Opet teorija zavere

Da ukratko odgovorim na najnoviji prilog Jovana Dušanića diskusiji o tzv. neoliberalizmu na ovom sajtu (O tzv. levim i desnim skretanjima).

1) Između Dušanića i mene postoji neslaganje o karakteru svetskih ekonomskih zbivanja poslednju godina: da li se radi o recesiji ili dubokoj, epohalnoj krizi. Naveo sam podatke MMF-a, koji su najbolje što imamo, i pokazao da je pad svetske ekonomske aktivnosti u 2009. bio samo 0,7%, dok je ostalih godina zabeležen rast. Dušanić, u poznatom maniru onih kojima se ne dopada realna slika, proglašava te podatke „manipulacijom“. Ne znam kako da odgovorim na novu inkarnaciju stare teorije zavere sem čuđenjem: ceo svet koristi bez zazora statistiku MMF-a, ali je, evo, Jovan Dušanić ne prihvata. Kako sam mu odgovorio i na skupu, čak i da je pad aktivnosti bio triput veći nego što je naveo MMF, minus bi u 2009. bio samo 2,1%, što opet, svakako, nije duboka kriza već obična recesija.

2) Ne znam odakle Jovanu Dušaniću zaključak da se on i ja slažemo da je u Srbiji posle 2000. godine vođena ekonomska politika bazirana na tzv. Vašingtonskom konsenzusu. Ja baš mislim da nije, a i da bi bolje bilo da jeste. Naime, ovde je, kako rekoh, vođena izrazito intervencionistička ekonomska politika na praktično svim poljima, što odgovara etatističkim idejama Jovana Dušanića i drugova, a ne meni ili Vašingtonskom konsenzusu.

Meni je veoma važno to što u tekstovima Dušanića, Mlađena Kovačevića i drugih domaćih kritičara tzv. neoliberalizma ne nalazim ekonomsku argumentaciju u prilog njihovih tvrdnji, već stalno ponavljanje jednog lošeg silogizma:

1) svetom vlada neoliberalna doktrina,

2) svet je u dubokoj krizi,

3) dakle, neoliberalizam je kriv za duboku krizu.

Nijedan od stavova ovog silogizma nije tačan: niti svetom vlada tzv. neoliberalizam, niti se svet nalazi u dubokoj krizi, pa ni tzv. neoliberalizam ne može biti kriv.

3) Kolegu Dušanića je neprijatno iznenadilo to što sam ga u prethodnom tekstu svrstao u neokomunistički pravac. No, on u odgovoru ne negira takvu orijentaciju već tvrdi da ga moja ocena podseća na stara komunistička vremena kada su ljudi ideološki etiketirani i stradali zbog toga.

Naravno, Dušanić i ovde izbegava diskusiju o suštini stvari, tj. o svojim pogledima, pa da odgovorim na njegovom nivou: ne znam zašto se zbog etikete skandalizuje čovek koji je sa etiketiranjem prvi započeo. Naime, Dušanić je u ranijim tekstovima mene etiketirao kao neoliberala, sa svim negativnim konotacijama i uvredama („podanički mentalitet“), a sada mu mali revanš ne prija. Savetujem mu da ne primenjuje jedan aršin na sebe, a drugi na druge.

4) Nastavljajući sa ličnim tonom, Dušanić pominje kako je Službeni glasnik, u kome radim kao urednik ekonomske edicije, objavio knjigu mojih kolumni, insinuirajući da se radi o konfliktu interesa. Ne slažem se s njim, jer tu knjigu nisam objavio ja kao urednik, već profesor Ilija Vujačić, po svojoj ideji i u svojoj ediciji.

Kolega Dušanić insinuira i da kao urednik isključivo objavljujem knjige svojih istomišljenika. To uopšte nije tačno: svakako da objavljujem i neistomišljenike, od neokejnzijanca nobelovca DŽordža Akerlofa preko našeg mladog kejnzijanca Ognjena Radonjića i ekonomiste socijaldemokratske orijentacije Branka Milanovića (u štampi) do glavnog dela samog Kejnza (u pripremi). (Nadam se da se prva trojica neće uvrediti zbog etiketiranja.)

Naravno, kao urednik u Službenom glasniku svesrdno bih se založio za objavljivanje knjige Jovana Dušanića ukoliko nam dostavi kvalitetan rukopis bilo koje ekonomske ili političke orijentacije. Kvalitet je, naime, najvažniji uslov objavljivanja knjiga u Glasniku, a meni ostaje nada da bi rukopis bio znatno bolji nego ovi Dušanićevi tekstovi o tzv. neoliberalizmu.