Snaga prezira (odgovor Aleksi Đilasu)

Ovakav pristup može se videti u njegovoj tvrdnji da je Borislav Pekić želeo da bude viđen kao neko ko je svoje stavove i uverenja dugo promišljao i retko menjao. Ko i malo poznaje literarni opus Borislava Pekića ali i njegove eseje o politici i ideologijama zna da je on imao izuzetno razvijen ironijski odnos prema istoriji i politici, što je uključivalo i svojevrsnu relativizaciju i dekonstrukciju vladajućih i dominantnih ideoloških dogmi. To čak priznaje i Aleksa Đilas, ali ne propušta da kaže da je pored principijelnog i doslednog Borislava Pekića postojao njegov dobro prikriveni alter ego koji je izašao na površinu osamdesetih kada je na videlo izbio njegov nacionalizam koji je odbacivao i na rafiniran način ismevao. Da nema ideološke i denuncijantske istrajnosti Alekse Đilasa u otkrivanju srpskog nacionalizma ne bismo znali da je Borislav Pekić predstavljao u stvari prikrivenog, rafiniranog nacionalistu, skrivenog iza svog ironijskog odnosa prema tom istom nacionalizmu koji je dovodio u pitanje. Kako neko u isto vreme može biti nacionalista a da je pri tome napisao stotine sjajnih stranica na kojima je sproveo dalekosežnu demistifikaciju i demitologizaciju (ne samo) srpske istorije? Međutim, Aleksa Đilas u svojim podmetanjima ide dalje tvrdeći da su u „Evropi u devetnaestom i dvadesetom veku mnogi intelektualci u mladosti bili autoritarni elitisti da bi kasnije postali ratoborni nacionalisti. I Borislav Pekić neće biti izuzetak“. To je pokušaj da se Borislav Pekić  svrsta u falangu naših mračnih i zlokobnih, ratobornih nacionalista. I za ovakvu neprimerenu tvrdnju kao i za ostala podmetanja Aleksa Đilas jednostavno nema nikakav valjan argument već je reč o njegovoj težnji da definitivno herostratski raskrinka Borislava Pekića kao ratobornog nacionalistu. On pokušava da ga proglasi i žigoše kao prikrivenog srpskog nacionalistu koji je u stvari davao intelektualnu podršku vladajućoj politici devedesetih godina. To se uklapa u nameru Alekse Đilasa da u njegovom pisaniju prepoznamo i otkrijemo manje poznatog Pekića. U tu svrhu će i njegovu bliskost sa Dobricom Ćosićem, ulazak u SANU i Krunski Savet koristiti kao „argumentaciju“ da je Borislav Pekić nepopravljivi srpski nacionalista, monarhista i desničar a da je njegovo shvatanje istorijskog romana, posebno njegove uloge u životu naroda, tradicionalno, čak konvencionalno, staromodno. To je zaista veliko i epohalno književno-teorijsko otkriće Alekse Đilasa u koje verovatno veruje samo on, jer upravo je književno bavljenje Borislava Pekića istorijom najlucidniji primer nekonvencionalnog, modernog i netradicionalnog pristupa istorijskim događajima kao eminentnoj literarnoj građi. Upravo je Pekić od istorije uspevao da načini najčudesniju literaturu. O tome najbolje svedoče Zlatno Runo, Sentimentalna povest Britanskog carstva, ali i njegovi mnogobrojni literarni zapisi i eseji. Đilas se usudio da napiše da će „Pekić umesto da duboko promišlja stvarnost, anticipira događaje i predlaže pametna rešenja, umesto da bude zatočnik i učitelj mudre srpske politike - ponuditi halucinacije i egzaltacije“. Ove tvrdnje samo pokazuju da Aleksa Đilas mora iznova da pročita Pekićeve knjige da bi konačno shvatio jednostavnu činjenicu da on nikada nije smatrao da pisac treba da predlaže pametna rešenja i bude zatočnik i učitelj mudre srpske politike. Reći da je Pekić nudio halucinacije i egzaltacije spada već u sferu najgrubljih ideoloških diskvalifikacija i pokazuju do koje mere ide politička i ideološka ostrašćenost čoveka koji pokušava da dokaže nemoguće. Ali i Aleksa Đilas zna da je u jalovim nastojanjima da nam razotkrije skriveni Pekićev ratoborni nacionalizam ipak preterao, jer kaže da ga obuzima sumnja da je možda Pekićevoj opasci o Stojadinoviću pridao veći značaj nego što ona to zaslužuje. Ali ta nedoumica kratko je trajala, jer je ipak uspeo da pronađe Pekićevu ispovest o njegovom mladalačkom angažmanu zbog kojeg je proveo pet godina u zatvoru - “S jedne strane smo imali desni fanatizam, jer moram priznati, mi smo bili fanatici, ne gori od komunista. To je bila bespoštedna bitka“. Na ovaj način Aleksa Đilas kao da opravdava represiju kojoj je bio izložen Pekić kao devetnaestogodišnjak. Desno opredeljenim fanaticima tako je sledovao jedini mogući odgovor države koju su tada vodili bez mnogo milosti levi fanatici. Jednostavna formula ideologije i istorije. Borislav Pekić je opravdano platio svoj politički angažman u bespoštednoj ideološkoj borbi, njegova nevolja je samo u tome što je bio na gubitničkoj strani.

Vrhunac ideološke diskvalifikacije kojom se služi Aleksa Đilas sadržana je u njegovoj tvrdnji da je javnim delovanjem  Borislav Pekić pomagao Slobodanu Miloševiću, bez obzira što mu je bio žestok politički protivnik, jer je često bez imalo dileme i na vrlo oštar način propagirao upravo ono što je Miloševićev režim radio i govorio. Očigledno je da Aleksa Đilas ima veliki problem sa logičnim i konsekventnim zaključivanjem. Jer, šta bi se dešavalo da Borislav Pekić nije bio žestoki protivnik Miloševićevog režima, onda bi, sledeći specifičnu logiku Aleske Đilasa, bio glasnogovornik jedne ratne nacionalističke politike koju je inače tako žestoko dovodio u pitanje. To je zaista nemoguća i paradoksalna pozicija koju iznova može da definiše i razumeva samo Aleksa Đilas. Jer, opet se postavlja isto pitanje - kako neko može biti u isto vreme neosporni žestoki protivnik jednog režima i njegova udarna propagandna pesnica? Posebno kada je pisac Borislav Pekić u pitanju, jer on se nikada nije ni bavio političkom propagandom što se jasno može videti u njegovim političkim spisima, esejima i dnevničkim zapisima. Pokušavajući da dodatno pojača svoju „argumentaciju“ Đilas poziva u pomoć i kafansko svedočenje Vidosava Stevanovića koji je takođe otkrio Pekićev nacionalizam i netolerantnost ali i njegovu spremnost da bude deo ratnohuškačke politike. Zaista, Borislav Pekić je izrazio svoj dobro zakamuflirani nacionalizam kada je, kako to tvrdi Aleksa Đilas, izjavio da „nijedan britanski izveštač ne javlja da se u toj srpskoj provinciji, nastanjenoj upravo stoga pretežno Albancima, nad Srbima vrši genocid“. Zaista neoprostiv je greh tvrditi da se nad Srbima na Kosovu i Metohiji sprovodi genocid, to je zbilja vrhunac nacionalizma Borislava Pekića. Aleksa Đilas, uz sve navedene optužbe i ideološke diskvalifikacije, ne propušta da napomene da mu je Pekić otkrio rat. Zaista je žalosno pročitati da ništa drugo ovaj budni ideološki čuvar  nije uspeo da otkrije u druženju sa Borislavom Pekićem.

U knjizi dnevničkih zapisa „Život na ledu“ Pekić se, na sebi svojstven, lucidan i demistifikatorski način, pozabavio i knjigom Milovana Đilasa „Vlast“ i kontroverznom prirodom njegovog disidenstva. Ova knjiga je verovatno jedan od presudnijih razloga za ovakvu provalu neargumentovanih, nepriličnih i hajkačkih napada Alekse Đilasa. Pri tome je Pekićeva pozicija kristalno jasna. “Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir bio je i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe“.