Sudija Majić i pravo na iluziju

Izmenama Krivičnog zakonika koje su usvojene 21. maja 2019. godine, a kojima je, između ostalog, predviđena kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta za najteža krivična dela, prethodilo je zakasnelo, ali žustro negodovanje “struke” (u daljem tekstu: struka), koje nije dalo nikakavog efekta na predviđena zakonska rešenja ali je zato izvršilo nezanemarljiv uticaj na formiranje javnog mnjenja i značajno doprinelo identifikaciji “glasova razuma” u društvu. Obzirom da je jedan od osnovnih prigovora struke nedostatak debate i dijaloga u vezi izmena Krivičnog zakonika, interesatno je da je struka sama bila prilično jednoglasna u debati (uz izuzetak onih kod kojih se pripadnost vlasti preklapa sa pripadnošću struci).

Najeminantniji pravni umovi naše zemlje - univerzitetski profesori, sudije, advokati se slažu u dve stvari: da strogost kažnjavanja ne utiče na smanjenje kriminala (zaista nesrećno formulisana rečenica advokata Slobodana Beljanskog u gostovanju u Danu uživo na N1, ali ovde nećemo da osporavamo misao za koju pretpostavljamo da stoji iza nje) i da doživotni zatvor lišen “prava na nadu” u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, konkretno sa čl. 3 Konvencije kojim se zabranjuje podvrgavanje mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, kao i sa posledičnom sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP).

Kao glasnogovornik stručne javnosti se istakao Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu. U autorskom tekstu objavljenom na svom blogu i na sajtu Peščanik, Majić lamentuje nad neukazanom prilikom da se čuje struka i nad opštim stanjem u društvu, ne štedeći svoj literalno-blogerski talenat i sa punom svešću da se popularnost u tzv. građanskoj Srbiji ne stiče dosadnim i "užeglim" pravničkim analizama, te samo, obaška, nagoveštava stav Majića - doktora prava i sudije. Priliku za nešto širu afirmaciju stručnog mišljenja dobija gostovanjem u Utisku nedelje, sa Igorom Jurićem i Sandom Rašković Ivić. Svoj nastup otvara otklonom od samog sebe, obećavajući nam da će kao sudija svaki zakon primenjivati (ma koliko god on bio neustavan i koliko god ljudskih prava kršio i uprkos datom mu ovašćenju da se vodi sudijskom diskrecijom prilikom odmeravanja kazne). Dura lex, sed lex.

Pošto Majić, sudija, nalazi da je zakon neustavan i suprotan čl. 3 Konvencije, u daljim nastojanjima da nam približi evropsku pravnu misao i svoje mišljenje predstavi kao objektivnu istinu, u Utisku nedelje elaborira: “Moje je da kažem ako krenemo tim putem, grešimo. To je slučaj Mađar protiv Mađarske, Harašijev protiv Bugraske, Marej protiv Holandije, gde su sve podstaknuti ti zaključci u Vinteru, koji kažu ne može jednostavno bez uslovnog otpusta i ne može samo predsednička ovlašćenja jer su ona potpuno nepredvidiva. Znači to nije šta kaže Miša Majić, to je šta kažu predmeti".

Čitanjem presuda na koje se Majić poziva, a i onih na koje se ne poziva, videćemo da nije baš sve tako crno-belo i da stavovi suda o ovim pitanjima u najmanju ruku nisu jasni i eksplicitni kao što bi se mogao steći utisak slušajući struku, a po ključnim pitanjima su zapravo potpuno suprotni tvrdnjama gospodina Majića

Međutim, čitanjem presuda na koje se Majić poziva, a i onih na koje se ne poziva, videćemo da nije baš sve tako crno-belo i da stavovi suda o ovim pitanjima u najmanju ruku nisu jasni i eksplicitni kao što bi se mogao steći utisak slušajući struku, a po ključnim pitanjima su zapravo potpuno suprotni tvrdnjama gospodina Majića. Naime, netačna je teza da “mora uslovni otpust” i da “ne može samo izvršna vlast”.

Evropski sud za ljudska prava je u vezi doživotnog zatvora, bez ikakvih pravnih mehanizama i realnih izgleda za ponovnim sticanjem slobode, doneo niz presuda u poslednjih 10-ak godina. Prva takva presuda je Kafkaris v. Kipar iz 2008. godine. Iako je ovom presudom utvrđeno da ne postoji povreda čl. 3 Konvencije u konkretnom slučaju, sud je po prvi put zauzeo stav da bi zatvorska kazna koja ne ostavlja de iure i de facto mogućnost da osuđeni ikad bude pušten na slobodu predstavljala kršenje čl. 3 Konvencije. Kako na Kipru postoji institut pomilovanja, sud je našao Kipar ne krši čl.3 Konvencije. U nekoliko kasnijih presuda sud je ponovio svoj stav da pomilovanje zadovoljava kriterijum postavljen u presudi Kafkaris (Iogorov v. Bugarska, Törköly v. Mađarskaitd.).

Takođe, 2013. godine ESLjP donosi presudu Vinter i ostali v. UK. Ova presuda je značajna pre svega zato što preciznije definiše kriterijume koji moraju biti zadovoljeni da bi doživotna zatvorska kazna bila u skladu sa čl. 3 Konvencije. U presudi VInter sud je ponovio stav da kazna mora biti de iure i de facto smanjiva - da mora postojati realna mogućnost preispitivanja kazne (bilo sudskim putem bilo preko organa izvršne vlasti). Sud je dalje ustanovio standarde koji moraju biti zadovoljeni da bi se kazna smatrala smanjivom. Kako je prema zakonodavstvu Ujedinjenog Kraljevstva, slično kao i u Kiparskom zakonodavstvu, osuđeni mogao biti pomilovan samo u slučajevima smrtne bolesti ili fizičke bespomoćnosti, sud je našao da ovi razlozi nisu dovoljni i da je neophodno osuđenicima dati nadu da njihova kazna bude preispitana ne samo na humanim, nego i na legitimnim penološkim osnovama (kažnjavanje, odvraćanje od vršenja krivičnih dela, zaštita javnosti i rehabilitacija), drugim rečima da im se mora ostaviti nada da će steći slobodu ukoliko se tokom trajanja zatvora ispuni svrha kažnjavanja i kazna prestane da bude opravdana.

Dalje, u Velikoj Britaniji, institut pomilovanja je bio predviđen Zakonom o krivičnim sankcijama koji je davao diskreciono ovlašćenje Državnom sekretaru da deli pomilovanja. Međutim, Uredbom o upravljanju zatvorima predviđeno je da će Državni sekretar dati pomilovanje samo iz humanitarnih razloga (smrtna bolest i fizička nemoć). Sa druge strane, Apelacioni sud UK je zauzeo stav da će se Državni sekretar prilikom odlučivanja o pomilovanju voditi kriterijumima iz čl. 3 Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Ovakva diskrepanca u domaćem zakonodavstvu i sudskoj praksi Velike Britanije je otvorila pitanje jasnoće i saznatljivosti uslova za preispitivanje kazne, pa je sud zauzeo stav da je neophodno da mehanizam i uslovi za eventualno preinačenje, smanjenje, prekid ili uslovni otpust zatvorenika budu jasni i saznatljivi za osuđenika kao i da moraju da postoje i da moraju da budu jasni i saznatljivi od trenutka samog izricanja kazne. Samo na ovaj način se ostvaruje zahtev da se zatvorenik ne liši nade da će jednom ponovo steći slobodu.

Britanci, za razliku od Srba, nisu bili previše oduševljeni pokušajima da im ESLjP detaljno uređuje krivično zakonodavstvo i nadležnosti Državnog sekretara, pa je ova presuda u Britaniji naišla na snažne reakcije, dok su su britanski ministri uputili i protestnu notu Savetu Evrope.

Iako se stanje u domaćem zakonodavstvu Ujedinjenog Kraljevstva nije značajno promenilo nakon donošenja presude Vinter, ESLjP ga ocenjuje kao zadovoljavajuće u smislu čl. 3 Konvencije, u presudi Hutchinson v. UKiz januara 2017. Zahtev da uslovi za preispitavanje kazne na penološkim osnovama budu jasni i saznatljivi zatvoreniku, sud smatra ispunjenim jer je sudska praksa UK zauzela prilično širok i apstraktan stav da će se Državni Sekretar u razmatranju ispunjenosti uslova za pomilovanje voditi i standardima postavljenim čl. 3 Konvencije, a ne razlozima milosrđa, kako je to predviđeno Uredbom o upravljanju zatvorima. Dakle, sud nalazi da ovakvo opšte upućivanje na čl. 3 Konvencije bez preciziranja konkretnih uslova koje zatvorenik mora da ispuni poseduje dovoljan stepen jasnoće i saznatljivosti u smislu presude Vinter. Ova nedoslednost u sudskoj praksi ESLjP je stvorila određene nedoumice.   

Sa druge strane, za razliku od neprecizno određenih uslova u zakonodavstvu i sudskoj praksi UK, domaće zakonodavstvo Litvanije predviđa jasno definisan mehanizam predsedničkog pomilovanja, sa konkretnim kriterijumima koje zatvorenik mora da zadovolji da bi ga dobio a koji se svi tiču postojanja dalje svrhe kažnjavanja. Program rehabilitacije postoji, postupak i uslovi za pomilovanje su dostupni zatvorenicima tokom celog trajanja kazne. Ipak, u presudi Matiošaitis i ostali v. Litvanija iz maja 2017., sud utvrđuje da stanje u Litvaniji ne ispunjava zahteve Konvencije. Sud navodi da uprkos jasno definisanim kriterijumima, zatvorenicima nije pružena mogućnost saznanja pod kojim uslovima mogu biti pušteni na slobodu usled nedostatka obrazloženja za odbijanje takvih zahteva u prethodnim odlukama. Takođe, zahtevi za pomilovanje su retko uvažavani u praksi (kao i u praksi UK, ali sud je to prevideo u slučaju Hutchinson). Dodatni problem je činilo stanje u Litvanskim zatvorima. Iako su programi rehabilitacije ocenjeni kao pozitivna inicijativa, sami zatvorski uslovi a naročito vreme koje su zatvorenici provodili u samicama, su značajno umanjivali šanse zatvorenika da rehabilitaciju zaista i postignu. U ovom slučaju, sud je akcenat stavio na de facto nemogućnost da se zatvorenici ikad oslobode.

Nesporno je da je u evropskoj praksi i zakonodavstvu fokus kaznene politike na rehabiltaciji više nego na represiji. Ovo važi i za osuđene na doživotnu kaznu zatvora. Iako ne postoji pravo na rehabilitaciju samo po sebi, ona je preduslov oslobađanja doživotnih zatvorenika. Bez mogućnosti rehabilitacije i reintegracije zatvorenik ne može da se nada puštanju na slobodu. Zato, ako su zatvorski uslovi takvi da onemogućavaju rehabilitaciju, postoji kršenje čl. 3 Konvencije.

Sličan je zaključak donet i u presudama Harakchiev i Tolumov v. Bugarska (2014.) i Murray v. Holandija (2016), iz kojih se ne vidi zašto se sudija Majić poziva na njih kada potkrepljuje svoju tvrdnju da je samo uslovni otpust ispravno rešenje. Obe ove presude su utvrdile de facto nemogućnost da zatvorenik postigne rehabilitaciju koja je neophodni preduslov za puštanje na slobodu. U Bugarskoj je jedini način za smanjenje kazne predsedničko pomilovanje, u Holadiji ta nadležnost pripada Kralju. Međutim, to nije bio razlog zbog koga je sud u obe ove presude utvrdio nesaglasnost sa čl. 3 Konvencije. U slučaj Murray v. Holandija, sud je našao da je zatvoreniku onemogućena rehabilitacija zato što mu kao psihijatrijskom bolesniku nije bila pružena adekvatna psihijatrijska pomoć zbog čega je rizik povrata ostao na visokom nivou da bi se pustio na slobodu. U slučaju Harakchiev i Tolumov v. Bugarska sud je ocenio su izgledi za rehabilitaciju kao i jasnoća postupka pomilovanja, slično kao u Litvaniji, takvi da ne pružaju de facto mogućnost oslobađanja. Takođe, zatvorski uslovi u Bugarskoj su takvi da predstavljanju ponižavajuće kažnjavanje sami po sebi. (Prethodnom presudom Iorgov v. Bugarska iz 2010., sud nije našao da bugarska realnost narušava čl. 3 Konvencije.)  

Dakle, praksa ESLjP nijednom presudom ne određuje koji je pravni mehanizam adekvatan da bi se uslovi Konvencije zadovoljili, a koji nije. Naprotiv, u više navrata je navdeno da je na državama da odrede da li će to ovlašćenje dati sudskoj ili izvršnoj vlasti. Pitanje je i da li instiut uslovnog otpusta kakav je danas predviđen u našem zakonodavstvu zadovoljava standarde Konvencije (naročito imajući u vidu ovlašćenje suda da arbitarno odluči o opravdanosti uslovnog otpusta u nekim slučajevima, kao i gubitak prava na uslovni otpust nakon učinjena dva disciplinska prekršaja), kao što ostaje otvoreno pitanje da li te standarde zadovoljava institut predsedničkog pomilovanja.

Najskorija presuda od 19. marta 2019. godine Petukhov v. Ukrajinea je doneta upravo uz tvrdnju da je čl. 3 povređen nepostojanjem instituta uslovnog otpusta i činjenicom da je jedini mehanizam dostupan zatvoreniku predsedničko pomilovanje, uz nedostatak jasnih uslova koji moraju biti zadovoljeni da bi došlo do oslobađanja.  Sud je našao da su termini poput “izuzetni slučajevi” i “posebne okolnost”, koje ukrajinsko zakonodastvo koristi suviše neodređeni i restriktivni kao i da ne pružaju jasnu sliku šta osuđeni treba da urade da bi bili oslobođeni. Takođe, loši zatvorski uslovi, nemogućnost rehabilitacije i nedostatak prakse po pitanju pomilovanja dodatno narušava jasnoću uslova i izglede zatvorenika.

Imajući u vidu oprečnu presudu samo dve godine ranije (Hutchinson v. UK), praksa ESLjP deluje nekonzistentno, tako da je u ovom momentu teško reći kako bi sud cenio novine u našem zakonodavstvu. Iako je verovatnije da bi sud prema Srbiji, kao mladoj demokratiji, koristio strožije kriterijume i ukazivao manje poverenja u diskrecione odluke izvršne vlasti nego u UK, teško da ćemo zbog toga biti izbačeni iz Saveta Evrope, kako to npr. previđa Pokret slobodnih građana.

Čl. 3 Konvencije je sastavni deo Ustava Srbije (čl.25 stav 2). Čl. 2 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija predviđa da se izvršenjem krivičnih sankcija ostvaruje opšta i individualna svrha njihovog izricanja u cilju uspešne reintegracije osuđenih u društvo. Zakon o pomilovanju iz 95. godine, iako nije usklađen sa kasnijim izmenama KZ, predviđa prilično jasan postupak pomilovanja, koji je dalje razrađen Uputstvom o postupanju sudova i ustanova za izdržavanje kazne zatvora u postupku pomilovanja. Postupak pomilovanja se pokreće molbom sudu ili po službenoj dužnosti. Sud pribavlja izveštaj od zavoda za izvršenje krivičnih sankcija koji između ostalog sadži i mišljenje o uticaju kazne na postizanje svrhe kažnjavanja. Sud je dužan da u referatu razmotri molbu i obrazloži svoje mišljenje o njenoj opravdanosti i da je dostavi zajedno sa ostalim spisima Ministarstvu pravde, koje je dalje, uz svoje mišljenje, prosleđuje Predsedniku Republike. Ponovna molba se može podneti godinu dana nakon odbijanja ranije molbe. Prema izveštavanju medija, Boris Tadić je, tokom dva predsednička mandata, usvojio 190, a Toma Nikolić 104 molbe za pomilovanje.

Osnovni problem na koji se mora dati odgovor to da li postoji jasan pravni mehanizam koji pruža realne mogućnosti da se zatvorenik jednog dana rehabilituje i povrati slobodu

Ono što se sa sigurnošću može reći je da uslovni otpust nijednom presudom ESLjP nije predviđen kao jedino ispravno rešenje i da je predsedničko pomilovanje u ovom momentu prihvaćeno kao legitimni i relativno rasprostranjeni mehanizam rešavanja ovog pitanja. Tvrditi suprotno je jednostavno neistina. Osnovni problem na koji se mora dati odgovor to da li postoji jasan pravni mehanizam koji pruža realne mogućnosti da se zatvorenik jednog dana rehabilituje i povrati slobodu. Na osnovu toga, deluje da bi osnovni fokus naše stručne javnosti trebalo da bude na tome da li institut predsedničkog pomilovanja pruža tu mogućnost. Tek onda se može pričati o tome da li su izmene KZ u skladu sa Evropskom konvencijom i sudskom praksom ili nisu. Umesto toga, struka na čelu sa Majićem, je na pomen pomilovanja odmahivala glavom i odbacivala tu ideju kao diskreciono i u praksi kapriciozno ovlašćenje nestručne izvršne vlasti, nedostojno diskusije i tekovina evropske pravne kulture.

Na kraju, ovakvo zakonsko rešenje i otvaranje ikakve debate, zaista nije bilo neophodno našem krivično-pravnom sistemu. Pošto svakako, niti u međunarodnom niti u domaćem zakonodavstvu, ne postoji garancija uslovnog otpusta, zaštita od povrata, kao glavni razlog za uvođenje ovakvog rešenja, se jednostavno može postići odbijanjem neopravdanog zahteva za uslovni otpust. Nema dileme da je predstavnicima vlasti ovaj potez poslužio za dodvoravanje sentimentima biračkog tela u predizbornoj godini. A sa druge strane - struka je, pod prividom stručne kritike, ugrabila ponuđenu priliku da se dodvori preostalom delu zainteresovane javnosti. Želeći da verujemo da doktor pravnih nauka i sudija Apelacionog suda intimno ipak ima malo temeljniji pristup pravu, evidentno je da u brojnim TV nastupima, ipak, nismo imali ni prilike da čujemo stručno mišljenje sudije Majića. Čuli smo nešto poput kampanje za Najevropljanina godine. Paralelno sa tim, jedan deo pravničkog esnafa se samo priklonio sudijskom autoritetu, aplaudirajući i kličući glasno: Majiću, svaka čast na pristupu, stavu, hrabrosti, izdrži (...).

Ovako se tzv. stručna rasprava svela na "lajkovanje" svog favorita i bildovanje ega - a ono što je neuporedivo tragičnije - društvo je lišeno svakog "prava na nadu" da pravnička elita ima etičku dužnosti da svoje stručne stavove, ipak, bazira na utemeljenim činjenicama. Međutim, ukoliko u ovoj raspravi potpuno zanemarimo praksu ESLjP stvar je jasna - vlastito pravo na iluziju vam niko ne može oduzeti.

(Autor je advokat u Beogradu i osnovač Centra za vladavinu prava)

P.S. Autor izražava kritiku u pogledu tona debate na plenarnom zasedanju Narodne skupštine RS, povodom rasprave o Predlogu izmena Krivičnog zakonika, koja je imala za cilj diskreditaciju ličnosti sudije dr Miodraga Majića, te iz tog razloga smatra da taj segment "javne rasprave" ne zavređuje da uopšte bude obrađen ili naglašen u ovom tekstu.