O igri brojevima i neprimerenom zamajavanju o Jasenovcu - Neće valjda đavo pobediti u ovoj đavolskoj raboti

Medijski prostor danima trese problem broja žrtava koncentracionog logora Jasenovac iz vremena Nezavisne Države Hrvatske. Teško je, međutim, utvrditi ko je posle pet godina od prvog zamajavanja javnosti pokrenuo sadašnje. Jedni kažu da to treba ovom svedržitelju Srbije zbog pada rejtinga, drugi kažu da svedržitelju Patrijaršija nije lojalna u procesu otpisivanja Kosova i Metohije, treći kažu da je to udar na Srpsku pravoslavnu crkvu. Ima ih, doduše malobrojni su, koji tvrde da je medijska prašina samo skretanje pažnje sa mnogo krupnijih stvari u vezi sa glavnim akterima halabuke – Sinodom Srpske pravoslavne crkve i akademikom Vasilijem Đ. Krestićem.

Novo zamajavanje je počelo u Sarajevu, talas se rasplinulo u Beogradu i dostigao do Zagreba. Elem, da krenemo redom!

Pre četiri godine, u Zagrebu, na tribini srpskog društva „Privrednik“ gostovali su istoričari iz beogradskog Instituta za savremenu istoriju. U publici je bio i episkop slavonski Jovan Ćulibrk. Episkop je u delu slobodnog razgovora sa gostima izrekao nekoliko rečenica o Jasenovcu, (para)državnom projektu „Gideon Grajf“, istakao nedostatak naučnioistraživačkih projekata o istoriji Drugog svetskog rata 1941–1945. godine. Mada se kratki snimak episkopovog komentara ubrzo proširio internetom, nije bilo reakcija koje bi zavredile pažnju šire publike.

Sredinom avgusta ove godine, ko zna iz kojih razloga, jedan sarajevski portal obnovio je pomenuti snimak na društvenim mrežama, doduše, u sasvim drugačijem kontekstu. Prvi je reagovao Mile Dodik, predsednik Srpske, ukorivši episkopa Jovana. A onda su se javili znani i neznani sa svojim komentarima, tvrdnjama i tumačenjima! I „grudva“ se zakotrtljala! A đavolu je baš to dobro došlo da se i on pokaže.

Ovaj slučaj me podseća na zbivanja oko intervjua pomenutog vladike u beogradskom časopisu „Nedeljnik“ objavljenog 27. avgusta 2015. godine pod naslovom „Srbi, dobro vagajte svaku reč o Stepincu“. Vladika je tada govorio o beatifikaciji nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca, Vatikanu, Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Jasenovcu, „Bljesku“, „Oluji“, pustim srpskim selima u Slavoniji, stradanju srpskog naroda...

Svuda su upleteni prsti Vasilija Krestića i njegovih dežurnih čuvara srpstva

Javili su se dežurni dušebrižnici, čuvari Srbbbstva i revnitelji pravoslavlja, branitelji od ekumenizma, poznavaoci prošlosti koji su znanja stekli na raznoraznim vikipedijama... Zanimljivo je da tada nije sačinjena nijedna peticija! Izgleda da se đavo toga nije setio pa je tražio pogodnu priliku. I dočekao ju je četiri godine kasnije!

Vatikan je odavno okončao prvi stepen procesa posvećenja nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca (proglasivši ga blaženikom) pa je trebalo nastaviti do kraja. U takvim okolnostima, patrijarh Irinej u ime Srpske pravoslavne crkve uputio je 2011. godine papi Benediktu XVI pismo sa blagim upozorenjem

Mojim tekstom „Šta je sporno u intervjuu episkopa slavonskog Jovana?“ želeo sam da ukažem šta je istorijska nauka a šta šarlatanstvo koje šire brojni zavisnici od interneta. Odmah su se javili oni koje sam pomenuo u prethodnim rečenicama! Uskoro je sve prekrila internetska tama ali đavo nije mirovao pa se javio sasvim drugim povodom i na drugi način.

Vatikan je odavno okončao prvi stepen procesa posvećenja nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca (proglasivši ga blaženikom) pa je trebalo nastaviti do kraja. U takvim okolnostima, patrijarh Irinej u ime Srpske pravoslavne crkve uputio je 2011. godine papi Benediktu XVI pismo sa blagim upozorenjem. Nešto kasnije stigao je odgovor sa predlogom da se formira jedna komisija koja bi razgovarala o problemu tim pre što je za srpski narod, naročito onaj deo koji je bio u granicama Nezavisne Države Hrvatske, uloga nadbiskupa i vrha Rimokatoličke crkve priličnoj meri sporna to jest sasvim drugačija od one koju nudi zagrebački Kaptol. Srpska patrijaršija je uputila pismo rimskom papi Frančesku i predložila da se slučaj prepusti istoriji, drugačije kazano Svevišnjem! Uskoro je dogovoreno da jedna naročita delegacija ode u Vatikan radi konkretnih dogovora. Beogradska patrijaršija je o svemu izvestila ostale pomesne pravoslavne crkve znanja radi.

Na srpskoj strani glavnu reč je vodio episkop bački Irinej Bulović. U nekoliko razgovora arhijereja sa ovdašnjim istoričarima, najvažniju ulogu dobio je akademik Vasilije Đ. Krestić. To i ne treba da čudi kad se zna koliki je njegov uticaj na episkopa bačkog. Iz tih vremena ostala je zabeležena i čudna reakcija pomenutog episkopa na moju kratku izjavu objavljenu u beogradskim „Novostima“ 15. jula 2017. Episkop je na zvaničnom internetskom glasilu Srpske patrijaršije napisao i ove reči: „Pored zagrebačkih dirigenata, sa srpske strane jedini sagovornik Novosti zapravo je bio dr Veljko Đurić Mišina, enfant terrible srpske istoriografije, trudoljubiv i vredan istraživač, ali i čovek koji će ostati zapamćen kako po nedoličnom pisanju o dvojici korifeja srpske nauke, akademiku Vasiliju Krestiću i profesoru dr Srboljubu Živanoviću, tako i po neodgovornom i neargumentovanom komentarisanju učinka srpskog dela Mešovite komisije o Stepincu, upravo u Novostima od 15. jula.“ Uzgred, citiranu reakciju potpisali su mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije Perić i episkop bački Irinej! U ovom tekstu ozbiljno sam shvatio zamerku da pišem nedolično o Krestiću i Živanoviću previđajući staru mudrost da je đavo u detaljima. Pojedine kvalifikacije video sam i ovih dana – u odgovoru Sinoda na pismo Vasilija Đ. Krestića!

Vreme je učinilo da je rasprava o nadbiskupovoj ulozi na poseban način okončana. I dalje ostajem u ubeđenju da srpska strana nije bila na visini problema. Uostalom, da li je u međuvremenu iz Srpske patrijaršije obznanjen jedan vredan dokument iz arhive Sinoda o ratnim stradanjima Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda? 

Vreme je učinilo da je rasprava o nadbiskupovoj ulozi na poseban način okončana. I dalje ostajem u ubeđenju da srpska strana nije bila na visini problema. Uostalom, da li je u međuvremenu iz Srpske patrijaršije obznanjen jedan vredan dokument iz arhive Sinoda o ratnim stradanjima Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda? Da ne grešim dušu, pojavila se 2020. jedna knjiga o mitropolitu zagrebačkom svetom Dositeju Vasiću, stradalniku i mučeniku, sa nekoliko važnih detalja suprotnih u odnosu na prethodnu, štampanu 2008! Na primer, o godini rođenja svetitelja! A obe knjige su štampane pod znakom Patrijaršije!

Uloga episkopa slavonskog Jovana

U međuvremenu, episkop slavonski Jovan ostvario je nekoliko vrednih projekata u eparhiji, naročito u selu Jasenovac, priklonio se svedržitelju Srbije u izboru novog poglavara, odigrao neprimerenu igru u mom smenjivanju sa mesta direktora Muzeja žrtava genocida (dva meseca pre isteka mandata) i ponizno ćutao o konclogoru Jasenovac.

Internetska javnost nije mu naklonjena, ne štite ga ni oni u koje je verovao... I sada je ponovo u centru velike harange – ne svojom voljom već igrom moćnika iz senke. On, međutim, ne vidi da je to samo nastavak onog što je započelo pre sedam-osam godina protiv njega, mene i Muzeja žrtava genocida, provlačilo do dana današnjeg i još mu se ne vidi kraj. Nije video (ili nije želeo) da je u toj harangi posebno mesto imao Vasilije Đ. Krestić. A znao je, barem je o tome pisao Sinodu 26. marta 2020. godine o takozvanom „Apelu za odbranu svetih srpskih novomučenika jasenovačkih“ kojeg su potpisale 52 ličnosti, a jedan od njih je baš Krestić.

U međuvremenu, episkop slavonski Jovan ostvario je nekoliko vrednih projekata u eparhiji, naročito u selu Jasenovac, priklonio se svedržitelju Srbije u izboru novog poglavara, odigrao neprimerenu igru u mom smenjivanju sa mesta direktora Muzeja žrtava genocida (dva meseca pre isteka mandata) i ponizno ćutao o konclogoru Jasenovac

Na pomenuti apel reagovao sam kao direktor Muzeja žrtava genocida tekstom „Akademiku Krestiću i inim 51 potpisniku Apela za odbranu novomučenika jasenovačkih“. Neprimerena reakcija došla je sa Krestićeve strane u tekstu „Zašto sam potpisao Apel za odbranu svetih srpskih novomučenika jasenovačkih“. On je, u svom prepotentnom stilu, na samom početku naglasio da iz više razloga nema nameru da polemiše pogotovu što smatra da ja ni u kom pogledu nisam dorastao da raspravljam iz struke i nauke. Ovakav stav bio je posledica nekoliko ranijih čarki nastalih posle mojih dokaza o njegovim plagijatima i recikliranju objavljenih tekstova. Znači, i ovde, u sitnim detaljima, đavo je pokazao svoje lice!

S obzirom da se stvar otela kontroli, Sinod je zatražio od episkopa slavonskog objašnjenje problema. U svom odgovoru 27. marta 2020, episkop je pomenuo Krestića i naglasio: „...koji je potpisao Apel zato što je on već neko vreme u polemici s direktorom Muzeja žrtava genocida dr Veljkom Đurićem. Bez te polemike bi nam svima svakako bilo lakše, ali na žalost i kao predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida mogli smo da utičemo samo da se ta polemika unekoliko ublaži ali ne i da se okonča.“ Pri pravdanju Sinodu oko apela zaboravio je na nebrojene negativne reakcije na intervju iz „Nedeljnika“? Ili je morao da se otkloni od mene jer je znao kakav odnos prema meni imaju Krestić i episkop bački?

Krestić uvek u prvim redovima kad se napada

Posle nepotrebne reakcije Milorada Dodika o pomenutom insertu iz 2019. godine sa tribine u Zagrebu, javili su se dežurni dušebrižnici – oni koji potpisuju raznorazne peticije uvereni da se tako razrešavaju duboki problemi koje stvaraju svedržitelj i njegovi poslušnici. U tom mnoštvu profilisali su se pojedinci i nekoliko sajtova: prvi je opet akademik Vasilije Đ. Krestić a najzagriženiji i najostrašćeniji revnitelji su urednici „Borbe za veru“, „Stanje stvari“ i „Jadovno 1941“ a od novina „Novosti“ i „Pečat“. (Uzgred, tu i tamo i drugi sajtovi i novine prenesu pojedine tekstove o temi žrtava Jasenovca).

Teško je dokučiti ko je inicirao sastavljanje i potpisivanje peticije u „odbrani jasenovačkih mučenika“ kao i to da li su svi potpisnici bili upućeni u sadržaj teksta (jer me iskustvo za pomenutim apelom iz 2019. godine podsetilo da je bilo potpisanih ličnosti bez odobrenja) i još mnogo detalja. Vredno je pomena da je prvi potpisnik Vasilije Đ. Krestić a nešto niže na spisku je i Srboljub Živanović!

Teško je dokučiti ko je inicirao sastavljanje i potpisivanje peticije u „odbrani jasenovačkih mučenika“ kao i to da li su svi potpisnici bili upućeni u sadržaj teksta (jer me iskustvo za pomenutim apelom iz 2019. godine podsetilo da je bilo potpisanih ličnosti bez odobrenja) i još mnogo detalja. Vredno je pomena da je prvi potpisnik Vasilije Đ. Krestić a nešto niže na spisku je i Srboljub Živanović!

Peticija je prosleđena Sinodu Srpske pravoslavne crkve, Sinod je reagovao službenim saopštenjem. Posle pažljivog čitanja tog teksta lako je zaključiti da sadržaj nikako ne priliči zvanjima onih koji su ga usaglasili, da je stilski neujednačen što ukazuje na razlike u stavovima i moguće kompromise članova Sinoda.

Mada nije pomenuto njegovo ime, prvi se javio Vasilije Đ. Krestić i to na neuobičajeni način: njegova reakcija se širi internetskim društvenim mrežama (pre objavljivanja u njemu naklonjenom nedeljniku „Pečat“).

U međuvremenu, iz Sarajeva se nije čuo nikakav glas. Iz Zagreba se oglasio Drago Pilsel sa dva teksta na sajtu autograf.hr. Ubeđen sam da niko nije čitao pažljivo Pilselov tekst ali su ga komentarisali u beogradskim „Novostima“ tekstom „Deda zatirao Srbe, unuk zatire istinu“. Potom se 19. septembra oglasio „Jutarnji list“ tekstom „Udar revizionizma SPC, Beograd i Dodik žele maknuti slavonskog vladiku zbog stavova o Jasenovcu“.

Kao argument u odbrani 700.000 jasenovačkih žrtava najčešće se pozivaju na (neproverljive) izjave nemačkih oficira koji su službovali u Zagrebu ili Beogradu, kao i različite procene komunističkih komisija obznanjenih odmah posle rata.

U Beogradu se 20. i 21. septembra oglasio i Svetislav Basara, jedan od gurua nacionalne samomržnje, u novinama „Kurir“ tekstovima čiji su naslovi pogodili u središte problema: „Jasenovačka licitacija“ i „Uvređenost inteligencije“!

Drago Pilsel je 20. septembra na svoj sajt postavio Krestićev odgovor Sinodu napomenuvši da ga je dobio iz Patrijaršije. (Pilsel je svojevremeno obznanio i pismo počivšeg patrijarha Irineja iz 2016. godine papi Francisku o kanonizaciji nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca!)

Osnovna primedba koju Vasilije Đ. Krestić i družina potenciraju tiče se indirektno broja žrtava koncentracionog logora Jasenovac a direktno, doduše prilično prikriveno, protiv mene i politike koju sam kreirao i vodio kao direktor Muzeja žrtava genocida kao i protiv sadašnjeg direktora. Kao argument u odbrani 700.000 jasenovačkih žrtava najčešće se pozivaju na (neproverljive) izjave nemačkih oficira koji su službovali u Zagrebu ili Beogradu, kao i različite procene komunističkih komisija obznanjenih odmah posle rata.

Protežiranje Krestića od strane Službe

Krestić je od Vase Čubrilovića dobio u amanet kontrolu istoriografije koja mora da se drži zacrtane politike i to je revnosno činio decenijama. U tom poslu nije uspeo mene da kontroliše mada je pokušavao na razne načine, na primer, zabranom izložbe „Totalni genocid“ po ideji akademika Dinka Davidova u kojoj smo ja i Muzej žrtava genocida imali posebne uloge. Kada sam ja u pitanju, Krestić nikada nije reagovao direktno već je na to „prepuštao“ drugima. U međuvremenu je napisao na moj račun razne kvalifikacije na koje nisam odgovarao u istoj ravni jer sam poštovao njegove godine. Branio sam se i kada je podneo tužbu protiv mene i Muzeja žrtava genocida. Da bi pokazao svoju moć to je učinio u „paketu“ sa Srboljubom Živanovićem i jednom anonimnom ženom!

Ne želim da učestvujem u igri brojevima, želim nešto daleko prostije to jest da zajedno razjasnimo nekoliko bitnih činjenica: koliko je od onih nešto manje od stotinak potpisanih na peticiji pročitalo barem tri knjige o Jasenovcu; koliko njih shvata značenje pojma revizionizam u istoriografiji, kao i značenje glagola umanjiti i uvećati naročito ako prihvatimo da se zna ni približan broj stradalih

Ne želim da učestvujem u igri brojevima, želim nešto daleko prostije to jest da zajedno razjasnimo nekoliko bitnih činjenica: koliko je od onih nešto manje od stotinak potpisanih na peticiji pročitalo barem tri knjige o Jasenovcu; koliko njih shvata značenje pojma revizionizam u istoriografiji, kao i značenje glagola umanjiti i uvećati naročito ako prihvatimo da se zna ni približan broj stradalih.

Interesuje me koliko je potpisnika čitalo istoriografske članke Vasilija Đ. Krestića i zapitao se o njihovoj vrednosti imajući pred sobom, na primer, prvi i poslednji tekst o đakovačkom nadbiskupu Josipu Juraju Štrosmajeru! Ili njegovo predavanje u SANU 22. aprila 2017. objavljeno u knjizi pod naslovom „Jasenovac“ a da u njemu nema reči Jasenovac! Uzgred, još jedno nemalo pitanje: da li je neko od potpisnika čitao prikaz Krestićevih Zapamćenja koji je napisao Radoš Ljušić? Ili gledao intervju sa Slobodanom Spasojevićem, nekadašnjim visokim funkcionerom Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije) postavljen 6. oktobra 2021..na portalu Slavijainfo o protežiranju Vasilija Đ. Krestića od strane Službe u okvirima politike režima Slobodana Miloševića?

Ili izveštaj Srboljuba Živanovića o iskopavanju u Jasenovcu 1964. godine ali ne primerak koji se čuva u Istorijskom arhivu Beograda (na kome je samo Živanovićev potpis) već one iz fondova SUBNOR-a u Hrvatskom državnom arhivu i Arhivu Bosne i Hercegovine (na kojima su potpisi svih članova istraživačke ekipe)! Da li posle pohvala Službi državne bezbednosti i članovima boračke organizacije, primljenih duplih dinarskih dnevnica i jasne tvrdnje da se broj žrtava nikada neće moći utvrditi, i dalje treba verovati u njegovu bajku da je morao pobeći iz Jugoslavije? Da bi ste se bolje informisali nudim na čitanje svoju knjigu Iskopavanja u Jasenovcu 1964. godine – Studija slučaja svedočenja dr Srboljuba Živanovića!

Ako su komentari na postavljena pitanja negativni, onda mi ne preostaje ništa drugo nego da ustvrdim da je đavo ipak pobedio!

Videti još:

Vasilije Krestić: Odgovor Sinodu ili kako sam postao "posebno žalostan primer"