Одговор Антонићу и Вукадиновићу

Додуше, уз ту "величину" никако не иде прекоплоташки тон и реторика анонимних коментатора са опскурног сајта НСПМ; некако се "величине" испумпале, смањиле, смежурале и свеле на своју праву величину. И право говорећи - нико није тако успешно демаскирао Вукадиновића и Антонића него што су то у четири руке учинила њих двојица, самима себи, у последњој енциклици објављеној у Данасу.

Будући да нису у стању да аргументима побију ниједну моју тврдњу, фолк дует прибегава опробаној поетици њихових поштовалаца и истомишљеника: траљавим покушајем дисквалификације опонента. Тако смо по ко зна који пут сазнали да сам ја мењао странке "чешће него кошуље"; да не знам (шио ми га Ђура) ко је Чехов ко је Гогољ и да се непрестано прилагођавам центрима моћи. Да сам, надаље, предлажући трибину на којој би се окупили представници свих интелектуалних струјања хтео "да им се приближим". Били, ваљда, пробитачни. Отишао сам тако далеко у полтронству - обзнањује Старац Вукадин - да сам се Тадићу јавно препоручивао за премијерски положај.

Иако Вукадиновићу и Антонићу приличи, геџованска стратегија "држ'те лопова" не иде им баш од руке. Не сналазе се најбоље. Не знају списатељски занат. Употреба једне бурлескне, иронично-сатиричне зајебанције као крунског доказа нечијег "бешчашћа", самозваног великана "са врхунским стручним и научним референцама" аутоматски разоткрива као лакрдијаша. Знају они добро како се то ради и како се од безначајних гимназијских професора без иједне написане књиге постаје универзитетским наставником. Вукадиновић и Антонић - готово па институција - вртоглаво су се својевремено успели на дирижаблу напуњеном Коштуничиним испрдним гасовима, а после Фишкаловог пада - упркос лукавом и вештом маневрисању - релативно се брзо суновратили у паланаштво, баналност и безначајност из којих су и потекли и које су упорно настојали да промовишу као врхунски "патриотизам" и једино "правоверно" српство.

Уверен да упркос дводеценијском посртању Срби могу много више и много боље, са прилично свежим сећањем на доба комунистичког једноумља, након четворогодишњег избивања из земље, чудом се нисам могао начудити да се године 2005. под диригентском палицом Вукадиновића и Антонића поново издају уверења о морално-националној подобности и да се поново проглашавају издајници. Наравно, читава та екипа, укључујући и много важније играче од наших агитпроповаца, била је пука лакрдија, фарсично (и хистерично) понављање трагедије деведесетих. Што не значи да је била безазлена и да није нанела повелику штету. Упркос томе што су Браћа Блуес мислила да су ударна интелектуална песница Коштуничине хунте - са којом сада негирају било какву повезаност - њих двојица су у ствари били меки трбух једне сумануте политичке доктрине и праксе. Њихова преекспонираност и алавост учинила је више за Коштуничину маргинализацију него удружени напори противничких политичких странака. Како ствари стоје: и власник и пилоти дирижабла одлазе у заборав, али ће иза њих јошнеко време остати слузав траг.

(Напомена уредништва: Ово "дело" С. Басаре преносимо само због тога што представља директан одговор на текст "Басаријада" Ђ. Вукадиновића и С. Антонића објављен на овом сајту. Унапред се извињавамо читаоцима због, чак и за г. Басарине стандарде, изузетно вулгарног тона, ниског нивоа и примитивног садржаја. Овом "транспарентном" илустрацијом НСПМ до даљњег окончава сваку расправу и "стручну дебату" са Светиславом Басаром. Ова досадашња, ма колко била мучна и непријатна, била је верујемо, ипак корисна макар утолико што је до краја разголитила како "интелектуални ниво", тако и морални "лик и дело" овг самоизвиканог књижевника и интелектуалца. Неки ће рећи да је то ионако већ било општепознато и да није вредело труда, али ми верујемо да никада није згорег, за сваки случај,  још једном се уверити и проверити ствар. У случају г. Басаре, уверени смо, свака даља "провера" била би бесмислена и контрапродуктивна.)