милановић воли понављање историје, ми нећемо спекулисати о будућности него поставити питање да ли би нпр. дошло до уједињења српског народа у једну државу (звала се макар Југославија) након Првог и Другог светског рата да смо прихватили аустроугарски ултиматум, односно Тројни пакт, и стали на страну у почетку надмоћних а на крају рата поражених сила? Свакако да не би. Али, на странуи идеал јединствене (националне) државе сам по себи, то је опет нешто „апстрактно“ и „небитно“ за „антиглобалисту“ Милановића.

Драгиша Цветковић и Јоахим фон Рибентроп потписују Протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, 25. марта 1941. године

Постављамо круцијалније питање наспрам Милановићеве (квази)аргументације. Има ли живот у колико-толико сувереној и јединственој држави, која се брани од спољњих притисака и агресије,икакве везе са неким позитивним економским и социјалним аспектима, и да ли је неком народу боље ако остаје да живи у раздробљеним колонијама? Чисто сумњамо, управо историја и њена реалност, укључујући савременост, то не показују. Зато се државна и национална димензија никако не могу елиминисати, и цела прича свести на „чисту“ економију и њену наводну рачуницу, јер су те стране унутрашње повезане. Такође, национална обесправљеност не погађа мање од економске. Српски радник и сељак у пораженој колонији не би био деградиран само класно, већ и национално. А не види се зашто би припадници малог пораженог народа и државе (они који су се на почетку сврстали уз тадашње „победнике“) живели после пораза национално и класно боље, да би им победници то дозволили.

Демонстрације 27. марта 1941. године

Овде можемо направити неке историјске паралеле. Наш отпор 90-их, који Милановићу служи као пример погрешне политике, треба тумачити не изоловано, па смо као ето дефинитивно поражени, и видели смо последице, него као само једну, прву битку у склопу дуже и јединствене борбе на глобалном геополитичком плану која траје све до данас, и трајаће још неко време у будућности. Узмимо да је пораз и пад Милошевића, а то је значило и Србије и СРЈ 2000., пандан поразу Србије 1916. и Ужичке републике 1941. Аналогија у руском (совјетском) случају била би пораз и пад СССР-а 90-их као пандан почетном поразу СССР-а 1941-42. Али после тога је дошао пробој Солунског фронта 1918., односно ослобођење Београда 1944., а 1942-43 Курск и Стаљинград. А на крају партизани до Трста и Аустрије, а Совјети у Берлину. Е то је другачија и шира перспектива за коју су отужни аутоколонијалци попут Милановића обневидели.

Срби су пружили отпор Четвртом Рајху који је опет кренуоу Drang nach Osten као његове претече од Наполеона до Хитлера. И опет смо, упркос свему томе, успели да сачувамо државу Србију и заједничку државу са Црном Гором, да добијемо Републику Српску, да спречимо НАТО окупацију СРЈ предвиђену војним анексима из Рамбујеа

А чак и ако узмемо изоловано 90-е, неће бити даје ту све било само пораз и губитак, чак и под условима највећенесразмере у односу снага у читавој нашој историји. То је био први устанак у Европи против „новог“ европског и светског поретка тј. Четвртог Рајхаоличеног у САД-НАТО-ЕУ. Срби су пружили отпор Четвртом Рајху који је опет кренуоу Drang nach Osten као његове претече од Наполеона до Хитлера. И опет смо, упркос свему томе, успели да сачувамо државу Србију и заједничку државу са Црном Гором, да добијемо Републику Српску, да спречимо НАТО окупацију СРЈ предвиђену војним анексима из Рамбујеа, да сачувамо у целостисевер Космета, да добијемо Резолуцију 1244 која и данас мора бити стуб наше државности и одбране Космета.

А да ли бисмо живели економски и социјално много боље без отпора и ратова? Наравно, не би било жртава рата, али те жртве, како видесмо, залог су за будући просперитет, не само за живот у слободи него и материјални бољитак. А остатак народа, чисто сумњамо да би живео боље. Ето Руси, Мађари, Пољаци, Румуни, Бугари, Албанци, нису имали ратове, санкције, избеглице итд. 90-их, па нису живели нешто много боље од Срба у том периоду, капиталистичка транзиција их је растурила као после и нас. Ни на евроатлантском путу нису се нешто усрећили, толико им је било добро да су Румуни (са 21 милиона пали на 19 милиона) и Бугари (са 8 милиона пали на 6,8 милиона) или Хрвати (са 4,3 на 3,8 милиона)и похрлили ван земље кад су ушли у ЕУ. А шта мисле Руси о СССР-у, показују истраживањапрема којима 80 посто грађана Русије мисли да је период СССР-а био добар (спрам 5 посто оних који га оцењују као лош), а 63 посто жали због његовог распада, три пута више од оних (22 посто) који не жале[1].

Зато смо уверени(тако налаже и досадашња историја и историјска правда) да ће Срби након руске и нашепобеде у овом рату којитраје од 90-их, живети не само државно и национално, него и економски боље у односу на поражене мање народе и државе које сада, на њихову жалост,још увек стоје у и на страниЧетвртог Рајха - Пољаке, Румуне, Бугаре и сличне.Онда остаје само да се анулира заостатак у односу на веће и јаче западне државе и народе, а то је оно што ће се, верујемо, десити после пораза Запада у рату.Ово сада јебитка око рушења вишевековне, миленијумске глобалне надмоћи Запада, и померања светске моћи ка Истоку и Југу.

Нама треба да буде јасно да Запад нас не жели на својој страни, већ под својим ногама

Нама треба да буде јасно да Запад нас не жели на својој страни, већ под својим ногама. Стога се не можемо отети утиску да ако кренемо путем на који усмерава Милановић, не само да ћемо дати 10 динара (остати економска колонија коју експлоатише Запад) него ћемо добити и циглу у главу (практично признати Косово).

Закључак је да наша борба против у почетном тренутку моћнијег агресора и колонизатора доноси корист на дуже стазе, јер читава досадашња историја показује да, пре или касније, на крају ретроградни агресори, колонизатори, империјалисти буду поражени. И сигурно да у новом светском поретку након рата победници имају бољи положај од поражених. У том светлу треба бескомпромисно одбацити ЕУ ултиматум о Космету, и само следити своју славну слободарску традицију, али и истински рационалну свест о историји, њеној логици и реалности.

П.С. Док Немачка одобрава слање својих тенкова на Русију и Европа подиже брзину милитаризације, да ли ико може са сигурношћу да каже да ако прихватите данас ултиматум и признате Косово, да вам сутра исти такав ултиматум неће стићи да се Србија поред санкција Русији и јаче придружи у војној помоћи Украјини?